Srpsko novinarstvo je poslednjih godina toliko posrnulo, da je mučno i gledati naslovne strane dnevnih novina na kioscima, a posle čitanja većine tekstova u njima čovek se oseća loše. U moru površnih, senzacionalističkih tekstova lako se uoče oni retki, časni izuzeci. Među njima su svakako priče o Beogradu, koje je od 2013. do 2018. godine, u dodatku „Beogradske priče“ u „Večernjim novostima“, pisao novinar Zoran Lj. Nikolić.
Od tekstova iz više od 200 brojeva izabrao je najbolje i skupio ih u knjigu „Beogradske priče“ koju su zajedno izdali Laguna i Večernje novosti. Brojni komentari čitalaca na tekstove u novinama pokazali su da je ovo štivo čitalaštvu bilo zanimljivo, a to ga je i ponukalo da ih sakupi u knjigu. Prvom i drugom tomu nedavno je dodao i treći, i na nešto više od 600 strana, bogato ilustrovanih fotografijama, sačuvao od zaborava priče o mnogim ljudima i događajima iz davne i bliske prošlosti srpske prestonice.
„Bezbrojne priče ispripovedane su o ovom gradu. Iz njih saznajemo da ni u čemu nije bio prvi: nije najveći, verovatno ni najlepši, doduše ako uzmemo u obzir vinčansku kulturu, možda je najstariji… Ali je po jednom jedinstven, a to je beogradski duh“, piše u uvodnom slovu knjige njen autor.
U istraživanje Beograda ga je, kaže, oterala energija što isijava iz prošlosti grada, koji je za njega nestvaran.
„To je mnogo lepše definisao Momo Kapor, jedan od sinonima za ljubav prema Beogradu, rekavši da je Beograd metafora, poseban način života i ugao gledanja na stvari. Kapor je u vreme, kada su Beograd i Beograđane optuživali da su netolerantni, kao suprotan primer velike tolerancije ovog grada i njegovih žitelja naveo Ulicu kralja Petra u kojoj je i Saborna crkva i zgrada Jevrejske opštine i Bajrakli džamija, i opravdano zapitao ima li još koji grad u Evropi ulicu u kojoj tri konfesije imaju svoje zgrade“, priča naš sagovornik.
Čitajući „Beogradske priče“ saznajemo da su Vinčanci u doba neolita, pre sedam i po hiljada godina, imali zavidnu kulturu stanovanja, višu nego njihovi kasniji potomci, o tome kako su prilikom gradnje podvožnjaka u donjem delu Ulice Tadeuša Košćuška pronađeni ostaci zaboravljenih heroja, branilaca Beograda sa kojima se čuvenim govorom oprostio njihov komandant, legendarni major Gavrilović. Zatim o skandalizovanju beogradskih dama time što je knez Mihailo na čuvenom spomeniku gologlav, kako je to glumac Tanasije Uzunović nasledio devet dedinih kuća a morao da se seli 32 puta, gde je Albert Ajnštajn u Beogradu voleo suprugu, Srpkinju Milevu i koje su još svetske veličine šetale beogradskom kaldrmom. Takođe i o starom drveću u Beogradu, gde ima i stabala starijih od 200 godina, mumiji koja spaja Beograd i Bliski istok, mongolskim atovima što su jezdili Konjarnikom, formuli 1 što je letela Kalemegdanom…
I još nešto tu sa Kalemegdana, tačnije iz zoološkog vrta i čuvenih bazena za foke. Posleratni Beograd, naime, nije imao dovoljno kupališta, pa su mnogi Beograđani žudeli da zaplivaju u bazenu za foke kada ovih životinja u njemu nije bilo. Nasipala bi se voda u njih i plivalo se, a da plivaju, tu su, prema svedočenju Vuka Bojovića autoru „Beogradskih priča“, naučili i Jovan Ćirilov i Ružica Sokić.
Za ovakve novinske tekstove neophodno je mnogo traganja i istraživanja, ali se sve hodanje i traženje vrati kroz susrete sa ljudima koji se pamte celog života. Zoranu je, između ostalih, donelo susret sa Antonijom Tonkom Nikolić, živim svedokom atentata Gavrila Principa na Franca Ferdinanda.
Piše: Radenka Marković
Izvor: http://beogradski-glas.rs