Delfi Kutak je pročitao: „Luna – Mlad mesec“ Ijana Mekdonalda
Za „Lunu“ se može reći svašta, ali nikako da je dosadna. Napadna, vulgarna, dekadentna, površna, napeta, ali nikako dosadna. Kao ljubitelj trilera jedva čekam nastavak, kao ljubitelj naučne fantastike sam očekivao nešto više, mada možda je do činjenice da sam i dalje relativno nov u ovom žanru i do sada sam čitao uglavnom klasike koji se više fokusiraju na ideje nego na radnju.
Priča se dešava na Mesecu u bliskoj budućnosti i prati više članova jedne porodice u surovoj borbi za goli život. Šalim se, puni su kao brodovi i ponašaju se kao klasični skorojevići. Neću nikad razumeti potrebu da se bogataši večito oslikavaju kao razvratna francuska aristokratija pre (seksualne) revolucije. Elem, naši junaci, ili antiheroji, Korte, se nalaze na ivici rata sa svojim suparnicima Harkonenima… ovaj, Mekenzijima. Ozbiljno, jedan Mekenzi je nakaza u kolicima, drugi je pedofil, a treći trenira ceo svoj život za duele, ne znam stvarno da li samo mene na nekoga podsećaju…
Likova ima jako puno, lista je nekoliko strana duga, što za nekoga ko je proveo dobar deo svojih čitalačkih dana uz Džordana i Eriksona ne predstavlja problem. Ali nemojte se plašiti ako niste toliki štreber kao ja, naime, bitna imena ćete lako zapamtiti, a o ostalima ne brinite previše. Likovi kojima je posvećen prostor na stranicama su odlično razrađeni, lako je sa njima saosećati i razumeti njihove dileme i odluke. Meni se posebno dopao Lukasinjo, iako prvih par poglavlja nije imao izgleda za to. Takođe su mi se dopala poglavlja sa ispovestima matrijarha porodice, Adrijane. Razlike između braće Rafaela i Lukasa su takođe odlično izvedene, kao i sličnosti koje oni kriju u sebi i jedan drugom ne bi nikad priznali. Zbog svega toga, na kraju knjige sam se osećao kao deo porodice, što je za svaku pohvalu budući da ovo nije knjiga nekih epskih gabarita.
Sama radnja je jako interesantna, drži pažnju i kroz sporije delove u prvoj polovini, a čim pređete u drugi deo broj obrtaja skače u crveno i tempo ne opada do kraja, do same eksplozivne kulminacije. Završnica je toliko neočekivana i zamaskirana manevrima u sudu i političkim spletkama da će vam vilica završiti na podu, a najverovatnije tamo i ostati. Ako bih sa nečim želeo da poredim „Lunu“, to bi bili brazilski filmovi o favelama tipa „Cidade de deus“ ili „Tropa de elite“, ostvarenja koja oslikavaju surovu, krvavu borbu za preživljavanje, i koja će svaki filmofil ceniti kao odličnu preporuku. Naravno pre toga bih je poredio sa Dinom, jer se u obe knjige „aristokratske“ porodice bore oko resursa zakopanih u pesak, odnosno prašinu, jer su Mekenzijevi takvi kakvi jesu i jer su časne sestre boga sadašnjice skoro sigurno Mekdonaldov pokušaj oslikavanja početaka pokreta Bene Geserita.
Naučnofantastični koncepti, kao kontrast likovima i radnji, nisu dovoljno razvijeni, niti se Mekdonald udubio u građenje sveta. Okruženje koje je stvorio ima puno potencijala, ali ostavlja gorak ukus trilera u ruhu površno osmišljene naučne fantastike. Većina njegovih ideja služi kao komentar na društvo koje postoji na Mesecu te je relevantno samo u tim okvirima, iako bi malo dublje razvijanje „Lunu“ izdiglo iz solidnog dela u vanserijsko. Umesto toga imamo 3D štampanje odeće koje omogućava dekadentnim mesečarima da se oblače u modu iz 50-ih godina 20. veka... Jedini iskorak u tom smeru su inženjeri koji su faktički za nekoliko časova uspeli da naprave egzoskelet, što je za sobom pak ostavilo pitanje: ako su u stanju tako nešto da naprave za nekoliko sati, zašto robotika i ostale grane nauke nisu uznapredovale dalje od hologramskog Tamagočija (siguran sam da ste ga i vi imali i da ste zaboravili da ga nahranite).
