Jedinstveni
Zoran Kostić Cane, srce beogradske rok grupe
Partibrejkers, jednog od najpriznatijih bendova srpske i jugoslovenske scene, objavio je prvu zbirku pesama „
Ukrštene reči“ (Laguna).
Odavno je Cane poznat po tome što ume da u nekoliko reči sažme sve što treba. I ovoga puta je na visini zadatka, a na pitanje kada je nastalo 147 pesama, koliko ih ima u knjizi, Kostić za Novosti odgovara:
„Pisane su čitavog života jer ja od malih nogu pesme pišem, kroz njih dišem. Hoću da kažem da je to nešto što se sakupilo, od 2019. godine sa raznim saradnicama sam to pakovao i izašlo je pretprošle nedelje. Pesme su nastale u interakciji prema Bogu, prema praznom papiru, da pomognu onome ko hoće da ih čita. Da mu bude lepo, prijatno.“
Pesme su kratke, ali teraju na razmišljanje?
Pa normalno, nego šta će, sigurno te ne tera u supermarket. Jesu, to je taj odnos obraćanje Bogu i tom belom papiru koji stoji. Ja svakog dana nešto pišem, čisto da ne bih morao da nosim u glavi i da pamtim. I to se skupi. Gledao sam da ne bude da ja sad ubeđujem ljude u nešto, da sugerišem i sve to, nego su te pesme neki moj stav, ko voli nek izvoli. Znači, da bude što manje reči, da bude jezgrovito, da bude otkriveno ono što je skrovito.
Pretpostavljam da naziv knjige potiče od ukrštanja stihova?
Sve je razbacano i onda ti ulaziš u tematiku, spajaš reči, dovodiš ih u smisao, da budu jedna za drugu, da stihovi traže jedan drugog. Kao što mi celoga života uvek tražimo nekog za sebe, tako i ti stihovi traže druge stihove za sebe, zar ne? I nisam imao nikakvu pretenziju, možda će se sve završiti na toj knjizi, ipak su
Brejkersi za mene najvažniji iz prostog razloga što sam tim
Brejkersima mladost i starost dao.
Kad već spominjemo Partibrejkerse, sprema se klupski koncert u Beogradu?
Da, 19. aprila u „Zapa bazi“. Idemo malo da se proverimo sa ljudima, da vidimo kako smo svi i sve to. I onda ide turnejica opet, kao i svake godine. Inače, mi spremamo neki novi materijal, sad ćemo da vidimo da li možemo da ga isteramo do kraja. Znaš, sa
Brejkersima uvek nešto teško.
Pesme su iz različitih perioda Vašeg života?
Ne, nisu. Ja imam gomile tih listova sa ispisanim nekim mislima. Stihomislenija.
Pismenija na polzu otečestva. Nema tu roka. To postoji, kao ruda koju obrađuješ, iz legure izvlačiš plemenite metale ili plemenite stihove. Kako da objasnim, to se stalno dešava, to je neprekinuti proces komunikacije sa Bogom. Znači, Bog koji kroz te pesme šalje meni odgovore. Što se tiče tog nadahnuća i inspiracije, ona ne dolazi od nas, ona dolazi nama sa nebesa. Nadam se da će ljudi da uživaju, oni koji hoće to da pročitaju.
Ipak, bez obzira na to kada su napisane, svaka pesma je vrlo aktuelna?
Zato što se bave večnim temama – spasenjem čoveka, spasenjem njegove duše, njegovim odnosom prema sredini koja hoće da ga pakuje za potrebe svoje, a koja ne pita koje su potrebe njegove, čoveka u gužvi života, čoveka koji posmatra. Ja posmatram non-stop. Gledam ljude sa kojima živim, gledam sebe, gledam bilo koga, tu sam, prisutan. U ovoj svakodnevici koja nas lišava mogućnosti za budućnost neku. Vidiš šta se dešava, ratovi i sve to. Dešavaju se jako loše prognoze, pune groze. To je učešće živoga čoveka koji svoj život hoće da sačuva i da ga podeli uz puno ljubavi, razumevanja i tolerancije. Jer mi često nismo takvi. Mi nismo na visini svojih ideala koje zastupamo. Život je teška šljaka. Žalba na presudu koju su doneli u našem slučaju i pomilovanje za dane koji su prošli i koji će doći.
