Zoran S. Nikolić: Više se plašim sebe nego drugih

GORDIJEV ČVOR
 
Pojedini književni kritičari i predstavnici savremene srpske proze okarakterisali  su knjigu „Smrt za poneti“ kao delo u kome se, između ostalog, prožima i doza crnog humora:
 
- Ironija i sarkazam su moćne stilske figure, prisutne od antičke književnosti, uvek funkcionalne u posebnim, retkim momentima, neočekivani su i uvek imaju zadatak da relativizuju neku uslovnu uzvišenost, kao što je, recimo, rešavanje Gordijevog čvora. Humor ili crni humor nisu stilske figure, ali jesu u vezi sa načinom saopštavanja, oni su pre svega svojstvo ličnosti, ali pod njima možemo smatrati i jednu posebnu atmosferu dobrog raspoloženja. Književne teorije još uvek humor ne priznaju kao žanr, iako se povremeno bave humoreskom kao pripovednom formom. Zanimljivo je da oduvek humor zabranjuju gospodari, robovlasnici, velesveštenici, revolucionari, dikatatori, ideolozi, pošto ih on povređuje, ugrožava im status savršenstva, a samim tim postaje i oružje robova. Setite se Ekoovog poigravanja sa drugim delom Aristotelove „Poetike“, koji se, navodno, bavio komedijom, i setite se napora crkve da se to delo i dalje sakriva. Smeh i radost, svojeglavost i mišljenje  su karakteristika slobodnih ljudi. Ne možete porobiti čoveka koji se smeje, možete ga samo ubiti. Ako pristanemo da smrt gospodari nama, neće nam biti do smeha, bićemo njeni taoci kolikogod dugo živeli. U tom smislu humor, naročito onaj unapređeni, crni humor, jeste oružje odbrane ili makar medikament, objašnjava pisac.
 
U razgovoru sa Vama, ne može a da se ne nametne istovremeno i pitanje i razmišljanje o motivima da napišete knjigu o smrti. Da li je to možda vaše i čitaočevo suočavanje sa smrću?
 
- Svakako jeste vid suočavanja sa refleksima, pojavnim momentima smrti, ali je takvo moje opredeljenje, rekao bih, još dečija reakcija na odnos sredine, uže i šire, reakcija na kult smrti, reakcija na tabuiziranje, jednostvano ućutkivanje, sprečavanje razgovora na tu temu. Potreba za tim pisanjem pojačana je u adolescentskom dobu ličnim iskustvom, da bi, eto znam i datum, moja odluka nastala još u maju 1982. godine, ali tada još uvek nisam imao formu, što sam shvatio  dve godine kasnije, prateći svetski festival duhovne muzike u Zadru, u crkvi sv. Donata. Zapravo sam tada počeo da nazirem formu koja bi bila prikladna i sa kojom bih mogao sam da se izborim. Prva verzija romana o kome razgovaramo nastala je devedesetih, ali je ona, na sreću, izgubljena, a naknadna rekonstrukcija nije uspela, te sam sve to odložio, i posvetio se drugim rukopisima, razmišljajući i dalje o formi. Kada se sve opet složilo, bilo je pravo uživanje. Moguće da je sve ovo što sam rekao zapravo pitanje sazrevanja i oslobađanja od nepotrebnog mentalnog prtljaga.
 
Zanimljivo je da u pripovetkama koje čine prvi deo knjige „Smrt za poneti“ pišete o „gradskim“ likovima. Ljudima koje svi poznajemo, a možda ništa ne znamo o njihovim životima. Zašto baš takav izbor, posebno ako se zna da rukopis objavljuje izdavač koji nije iz naše, lokalne sredine?
 
-- Da umru! Naravno da se šalim! Indeksacija likova ima veze sa odabranom romanesknom formom i projektovanom, zamišljenom književnom atmosferom, koja, naravno, ne mora da se podudara sa ostvarenom. Pored emotivnog odnosa, a piščeva emocija ne mora ništa da znači čitaocu, oblikovanje je podrazumevalo i pridodavanje osobina ili situacija u kojima se nalaze, u onoj meri koliko može da podnese imaginarni čitalac, od koga sam očekivao, kao i uvek, da bude strog, ali prijemčiv za nove pokušaje. Zamisao o romanu zapravo je obuhvatala bar pet krugova realne publike, od onih koji su piscu najbliži u prvom, preko lokalne sredine, sredine u kojoj sam duže živeo, do najšire, „čiste“ literarne publike, neopterećene prepoznavanjem ličnosti, toponimije i događaja i one stručne, sklone seciranju i „laboratorijskim“ analizama. Gradovi gde likovi obitavaju su sporedno mesto odigravanja drame, glavno mesto bi trebalo da bude mentalna sfera, ali to je samo piščev pokušaj i nada. Vodio sam računa da tekst bude dovoljno prohodan da ne obeshrabri i dovoljno zahtevan da ne razočara sladokusce. O rezultatu od završetka pisanja ne usuđujem se da razmišljam.
 
