Zoran Kostić Cane: Poezija je molitva

Prva knjiga poezije Zorana Kostića Caneta, frontmena Partibrejkersa, „Ukrštene reči“ (u izdanju Lagune), vodi čitaoca na unutarnje putovanje, lični koncert kroz ritam i iskrenost, koje svako u sebi može da probudi.



Iz stihova se pomalja ruka koja prst stavlja na čelo, a stih kaže: „Dok čekaš da umreš, / ti razmisli / zašto te pogađaju stvari / koje vidiš.“ Stihovi su to koji ne pristaju na kompromis, na savijanje kičme, konstatuju stanje mraka, ali pozivaju na svetlost: „Postojanje / traži opravdanje, / farbanje mraka / ne prestaje. / Slobode glas / krije se od nas. / Drske hrabrosti treba / da se na zemlji / otvore vrata Neba.“

Ovaj razgovor vođen je telefonski, dok je Cane bio na lokalitetu Vinča, otuda rime i u svakodnevnom govoru... A knjiga će biti predstavljena u utorak 26. marta u Velikoj sali SKC-a, i pored autora, govoriće i književnica Ivana Dimić i novinarka Dubravka Duca Marković.

Inače, Cane je ovih dana u fokusu i zbog toga što je u nedelju uveče napustio emisiju „Utisak nedelje“, a povodom toga što mnoge zanima zašto je to učinio, kratko je rekao:

„Neka ih i dalje zanima. Radoznalost ubija ljude. Čačka ih tamo gde često đavo bude.“

Zašto se knjiga zove „Ukrštene reči“?

Zato što pišem pesme na A4 listovima velikog formata. Reči, smisao i strofe traže jedni druge i tako se ukrštaju. Ne radim na kompjuteru, ja sam tehnološki pregažena ličnost. Samo papir i flomaster. A voleo bih da pišem guščijim perom i mastilom.

Šta mislite, hoće li veštačka inteligencija preuzeti i pisanje poezije?

Ona može po nekoj formi da imitira umetnost, ali nikada ne može da ima smisao za humor. Veštačka inteligencija nema smisao za humor. To je ključna razlika.

Dve su velike teme ove poezije, ljubav i smrt...

Da. Jezik nam donosi život ili smrt, zavisi od toga kako ga upotrebljavamo i na šta smo fokusirani.

Može li čovek da umre i pre smrti?

Može. Živi su mrtvi, a mrtvi su živi. Čovek umire i pre smrti jer daje dobrovoljni pristanak na svoj nestanak, hoće da živi bez svoje istine. Odbija da se pomuči i onda je živ, a u stvari mrtav. Mrtvi su živi tako što su dali sve od sebe i tamo gde su oni i dalje postoje. Pitanje je energije koju smo dali za sebe i za druge, koliko smo bili korisni univerzalnoj zajednici i Bogu.

Poenta pesama Partibrejkersa i ove zbirke jeste sloboda. Kako se ona zadobija?

Sloboda je uvek ideal, važno je koračati ka njoj. Čovek je jedino slobodan dok se bori za nju, ne može da je ima, da je poseduje. Može da je ima samo dok je osvaja. Uvek smo uključeni u neko društvo, a stepen uključenja nam menja životnu priču. Uvek od nečega zavisimo, a tome se opire ono naše unutarnje, autonomno. Pitanje slobode je i stvar disanja, slobodnog koraka, viđenje života i lepote u svakom danu. Slobodu i život shvatamo i preko drugog, preko bližnjeg. Ko zna ko će biti taj koji će nam zapaliti sveću kada odemo, da nam osvetli put.

Možda će to biti neka nepoznata osoba, ili neko koga smo nečim zadužili, dajući mu ljubav, vreme, ohrabrenje, poverenje, utešenje. Obraćamo se jednom čoveku kao čitavom čovečanstvu. Kao kad pevaš, fiksiraš se na jednog čoveka i kroz njega daješ svima sve.

Je li istina to da muzičar pronađe nekoga u publici i peva i svira njemu ili njoj?

U principu – da. Kao što postoje i ometači, koji te ometaju i kad im na lep način kažeš da to ne rade, oni ne mogu da ukapiraju i onda moraš da im kažeš na manje lep način.

Čitamo Vaše stihove i zamišljamo muziku...