Stil pisanja je, u nedostatku boljeg izraza, agresivan. Pravo u facu, bez pardona, bez cenzure, kratko i jasno. Na početku sadrži dosta vulgarnosti koje se sa brojem stranica smanjuju, ili sam ja oguglao. Po meni ima previše nepotrebnih postkoitalnih scena kao i scena masturbacije za koju Mekdonald neuspešno pokušava da nas ubedi da je zapravo uvrnut seks ali to je cena koja mora da se plati kad modernim piscima treba šok faktor kako bi odvojili „aristokratiju“ od plebsa koji knjigu čita. Dakle kad vi to radite, onda je masturbacija, kad to radi Arijel Korta, onda je to „autoseks“ ili „samoseks“, kako god.
Kad se saberu pozitivne i negativne strane (koje sam ja možda malo iskarikirao), kao i činjenica da je u pitanju trilogija i da će nastavci možda odgovoriti na sve moje kritike, „Luna: Mlad mesec“ predstavlja jedno od zanimljivijih ostvarenja koje sam pročitao od početka godine. Ostaje da sa nestrpljenjem čekamo nastavke, a Laguni hvala još jednom za moj primerak knjige.
Ako ste samo premotali do kraja: preporučujem knjigu svim čitaocima trilera i krimi romana koji su otvoreni za nova iskustva, kao i ljubiteljima moderne naučne fantastike, posebno ako su čitali Pirsa Brauna. Ne preporučujem je nikome ko je pao na citat sa naslovnice o „Igri prestola na Mesecu“ jer je to apsurdno loše poređenje. „Kum“ je već daleko bolje, ili Savijanova „Gomora“.
Autor: Filip Marinković
Preuzeto sa: Delfi Kutak
Priča se dešava na Mesecu u bliskoj budućnosti i prati više članova jedne porodice u surovoj borbi za goli život. Šalim se, puni su kao brodovi i ponašaju se kao klasični skorojevići. Neću nikad razumeti potrebu da se bogataši večito oslikavaju kao razvratna francuska aristokratija pre (seksualne) revolucije. Elem, naši junaci, ili antiheroji, Korte, se nalaze na ivici rata sa svojim suparnicima Harkonenima… ovaj, Mekenzijima. Ozbiljno, jedan Mekenzi je nakaza u kolicima, drugi je pedofil, a treći trenira ceo svoj život za duele, ne znam stvarno da li samo mene na nekoga podsećaju…
Likova ima jako puno, lista je nekoliko strana duga, što za nekoga ko je proveo dobar deo svojih čitalačkih dana uz Džordana i Eriksona ne predstavlja problem. Ali nemojte se plašiti ako niste toliki štreber kao ja, naime, bitna imena ćete lako zapamtiti, a o ostalima ne brinite previše. Likovi kojima je posvećen prostor na stranicama su odlično razrađeni, lako je sa njima saosećati i razumeti njihove dileme i odluke. Meni se posebno dopao Lukasinjo, iako prvih par poglavlja nije imao izgleda za to. Takođe su mi se dopala poglavlja sa ispovestima matrijarha porodice, Adrijane. Razlike između braće Rafaela i Lukasa su takođe odlično izvedene, kao i sličnosti koje oni kriju u sebi i jedan drugom ne bi nikad priznali. Zbog svega toga, na kraju knjige sam se osećao kao deo porodice, što je za svaku pohvalu budući da ovo nije knjiga nekih epskih gabarita.
