Zoran Kostić Cane: Pesma živi u nama i mi živimo za nju

Zoran Kostić Cane objavio je svoju prvu zbirku poezije pod nazivom „Ukrštene reči“, koja je izašla u martu u izdanju Lagune.



U svojim pesmama Cane nas suočava sa važnim životnim temama kojima nas gađa direktno u glavu i direktno u srce.

Sa sebi prepoznatljivim i efektnim rimama, on uspeva da u samo nekoliko stihova ispriča važne istine i ogoli dušu tako da bude svima dostupna, bez ikakvog sakrivanja.

Ova zbirka donosi skoro 150 pesama koje se mogu čitati bez ikakvog redosleda i u najrazličitijim prilikama, kao inspiracija i podstrek na samoanalizu.

Tim povodom je Filip Milosavljević iz City Magazina porazgovarao sa Canetom o slobodi, praštanju i svemu onome što se krije među redovima ovih pesama.

Otkud prva zbirka poezije baš ove 2024. godine?

Ja godinama notiram svoje postojanje, nešto od toga je dobro, nešto nije, stihovi zovu. Ja celog života pišem nešto i onda vršim selekciju, kao ovo traži ovo, ovo pravi ono, ukrštene reči, to je naziv.

To su rečenice koje prave smisao, smisao koji pravi pesmu i sve to. Nisam ja seo pa sad planirao da ću ovo, to je jedan proces kao neka alhemija. Okrenut sebi, ulazim u te reči, u taj ritam, u taj dah i sve to što treba da se desi, što treba da bude ispovedanje sebe, obraćanje čoveku, obraćanje Bogu, obraćanje čovečanstvu…

Da li Vas pesma koja bude napisana kasnije pozove da je pevate u bendu ili da je recitujete?
Ne, ne, nema veze, ovo je nešto drugo. Od istog čoveka je, isti čovek koji piše za Brejkerse napisao je „Ukrštene reči“. Ovo je samo intimniji proces, jer ti si sam sa papirom i pisaljkom u ruci i sprovodiš neko nadahnuće, zapisuješ to sve kako ide, materijalizuješ svoj dah, svoja osećanja, svoje misli…

U jednoj pesmi kažete „Teško onom ko od pesme živi“. Da li može nekako da se živi od pesme ili prosto ona mora da živi u nama bez obzira na sve?

Ona živi u nama i mi živimo za nju, pesnici su uvek teško živeli. Imao sam zanimljivih susreta sa ljudima koji se bave samo književnošću, pa me stavljaju u neki svoj kontekst. Onda ja moram da ih podsetim da sam ja iz Brejkersa. Meni je lakše, ja ni u Brejkersima ne razmišljam o ciljnim grupama i kako će to ljudi primiti, da li će to biti hit…

Nego daš sve od sebe, sad ili nikad, evo „Ukrštene reči“ doživeše četvrti tiraž, to su velike stvari, knjiga će biti prevedena na Brajevo pismo, znači i slepi će moći da je čitaju. Ima tu nekih lepih stvari, svašta doznaješ kada si u novim vodama, naravno i lepe i manje lepe stvari. Pitanje ljudske zavisti, ljubomore i svega toga, a onda vidiš kako ti nešto lepo ide…

I inače ja imam ta neka predavanja godinama već, idem tako kao pesnik i vreme, rokenrol i Bog, zavisi kakve su teme, ali uvek je ista priča, uvek je to iz mene, od istog čoveka. Posmatranje vremena u kome živimo, posmatranje sebe kako se prema tom vremenu ophodimo, ko voli nek izvoli.



Na drugom mestu ste napisali: „Naša smrt ništa promeniti neće, ali neka se zna da smo dali sve od sebe.“ Da li i kako čovek uopšte može da zna kad je dao sve od sebe?

Postojano radi svoj posao, ulaže napor, bori se za neku istinu, njegov motiv je drugačiji od motiva da bude samo poznat, samo da bude priznat i sve to. On daje svoju istinu i sebe, ogoljava se pred ljudima, kao kad odeš na svirku pa daš sve od sebe. Nikog ne interesuje da li si ti bolešnjikav, da li je neko iz benda bolešnjikav, prehlađen, da li je ovo ili ono, izađeš na binu i ćao, doviđenja, tih sat i po… Kostim na kosti i pravac na binu, treba ispričati opet svoju priču.

To je sad ili nikad, to je to pitanje umetnosti, dati sve od sebe jer ko zna da li će biti vremena za ispravak. Daješ sve od sebe kao svi ljudi koji se trude da održe svoje porodice, svoju decu, koji rade dva posla…

Neke od važnijih tema koje se ponavljaju kroz zbirku su pre svega borba za slobodu i značaj opraštanja. Da li čovek može da se izbori za svoju slobodu a da usput ne zaboravi da oprosti?

Mora, jer opraštanje je vid slobode, zamisli da ne praštaš, onda si stalno uvezan sa nekim lošim osećanjima, ne možeš nigde da ideš, to te drži u mestu sve vreme, za noge, tvoje misli drži u nekom podrumu, u želji za osvetom. Moramo da praštamo, pa i nama praštaju na kraju krajeva, nismo ni mi svakog puta na visini onog što zahtevamo. Mi smo ljudi, ipak samo ljudi, ovo je život, objavljujemo svi svoju prirodu koja je mračna.

Ima sad nekih lepih priroda, ljudi koji su rođeni tako, što bismo mi rekli, pod srećnom zvezdom, onako relaksirani i opušteni, ali većina nas nije. Život je borba da se upali svetlo u mraku. A sloboda je da možeš da raspolažeš sa svojim vremenom kako hoćeš, a ne da ti drugi govori šta treba.

U još jednoj pesmi kažete: „Stari pesnici ne vole nove.“ Da li Vi volite stare ili nove pesnike, i jedne i druge…?

Pa ja više volim stare pesnike, jer ti kad čitaš sve to, ti misliš da si rekao ovo ili ono, a to nije ništa u poređenju sa onima koji su i dali svoj život za svoju pesmu. Svako vreme ima svoje dileme i svoju modu, obično su pesnici bili uvek cirke, beskućnici, slomljeni životom, gladni, tražili ljubav, razumevanje i sve to.

Sad ti kad čitaš tu pesmu, jeste, ti se upoznaješ sa formom kako je on to napisao, da li je Ujević, Miljković i svi ti veliki pesnici, Crnjanski i onda vidiš, kao opa! Dati sve od sebe na način kako niko do tada nije, sa puno nadahnuća, sa puno inspiracije.

Oni su pravili svoju inspiraciju, kao kad sam ja pravio kad sam bio mali, kad duneš džoint ili popiješ pivce koje, pa čekaš vreme svoje, ali mlad si, misliš da to sve ide spolja dok ne prestane jednog trenutka i onda moraš da uđeš u sebe, da vidiš gde si, ko si, šta si. Pošto život zna da obmane, da bude zavodljiv, da te odvede negde i da te ostavi da se snađeš…

Da li imate preporuku za čitaoce odakle da krenu sa ovom zbirkom?

„Ukrštene reči“ ne moraju da se čitaju od početka do kraja, bilo gde da se otvore može da se čita. Polako samo, to su intimni razgovori sa svojom sudbinom, to su ohrabrenja, ma koliko tu da ima prisustva smrti, ali ima i spasenja, ima svega.

Šta te zanima, zavisi koliko si otvoren, koliko ćeš biti zatvoren, koliko ćeš biti poznat sebi ili nepoznat do kraja života. Obično su ljudi nepoznati sebi do kraja života.

Autor: Filip Milosavljević
Izvor: citymagazine.danas.rs