Kada sam pročitao ovaj roman, prvo sam se pitao da li je autor završio u zatvoru, a odmah zatim pomislio i da je morao biti izuzetno hrabar da ovako nešto objavi. Naime, neću reći da je ovo jedan od najbolesnijih romana koje sam čitao. Tvrdim da je ovo najbolesniji roman koji sam ikada pročitao i koji ću, po svoj prilici, ikada pročitati.

Sve ostalo, svi drugi „bolesni“ romani – poput Sadovih „120 dana…“, Makartijevog „Krvavog meridijana“ – ili bilo koji drugi „ekstremni“ književni ili filmski formati (igrani ili dokumentarni) takvog sadržaja, naspram „Američkog psiha“ deluju kao mačji kašalj. A to govorim kao neko ko može, ne naročito ponosno, da prizna da je u mladosti bio konzument raznog „bolesnog“ sadržaja i da u tome nije bio baš skroman.

Bret Iston Elis ne štedi čitaoca. Kada pomislite da je stvarno dosta, nasilje ide još dalje. Ne ostavlja se u alegoriji, ne skraćuje se, ne sugeriše, ne zamagljuje. Sve je izloženo do kraja. Čitalac mora biti spreman na najgnusnije opise ubistava, kanibalizma, mučenja životinja, ubijanja dece i raznih drugih perverznih zlostavljanja. U jednom trenutku mi je, čak, sasvim spontano, palo na pamet i ovo ludilo oko Epstinovih fajlova – kao da roman dodiruje neku mračnu podzemnu stranu sveta moći i privilegije. (Namerno sam napisao „opise“, jer ostaje otvoreno pitanje da li su se te stvari uopšte i dogodile. I upravo tu Elis pokazuje dodatnu perfidnost.)

Sa druge strane, radi se o izuzetno dubokom, složenom i intelektualno zahtevnom romanu. Slobodno mogu da kažem da sam (lično) podelio književnost na pre i posle „Američkog psiha“. Posle, jer je Elis ostavio snažan i vidljiv trag u savremenoj književnosti. Prvi autori koji su mi pali na pamet bili su: Čak Palahnjuk, Dona Tart, Mišel Uelbek, Otesa Mošfeg, a donekle čak i Murakami.

Roman prati Patrika Bejtmena, zgodnog, mladog, uspešnog čoveka, koji „radi nešto važno“ na Volstritu, toliko važno da se u romanu nikada ne objašnjava šta tačno radi. U svom skromnom čitalačkom iskustvu nisam naišao na kompleksnijeg lika. Ipak, pitanje je da li je Bejtmen uopšte lik u klasičnom smislu reči, ili je pre funkcija, simptom ili prozna forma. Najbliže odgovoru jeste da je Bejtmen mesto gde se identitet raspao.

On nema moralnu dilemu, nema unutrašnji razvoj, nema prošlost koja ga objašnjava niti budućnost. Jedino poseduje rutine, brendove, liste, imitacije emocije, restorane, video-kasete, televizijske emisije i jedan izopačeno pedantan muzički ukus. Njegova svest funkcioniše kao katalog. Bejtmen se ne može posmatrati kao izuzetak, on je jednostavno simptom sistema, normalnost dovedena do kraja. Ako se u svetu vrednuje izgled više od suštine, status više od etike, onda Bejtmen radi sve ispravno. I upravo zato postaje monstrum. On je logičan proizvod tog sveta. Da li je Patrik Bejtmen serijski ubica? Suština je, ako jeste, niko to ne primećuje a ako nije, niko ne primećuje ni razliku. Zlo postoji nezavisno od njega, a Bejtmen je samo tačka kroz koju ono prolazi.

Bilo je trenutaka kada sam bio iskreno zgrožen i želeo da prekinem čitanje, ali i trenutaka kada sam se smejao do suza. Roman sam doživeo kao brutalnu satiru kulture pohlepe, gubitka identiteta i društvene ravnodušnosti. „Američki psiho“ je težak, uznemirujući i izuzetno kompleksan roman, knjiga koja vas sigurno neće ostaviti ravnodušnim i o kojoj ćete dugo razmišljati nakon poslednje stranice.

Uprkos ogromnoj popularnosti, „Američki psiho“ se i dalje prečesto svodi na skandal, šok, provokaciju. Roman se čita, citira i prepričava, ali se nedovoljno ozbiljno proučava i analizira. Njegova slojevitost, filozofija identiteta i sistemska kritika savremenog društva često ostaju u senci brutalnih scena koje, paradoksalno, služe upravo tome da zamagle dublje pitanje koje roman postavlja.

Treba dodati i da roman ima i istoimenu filmsku adaptaciju, koja je doprinela njegovoj širokoj popularnosti, ali koja sa samom knjigom ima tek delimične dodirne tačke.

Autor: Fatmir Muratović
Izvor: Delfi Kutak