Zvonimir Đukić Đule kao sav normalan svet: U podrumu imam kacu sa kiselim kupusom, a kuvam i ajvar

„Godinama s radošću gledamo generacije koje se smenjuju na našim koncertima; jedne ispraćamo, druge dočekujemo i tako svaki put u zagrljaju s publikom crtamo neki novi, srećom ispunjen krug. Dokle? Ne znam. Nikada nismo planirali koliko će ovo naše muzičko putovanje da traje, što ne znači da smo sebi ikada dozvolili luksuz da se prepustimo stihijskom delovanju. Muzika je svih ovih godina uspela da nas spase bezumlja svakodnevice, sačuvala nas je i sklonila od vihora medijskog ludila. Emocijama smo u pesmama slikali realnost, a bojama nota branili preplašenu ljubav. Drago mi je što publiku nikada nismo ostavili ravnodušnom. Oduvek je bilo onih koji su nas voleli i onih koji nas nisu razumeli. Posle svih iskušenja koje smo prošli, najvažnije je da se i danas, na početku svake nove turneje, bend zagrli i, nasmejan, po ko zna koji put uđe u kombi“, kaže Zvonimir Đukić Đule, frontmen „Van Goga“, benda koji već 34 godine s nesmanjenom energijom i kreativnošću krči put do srca publike. O Đuletu se zna mnogo toga ili, bolje rečeno, ono najvažnije, a knjiga „More bez obala“, u izdanju Lagune, donosi nove zanimljive momente, na primer, da od detinjstva ima svog „tajnog“ prijatelja, ali i da kao Rak-Ovan u horoskopu ume da osluškuje šapat zvezda. S obzirom na to da smo se sreli nekoliko dana posle koncerta „na drva“, koji je „Van Gog“ održao u „Kombank dvorani“, prvo pitanje upućeno ovom muzičaru bilo je da li mu nastupi oduzimaju ili daju energiju.



„Svaki susret sa publikom rađa neku novu energiju. Što se tiče akustičnog koncerta koji smo podelili sa Beograđanima, bio je to, kako čujem u komentarima ljudi koje ne poznajem, koncert koji je prevazišao sva njihova očekivanja. Iskreno, nas su te noći, kao nikad dotad, note baš daleko odnele. Odavno smo publici obećali susret na kome ćemo joj se predstaviti na inovativan i nesvakidašnji način. To obećanje smo ispunili. Takve dražesne večeri, priznajem, ne dešavaju se često, a ovo je bio trenutak koji je odabrao baš tu priliku, baš to vreme i baš to mesto za svoju premijeru. Bio je ovo i svojevrsni povod da sa publikom nazdravimo izlasku našeg desetog albuma 'More bez obala' i da najavimo jun, kao zvanični početak nove turneje. Da ne zaboravim, ovaj koncert snimili smo zvučno i video, biće novih iznenađenja sa naše diskografske police.“

Koliko puta ste, tokom tri decenije na sceni, pomislili: „Možda sam mogao nešto drugo da radim“?

Nijednom. „Van Gog“ porodica me čini srećnim, čini me radosnim prisustvo svakog pojedinca iz ekipe sa kojim delim život, kako na putu, tako i na sceni. Ne znam šta bi znalo jače da me namagnetiše, da se tek tako odreknem tog strasnog i senzualnog kovitlaca u koji me na bini muzika svaki put, kao da je prvi, povede i kojim me po ko zna koji put ponovo zavede. Od početka karijere smo se osmelili da u svakom novom danu zaplovimo kroz talase, sve dok ne izgubimo iz vida obalu. Zahvaljujući tome smo, sa našim desetim studijskim albumom „More bez obala“, nikad dublje, ponovo zaronili u beskrajnu dubinu kreativnosti.

Nikada se niste priklonili trendu da otvorite vrata stana i slikate porodicu, iako kažu da se bez toga ne može opstati. I pored toga uspevali ste da rasprodate karte za svaki koncert.