Dobro, to je stvar navike, a navike često dovode do predrasuda. Ali oseća se muzika i u ovim stihovima, u ritmu stihova, motiv lične identifikacije uvek je prisutan.



Ivana Dimić je u svojoj recenziji napisala da ovo nije ljubazna knjiga, da se iz nje poezija ne recituje spokojno. Da li se slažete sa tim da je ovo poezija koja nas tera na suočenje sa samima sobom?

Naravno. Izvrnuo sam svoju unutrašnjost na papir i dao je ljudima da se slade mojim unutrašnjim ranama.

Da li poezija nastaje samo iz bola?

Iz bola, jer srećan čovek uživa samo u svojoj sreći, samo hoće da taj osećaj traje što duže, da ga zapamti, da bi posle mogao da ga reprodukuje u svom traženju.

Da li biste mogli tako da pišete i živeći u nekoj socijalnoj, skandinavskoj, uređenoj državi?

Ne razumem pitanje. Poezija je čovekova sudbina, bez obzira na to da li je država uređena ili nije. Život je neprestani rat i potraga za smislom. Spoljne okolnosti utiču na nas, neko nezadovoljstvo nas jede i melje i tera da saznamo ko smo, šta smo i kuda idemo. Ono što imam Bog mi je dao, ono što nemam muči me stalno, nadam se da ću do kraja života otkriti šta mi to grob kopa.

Kojim putem čovek treba da ide da bi otkrio sebe?

Samo putem srca. Traženje ljubavi u ovom hladnom svetu, koji ledi sve nas. Samo ljubav, toplota, praštanje, ići ka Bogu. Poezija je molitva.

Poetski subjekt u zbirci „Ukrštene reči“ obraća se nekome, nekoga traži. Koga?

Nekoga ko donosi ispunjenje. To može da bude Bog ili voljeno biće. Čovek nije stvoren da živi sam, sazdan je tako da se „podeli“ sa nekim. Da bude srećan, jer je život muka. Zato i verujemo u Boga, da bi nam olakšao te muke. Ja sam samo nebeski dostavljač paketa. Lepo bi bilo da je život umetnost, ali nije, zato što je čovek život pretvorio u industriju. Profit ubija.

Da li je tako izgubljen putokaz?

Da li je izgubljen, ili ga se čovek odrekao svesno, to je pitanje. Ljudi teško žive, tako su odlučili odrekavši se hrabrosti i intuicije. Čovek hoće da se sakrije sam od sebe, ali ne ide mu od ruke. Znate gde sam sada? Na lokalitetu Vinča. Idem da pozdravim rođake iz davnina. Važno je da pamtimo odakle smo, ono što nam je dato, da nas ne bi odneo vetar. Ništa ne počinje od nas, deo smo nečeg većeg, i posle nas, biće nas.

Hoće li neka pesma nastati iz toga?

Verovatno, sve pesme nastaju iz toga.

Ko bi bili idealni čitaoci ove knjige poezije?

Ljudi koji vole da budu sami sa sobom, oni koji otkrivaju sebe. Oni koji vole da razmišljaju i ne boje se onoga što osećaju. Znatiželjni su i maštoviti, i hoće da se upuste u iskustvo. Život je iskustvo.

I poezija je iskustvo?

Tako je. A čovek više ne primećuje svu lepotu koju mu Bog šalje da nastavi dalje. Neće, izgubio je fokus, oteta mu je pažnja, da ne bi razmišljao o tome kako mu je. Čovek je oruđe koje govori, svež i vitalan za svog gospodara, da uvek bude optimalan kada dođe na posao. Da mu ne smeta to što nema i to što misli da ima. Ima samo ono što mu drugi daje. Zato je poezija neprestana borba. Kroz šta su sve pesnici prolazili, mi smo... luk i voda. Davali su život za svoj život. Čovek treba da nađe svoje srce, da otkrije svoju dušu kao nebesko ogledalo u sebi. Da se sebi vrati.

Na Vašim koncertima ima ljudi svih generacija. Važi li vreme za rokenrol?

Uvek je vreme za rokenrol, vitalitet, krv i znoj.

Kako Vam danas izgleda Beograd u odnosu na ono vreme kada su Partibrejkersi njime „harali“?

Ma nemojte, to je povratak u prošlost, dajte da pričamo o poeziji, o budućnosti.

Kada će ponovo biti koncert?

Devetnaestog aprila u „Zapa bazi“.

Autor: Marina Vulićević
Izvor: Politika