Recenzenti kažu da Vaše pesme nude ohrabrenje i utehu, da nisu samo crna realnost?
Nisu, ali gore od opisivanja crne realnosti je depresivni optimizam. To je jako neverovatno stanje, a mi smo okruženi njime. To je kao da je neko nakljukan tabletama i priča ti kako će biti bolje u životu. Sve te pesme, to su emocije, borba za osećanja, borba za minimum dostojanstva i časti našeg postojanja.
Ima li mesta za emociju u ovom okrutnom i surovom svetu?
Dok smo živi, emocije ima. Samim tim što reagujemo i što držimo do svog života. Ali je ogromna količina ljudi koje to ne zanima. Sve to što se desilo u „Ribnikaru“ i okolini Mladenovca je velika frka. Ljudi beže od razmišljanja o svemu tome. Moguće da je korona izmenila ljude mnogo. Tako je kako jeste. Obično kukavičluk na čiviluku stoji, čovek ga navuče na sebe kad se svojih odgovora boji.
Svedočimo li sumraku civilizacije?
Da, pa vidiš šta se radi. Uništenje planete, uništenje ljudskosti, uništenje svega.
Vidiš da mi ne mislimo na svoju budućnost kroz pokolenja naša. Ne, ne mislimo. Sve se radi za novac. Sve se oko love vrti, niko ne razmišlja o životu posle smrti. Pesme mi omogućuju da budem jezgrovit, da budem nedvosmislen. Kako sam samo ja u pitanju u odnosu na beli papir i svoje misli, onda merim kao apotekarskom vagicom sve to. Tražim balans u debalansu ravnoteže.
Grešim li ili kao da se dešava borba dobra i zla?
Normalno, uvek se dešava, ali je zlo toliko poludelo zato što još ima moćno oružje, a to je tehnologija. Ovo je borba tehnologije i crne magije protiv čoveka, protiv ljudskog i božanskog u njemu. Zlo se non-stop predstavlja kao dobro. A kao što znamo, laž je đavolja istina. Hoće da zauzme mesto istini. Bog ima najbolje odgovore, a đavo ima najbolje izgovore. I sad jadan čovek treba da se snađe. Čovek je uslovljen da sve radi što mu se gadi. A oni rade sve da nam život zgade. Čovek mora da proda malo svoje duše, kako bi njegova mala deca i porodica mogli da žive. Da bi imao šta da jede, čovek prodaje sebe.
Ali okej. Situacija je mračna, uvek je bila mračna, ipak je ovo život.
Kao da je sad baš mračno?
Pa dobro, ljudi su se pre više borili, ali i sad se bore. Znači nije stvar propala, jes da je đavolu u ruke dopala. Ali nije, jer Bog se stara o ljudima posle svega. Ima sve to napisano u mojoj knjizi, ima u njoj lepih stvari, ako smem tako da kažem. I drago mi je što će ljudi to da čitaju. Neki.
Koga će zainteresovati ovi stihovi?
Pa one koji mene gotive, koji gotive istinu, koji gotive da razmišljaju. Neke dobre ljude. Neke normalne ljude koji mogu da razlikuju dobro i zlo, koji ne žele da se nivelišu sa horizontalom. Živimo u mašini za mlevenje mesa.
I melje nas opasno?
To je tako. Naš napor je otpor ničemu.
Imate li poruku za čitaoce?
Želim ljudima da budu živi i zdravi!
Planirate li da predstavite pesme na večerima poezije?
Ako budu zvali ljudi, eto mene. Treba se obraćati ljudima koji hoće da slušaju, a takvih ima. Mladima pogotovu. Ima, bre, dobrih mladih koje još nisu stari pokvarili. Ne predajemo se, idemo dalje, furamo svoj fazon, a oni furaju svoj. Sve je jako provaljivo, sve je jako prosto kod onog kome su stvari jasne. Ko neće da mu stvari budu jasne, on ih komplikuje. Skrivanje suštine, neprestana igra za dušu čoveka.
Knjigu ste posvetili supruzi Olgici. Da li Vam je ona najveća podrška u životu i karijeri?
Ona je tu pored mene. Ona je moje uzemljenje, a teško je nekad živeti sa mnom. Kome ću da je posvetim nego njoj?
Autor: V. Pantelić
Izvor:
Večernje novosti