Ne volim trendove, ne podnosim brendove, a ideja čopora oduvek mi je bila opora. Živim u stambenoj zgradi; u podrumu, kao mnogi, imam kacu sa kiselim kupusom; kad dođe sezona paprika, pravim ajvar. Vodim jednostavan život, kao sav normalan svet. Nema ništa lepše od toga da pre svakog koncerta po kući popravljam štekere, idem na pijacu, presadim cveće, proverim u kakvom stanju mi je raso u podrumu, sredim špajz, umesim hleb. (smeh) Verujem u ljude koji još otvorenog srca reaguju na signale koje im šaljemo. Pristojan svet je razumeo da signali ne moraju biti lascivnog i vulgarnog sadržaja da bi se privukla pažnja. Mnogo ljudi željno je dobre knjige, pozorišne predstave, lepe izložbe. Na konstataciju da su televizijski formati neprimerenog sadržaja, moj odgovor je: „Na daljinskom upravljaču postoji dugme koje kaže – molim te, prebaci na kanal sa smislenim programom“.

Ima li mesta optimizmu?

Prvi singl sa našeg novog albuma, pesma „Za suze nema vremena“, širi optimistički ton, ljude poziva na osmeh kao naviku. Iskreno, u godinama za nama više smo se svi zajedno isplakali nego što smo se ismejali. Dakle, samo od nas zavisi kojim putem ćemo ići, kako ćemo decu vaspitavati i kako ćemo ih „oblikovati“ pre nego što izađu iz roditeljskog gnezda.
 
Izlazak vaše druge knjige „More bez obala“ pojedini su prokomentarisali: „I Đule ode u pisce“.

Svakoga ko je pomislio da imam ambiciju da se afirmišem kao pisac zbunila je zabluda. Ne bih sebi još dozvolio takvu smelost, ali nikad se ne zna, život piše romane, zar ne? Prva knjiga „Tragovi prošlosti“ bila je fotomonografija puta koji je bend prošao od 1986. do 2014. godine, svojevrsni vremenski podsetnik odakle smo pošli i dokle smo došli. Posle svega, ostali smo pristojni ljudi koji nisu angažovali telohranitelje i nisu menjali brojeve telefona. Album i knjiga „More bez obala“ došli su kao kruna tridesettrogodišnjeg postojanja grupe „Van Gog“, kao nit koja nastavlja život kroz postignuto. U knjizi se, kao poklon publici, pored CD-a „More bez obala“ nalazi i DVD sa našeg rođendanskog koncerta održanog u „Belexpo centru“, 2016. godine.

Jedan ste od aktera knjige „Magi, kao da je bilo nekad“, Dušana Vesića. Jeste li je pročitali?

Nisam. Svako je od nas, na sebi svojstven način, svedok vremena u kome smo živeli. Mi smo život i svet oko nas kroz muziku i kreaciju prelamali iz neke druge perspektive. Iskušenja su nas vodila, a mi se nismo opirali. Stalno smo bili gladni novih spoznaja i zagledani u sutra. Želeli smo da istražujemo stvaran svet oko nas, da pobedimo bezumlje hukom razuma i prigrlimo sve različitosti zagrljajem radosti. Kroz sve smo prolazili brzo i ludo, svemu smo se beskrajno radovali i bili do kraja posvećeni svom delu. Kao Ljubin mlađi brat, imao sam privilegiju da o životu učim od posebnih i dragocenih ljudi tog vremena. Nažalost, mnogi su prerano otišli, a oni koji su ostali osetili su prirodnu potrebu da u ovom novom vremenu ispričaju kako je bilo nekad u „lepom“ vremenu.

U knjizi „More bez obala“ prvi put ste objavili fotografije koje ste slikali širom planete.

