Sofija i Ivan s dijagnozama tuberkuloze nalaze se u izolacionom bloku klinike za pulmologiju. Žive u svojim sobama, između kojih je međuprostorija u kojoj se retko sreću. Upoznaju se preko zvukova, slušaju jedno drugo kako kašlje, tušira se, pada, hoda, smeje se, a onda, onda počnu da putuju.

U pismima koja razmenjuju dok ih pravila izolacije drže na najmanje tri metra jedno od drugog – izvan dometa daha – iskrsavaju egzotični predeli Madagaskara i oluje u Mozambiku, crveni cvetovi maka na vetru, proleću prizori Sen Tropea i Monce, Mizana, Ardena i starih kamenih mostova. Sve te daljine staju na nekoliko listova istrgnutih iz sveske.

„Ars moriendi je roman u kome smisao nastaje iz preciznosti, ritma i poverenja u čitaoca. Ovo je priča o ljubavi, smrti, hrabrosti i slobodi; ovo je molitva i, posle svega i uprkos svemu, proslava života.“

– Stevan Tatalović

Sofija je ležala u krevetu, tek što je otvorila oči. Pogled joj je proleteo pored stopala, ka severoistoku, napustio orbitu i grabio besno, bezobzirno, kao ispaljen iz zatvorenih očiju. Tražio je žrtvu. Žrtve nije bilo, sedamsto miliona svetlosnih godina pravom linijom, bez kontakta, bez sile dovoljno jake da mu promeni putanju. Tu se zaustavio. Nije videla ništa što bi mogla da poveže u sliku. – Le Vide Clair – izgovorila je. – Čista praznina.

Šta je Sofija videla? Samo središte strukture dubokog svemira poznate kao Boötes Void. Praznina u Boötesu. Mereno crvenim pomakom, razbežalo se sve u prečniku od dvesta pedeset miliona svetlosnih godina.

*

Pre večere hodao sam plažom bos, s cipelama u rukama i čarapama u džepovima. Sitan pesak, čist, bonaca, galebovi na lukobranu. Neko bi uživao.

Ja, u stvari, čeznem za dalekim severom. Visoko, ka severnom polu. Norveška. Narvik, na primer. Mogao bih i peške da odem, trebalo bi da odem peške. Kad bih otišao peške, ne bih se tako lako vratio. Ne znam, izgleda da bi trebalo da odem, jednom, i to sve uz obalu, pored mora. Svakako ima preko tri hiljade kilometara, verovatno i četiri, uz obalu, i Norveška, po fjordovima, tu ima i preko šest hiljada, između šest i sedam. Sad da krenem, stigao bih na jesen sledeće godine.

Narvik. Ko zna kako su ljudi raspoloženi tamo.