„Smrt za poneti“ je i dokumentarističko delo, tako bar kažu književni kritičari. Koliko je i da li je neophodno da  likove o kojima pisac razmišlja i piše, dobro poznaje?
 
- U književnosti nema razlike između dokumentarističkih i kvazidokumentarističkih elemenata, važan je završni efekat. Lično sam nastojao da dokumentarno krivotvorim i izmaštano dokumentujem, odnosno da realni detalji dobiju fiktivni ishod i obrnuto. Što se tiče likova, ponekad pomislim da sam ih bolje poznavao no sebe ili da su oni mnogo bolje poznavali mene, zapravo, i zato su mi važni. Sve je to, u stvari, prikrivena ili otvorena igra u odnosu sa sobom. Vidite, likovi u romanu imaju često svoju svest, svoju samostalnost, oni se bore protiv mene. Tako mi je u planu bilo da Janko, glavni junak, ne preživi roman, ali sam u poslednjoj trećini shvatio da je nemoguće da umre, da se od prve stranice zapravo spremao da me nadživi.
 
DARA NIJE MRTVA

U drugom delu romana govorite o ljudima sa društvene mreže Fejsbuk koji su preminuli. Jesu li oni zaista mrtvi s obzirom da su im profili idalje tu?
 
- Dobro pitanje. Počeo sam sebi da ga postavljam još pre interneta, kada sam prvi put u džepnom telefonskom imeniku naišao na broj preminulog prijatelja. Nisam se usudio da ga precrtam, pa sam našao rešenje u promeni notesa i prepisivanju, ali sam opet naišao na isti problem, kako da preskočim to ime i taj broj... Takođe ne mogu da ih izbrišem ni iz mobilnih. Podstrek za poglavlja u romanu u kojima se radnja odvija na Fejsbuku dao mi je slučajno pisac Radosav Stojanović, koji iz pijeteta otvara i održava profile preminulih književnika, kada mi se onlajn obratio sa profila upravo preminule Dare Jevrić, računajući da me kontaktira sa svog profila, rečima: „Kako smo danas, uredniče?“ To je u meni proizvelo utisak, koji i danas traje, da Dara nije mrtva, iako sam odmah znao ko mi se, u stvari, obraća. Ili nisam znao, svejedno, ali je komunikacija sa njom, iako jednosmerna, bila realna. To me onda podsetilo na rasprave iz mladosti sa drugarima koji su se „odali“ filozofiji i pitanju da li je crni labud postojao i pre otkrića Australije, budući da je evropska svest do tog trenutka za labuda vezivala isključivo belu boju.  Dolazili smo do zaključka da je za postojanje neophodno naše svedočenje, pa odatle nije teško doći do razmišljanja o čoveku kao svedoku života ili smrti, što je, opet, nešto kao scena iz sudnice u kojoj ima i krivokletnika i iskrenog svedočenja. Na kraju, sami biramo u čiju ćemo korist svedočiti, u korist života ili u korist smrti.
 
Kada se predstavljanje knjige organizuje u gradu u kome živi, autor neretko ima veću dozu odgovornosti. U publici su ljudi koji komuniciraju svakodnevno s njim. O čemu razmišlja, kako se oseća?
 
- Veoma nelagodno. Najlakše je apstrahovati publiku, obezličiti je i opustiti se, ali je to nemoguće kada si sa ljudima u svakodnevnom kontaktu, kada razgovaraš sa njima, kada se srećeš na ulici ili bar znaš da žive tu pored tebe. Osećaš dodatnu odgovornost nepoznatog porekla, jer imaš utisak da tvoje reči nisu dovoljne, da ćeš ostati nedorečen, za razliku od situacije kada pišem, gde se plašim viška reči, a ne nedorečenosti. Pitanja se nisam bojao, jer sam bio ubeđen da me niko neće pitati da li sam normalan ili koliko imam para u džepu. Uvek se više plašim sebe nego drugih.
 
Profil
 
Zoran S. Nikolić (1965) objavio je knjige Poverljiv materijal (1988), Rečeno kao ubijeno (1996), Onog u sebi (1998) i Ovo naše doba (2006). Priredio: „Nova nadgovaranja“ (1989), „Stara Priština, poznavanje grada u crtežu Radomira Paje Jankovića“ (1994), „Afera Pahomije“ (2006).  Do 1999. godine živeo je u Prištini, a od te godine živi i piše u Vranju. 
 
Autor: Slavica Cvetković
Izvor: vranjske.co.rs