Knjiga „More bez obala“ nastala je kao omaž vremenu i mom pređenom putu, kao svojevrsna zahvalnost tatinom fotografskom umeću. U svojoj radnji otac je Ljubu i mene, između ostalog, učio pristojnom ponašanju i manirima, kako da se ophodimo prema ljudima, kako da se ne plašimo rada i ne stidimo zanata. Uz njega sam kao večiti „šegrt“ zavoleo fotografiju, naučio mnoge životne discipline koje su se ticale reda, rada i posvećenosti, a u knjizi sam se osmelio da, pored pesama i priče koje sam ispričao o mom „tihom sagovorniku“ koji me prati od detinjstva, od zaborava sačuvam i neke fotografije nastale na proputovanjima, koje sam posvetio upravo njemu. Danas, posle mnogih naučenih lekcija i pređenih kilometara, još me čini srećnijim svakodnevni zadatak „šegrta“, nego lenta uspavanog majstora.

Vaš otac preminuo je tokom snimanja albuma „More bez obala“. Ostali ste, kako kažete, bez sigurne luke. Da li je to potvrda izreke da smo deca dokle god imamo roditelje?

Našim roditeljima mi smo zauvek deca, i njihov odlazak, bez obzira na godine, za „dete“ bude veliki bol pod kožom. Drago mi je da nas je otac stoički ispratio na našem burnom putu kroz život, nijednog trenutka nam ne osporavajući izbore koje smo Ljuba i ja umeli da napravimo, uz prisutnu suzdržanost da ne sugeriše svoje ambicije. Svaki roditelj poželi da sačuva svoje dete pod staklenim zvonom, sa željom da ga zaštiti od pošasti spoljnog sveta. Međutim, sreća da su naši roditelji na vreme shvatili da je, s obzirom na naš temperament, to moglo da postane i mač sa dve oštrice.

Kada ste vi prestali da stavljate svog sina pod „stakleno zvono“?

Onog trenutka kada je u našem međusobnom odnosu pobedilo poverenje. Kada smo se uverili da ne postoje laži, a ni zaobilaženje istine, sva vrata su se sama otvorila. Čuvati dete pod staklenim zvonom od „prehlade svakodnevice“ ume da bude nezahvalno, jer onda dete ne bude na vreme „pelcovano“ protiv svih „socioloških“ i medicinskih bakterija i virusa, koje stvarnost nosi.

Jeste li pokušavali da Simonu nametnete vaše ambicije?

Nikada to ne bih uradio. Najviše od svega me raduje to što naša deca nisu „deca poznatih“, već jednostavni mladi ljudi naučeni da žive opušteno, posvećeno svom izboru, bez trunke balasta roditeljskog poziva. Uvek se slatko nasmejemo kad se povede priča o „deci poznatih“, kad se postavi pitanje: „…A šta će biti sa njima kad im roditelji više ne budu poznati“.

Sa suprugom Julijom ste četrdeset godina, sa najboljim drugom Srbom delite dobro i zlo skoro isto toliko.

Ljubav je to iz školske klupe, naravno ne sa Srbom, nego sa Julijom. (smeh) Razumevanje, tolerancija i poverenje prate nas kroz sve godine. Spremnost da se uvek čuje šta druga strana misli i oseća, bez potrebe da se saviju „krila slobode“. Da se razumemo, daleko sam ja od idealnog, da slučajno to ne pomislite. Čovek sam sa mnogo više mana nego vrlina, i svakim novim danom spreman sam još da učim, ne bih li po koju manu zamenio nekom novom vrlinom, dok još ima vremena. Verovatno sam nekom pukom srećom gore u kosmosu zaslužio beskrajnu ljubav i pažnju bližnjih. Svestan činjenice da sa mnom nije lako živeti, a ni sarađivati, ovom prilikom javno odajem priznanje svima koji su ispravno i podjednako razumeli kako moju ljubav, tako i moju ludost. Šta ću, takav sam kakav sam, ko me voli, nek’ me kudi, ja sam dobar, al’ ovaj u meni u ritmu disko-kugle, kad padne noć, „poludi“.

Autor: Eva Čubrović
Izvor: Hello magazin