Sama radnja je jako interesantna, drži pažnju i kroz sporije delove u prvoj polovini, a čim pređete u drugi deo broj obrtaja skače u crveno i tempo ne opada do kraja, do same eksplozivne kulminacije. Završnica je toliko neočekivana i zamaskirana manevrima u sudu i političkim spletkama da će vam vilica završiti na podu, a najverovatnije tamo i ostati. Ako bih sa nečim želeo da poredim „Lunu“, to bi bili brazilski filmovi o favelama tipa „Cidade de deus“ ili „Tropa de elite“, ostvarenja koja oslikavaju surovu, krvavu borbu za preživljavanje, i koja će svaki filmofil ceniti kao odličnu preporuku. Naravno pre toga bih je poredio sa Dinom, jer se u obe knjige „aristokratske“ porodice bore oko resursa zakopanih u pesak, odnosno prašinu, jer su Mekenzijevi takvi kakvi jesu i jer su časne sestre boga sadašnjice skoro sigurno Mekdonaldov pokušaj oslikavanja početaka pokreta Bene Geserita.
Naučnofantastični koncepti, kao kontrast likovima i radnji, nisu dovoljno razvijeni, niti se Mekdonald udubio u građenje sveta. Okruženje koje je stvorio ima puno potencijala, ali ostavlja gorak ukus trilera u ruhu površno osmišljene naučne fantastike. Većina njegovih ideja služi kao komentar na društvo koje postoji na Mesecu te je relevantno samo u tim okvirima, iako bi malo dublje razvijanje „Lunu“ izdiglo iz solidnog dela u vanserijsko. Umesto toga imamo 3D štampanje odeće koje omogućava dekadentnim mesečarima da se oblače u modu iz 50-ih godina 20. veka... Jedini iskorak u tom smeru su inženjeri koji su faktički za nekoliko časova uspeli da naprave egzoskelet, što je za sobom pak ostavilo pitanje: ako su u stanju tako nešto da naprave za nekoliko sati, zašto robotika i ostale grane nauke nisu uznapredovale dalje od hologramskog Tamagočija (siguran sam da ste ga i vi imali i da ste zaboravili da ga nahranite).
Stil pisanja je, u nedostatku boljeg izraza, agresivan. Pravo u facu, bez pardona, bez cenzure, kratko i jasno. Na početku sadrži dosta vulgarnosti koje se sa brojem stranica smanjuju, ili sam ja oguglao. Po meni ima previše nepotrebnih postkoitalnih scena kao i scena masturbacije za koju Mekdonald neuspešno pokušava da nas ubedi da je zapravo uvrnut seks ali to je cena koja mora da se plati kad modernim piscima treba šok faktor kako bi odvojili „aristokratiju“ od plebsa koji knjigu čita. Dakle kad vi to radite, onda je masturbacija, kad to radi Arijel Korta, onda je to „autoseks“ ili „samoseks“, kako god.
Kad se saberu pozitivne i negativne strane (koje sam ja možda malo iskarikirao), kao i činjenica da je u pitanju trilogija i da će nastavci možda odgovoriti na sve moje kritike, „Luna: Mlad mesec“ predstavlja jedno od zanimljivijih ostvarenja koje sam pročitao od početka godine. Ostaje da sa nestrpljenjem čekamo nastavke, a Laguni hvala još jednom za moj primerak knjige.
Ako ste samo premotali do kraja: preporučujem knjigu svim čitaocima trilera i krimi romana koji su otvoreni za nova iskustva, kao i ljubiteljima moderne naučne fantastike, posebno ako su čitali Pirsa Brauna. Ne preporučujem je nikome ko je pao na citat sa naslovnice o „Igri prestola na Mesecu“ jer je to apsurdno loše poređenje. „Kum“ je već daleko bolje, ili Savijanova „Gomora“.
Autor: Filip Marinković
Preuzeto sa: Delfi Kutak
