„Zovem se Mina“ Dejvida Almonda je divna knjiga

Mina Meki je mlada devojka koja živi sa majkom i čiji je otac umro. Ako bismo pokušali da je opišemo jednom rečju, upali bismo u istu zamku kao likovi u knjizi: ona je „otpadnica“ za nastavnike, „sramota“ za direktora i „luda“ za drugare. Zato Mina napušta školu i nakon kratke posete pedagoškom savetovalištu, ostaje kod kuće, gde je podučava njena majka, što se ispostavi kao prilično zabavno.

Njih dve diskutuju o raznim čudnim temama, od kojih većina ne bi našla put do nastavnog plana i programa, poput metempsihoze i astralnih projekcija,  kao i o svakodnevnim, ali ne manje divnim stvarima poput dolaska proleća i ptića kosa u gnezdu na drvetu na kojem Mina voli da sedi. Tu, na drvetu, Mina voli da uči i provodi najviše vremena. Daleko od toga da je glupa i nesposobna da uči, Mina je veoma bistra, možda i previše za svoje godine, nešto što kod odraslih izaziva nervozu i sa čime se teško nose. Srećom po nju, ima majku koja je savršeno razume i zna da je jedino što „ne valja“ sa Minom to što je njen mozak možda „povezan“ malo drugačije od većine drugih ljudi.

Najbolji pisci imaju tu sposobnost da nas uvuku u priču iako se u knjizi ne događa mnogo toga, a izgleda da Almond uživa u tome. Tokom Minine kratke posete savtovalištu upoznaje Malkoma, mladog radnika koji joj priznaje da piše roman. „Sva od komadića, delića spojenih u pokušaju da se stvori umetničko delo. (…) A izdavači mi neprestano odbijaju knjigu, tako da je možda previše ćaknuta da je iko objavi. Možda sledeći put treba da napišem priču u kojoj je sve sasvim prosto i jasno, nekomplikovano. Možda treba da napišem knjigu u kojoj se ne događa ništa ćaknuto, je li? Ili u kojoj se ama baš ništa ne događa“, kaže on.

„Zovem se Mina“ je i jedno i drugo. Njena „luckost“ je očigledna u nasumičnim mislima, snovima i igrama s rečima koje nam Almond pruža tokom istraživanja Mininog uma. A što se tiče dramatičnih incidenata, ključna epizoda je „Priča o tome šta se desilo na dan ispita“. Almond, bivši nastavnik, uživa i u tome. Mina se pita: „Da li je Vilijem Blejk pisao radove samo zato što mu  je neko rekao da mora? I koji je uopšte nivo postigao? Da li bi Šekspir bio daleko iznad proseka? A Dikens, Čoser, Kits, Širli Hjuz, Moris Sendak i Majkl Rozen? Je li iko od njih polagao glupe testove? NE BIH REKLA!“
 
I dok nastavnici i direktor podstiču učenike da „daju sve od sebe“, Mina, u svom testu,  piše pasuse bez smisla, prepune veličanstvenih novih reči koje je sama izmislila, poput „opkoračke“, „obeščudacija“ i „beshramnost“. I upravo ovo dovodi do njenog odlaska iz školskog mejnstrim života, zbog čega je (i potajno, njena majka) prilično zadovoljna.

Kroz lik dražesne Mine, Almond pokriva mnoge teme: velike stvari poput smrti i gubitka; svakodnevne teme poput ispravnog načina školovanja. I dok školski sistem sasvim dobro funkcioniše za većinu dece, podseća nas da mora postojati mesto za alternativno školovanje dečaka i devojčica poput Mine. A svi smo sreli dete poput nje, makar jednom, kako sedi na drvetu (metaforički), gleda na svet i razmišlja i šapuće samom sebi o lepoti svega toga.

Mina sa drveta vidi dolazak nove porodice u ulicu, majke, oca i mladog sina, majka treba uskoro da se porodi; oni upoznati sa „Skeligom“ će momentalno povezati ovu porodicu sa prethodnom knjigom.
„Zovem se Mina“ je divna knjiga na svoj način, možda čak i bolja od „Skeliga“. Veoma je vesela. Hvala vam, Dejvide Almond; ne sećam se kada me je poslednji put neka knjiga ispunila takvom ljubavlju.
 
Izvor: theguardian.com   
Prevod: Miloš Vulikić