Znamenje ružne i večite uspomene

Kako je nastao Gavran a kako njegov najnoviji prevod na srpski jezik, povodom nedavnog izdanja izabranih priča Edgara Alana Poa.



Knjiga „Gavran i najbolje priče“ Edgara Alana Poa je u spotlightu ovogodišnje Lagunine produkcije, ne samo zato što su nova izdanja Poovih dela, kao uostalom i dela gotovo svih svetskih pisaca, u nas retka, već pre svega zbog novog prevoda poeme Gavran. Detaljnije o tome, u tekstu Dejana Mihailovića, ko-prevodioca Gavrana sa Zoranom Penevskim.

Nijedno mesto u sklopu Gavrana, napisao je E. A. Po u eseju „Filozofija kompozicije“, u kome objašnjava kako je nastala ova poema, „ne može se pripisati slučaju ili podsvesti“, već je „delo išlo napred korak po korak ka svom završetku s neumitnošću i strogom doslednošću matematičkog problema“. Utisak je ono od čega počinje kad razmišlja o novom delu, a ne od događaja kao što je uobičajeno, pa oko utiska gradi događaje koji će da ga proizvedu. U ovom slučaju odlučio se za lepotu, kao „jedino priznato područje pesme“. Izraz kojim će izraziti lepotu je ‒ seta. Odgovor na sledeće pitanje koje je postavio sebi, šta je najtužnije na svetu, glasio je „smrt lepe žene je neosporno najpesničkiji predmet na svetu“, a o njemu je „najpozvaniji da govori ožalošćeni ljubavnik“.

Preostalo mu je još samo da smisli „neki stožer oko kojeg će moći da se okreće čitava građevina“ i zaključio da je to pripev. „Odlučio sam da u utisak koji on proizvodi unesem raznolikost i da ga tako usavršim (…), da stalno proizvodim nove utiske unošenjem raznovrsnosti u primeni pripeva, dok bi sam pripev ostao, najvećim delom, nepromenjen.“ Najbolji pripev je, zaključio je, onaj koji se sastoji od jedne reči. S obzirom na to da će pripev predstavljati završetak svake strofe, mora da bude zvučan, pa je najbolje da ima dugo „o“ kao najvažniji samoglasnik koji će biti u vezi sa najbogatijim suglasnikom, sa „r“. Tako mu se nametnuo izraz „never more“, a zatim i gavran, zloslutna ptica kojoj bi priličio takav pripev. Način kako da postigne utisak raznovrsne primene pripeva, našao je u pitanjima koja ljubavnik postavlja gavranu. Odlučio je da ljubavnika postavi u njegovu sobu a ne, na primer, u šumu, koja bi bila prirodno mesto susreta sa gavranom, zato što je „za postizanje izdvojenog događaja neophodno strogo ograničavanje prostora: ono deluje kao okvir za sliku“.

Prvo je napisao vrhunac poeme, kasnije će se ispostaviti da je to petnaesta strofa („Proroče il’ zloslutnico….“), zato što „jedino ako stalno imamo pred očima rasplet, moći ćemo da pružimo delu onaj njemu neophodno potrebni izgled doslednosti, ili uzročne povezanosti, time što ćemo učiniti da svi događaji, a naročito celokupan način obrade, budu usmereni na razvijanje osnovne zamisli“. Kad je napisao sve što objašnjava radnju, uvideo je da su pesmi neophodne još dve stvari: celishodnost, i „izvesna moć nagoveštavanja – neki dublji, podzemni, iako neodređeni smisao“ zato što „preteranost nagoveštenog smisla“ poeziju pretvara u prozu najniže vrste. Zato je dodao dve završne strofe čija moć nagoveštavanja treba da osvetli ono što je do tada napisano. Tako je čitalac, objašnjava Po, počeo da „smatra gavrana nekim znamenjem; ali se tek u poslednjem stihu poslednje strofe jasno uviđa namera da se on učini znamenjem ružne i večite uspomene“.

Gavran je rezultat Poove namere da napiše pesmu „koja će odgovarati istovremeno ukusu i čitalaca i kritike“, a esej „Filozofija kompozicije“ namere da sopstvenim primerom dokaže da bi svaki pisac mogao da napiše zanimljiv članak u kome bi izložio kako je pisao svoje delo.

Gavran se smatra jednom od nenadmašenih pesama, a „Filozofija kompozicije“ bukvarom za pisce.
 

Prepevao sam Poovu pesmu Gavran posle više godina nakanjivanja i pokušaja jer sam držao da se mogu naći neka bolja rešenja, bolje aliteracije, ritam i metrički sklad u srpskom prevodu nego što su ih nudili dotad najbolji prepevi Vladete Košutića, Baneta Živojinovića i Kolje Mićevića, koje sam dobro poznavao. Onda je Simon Simonović, o jubileju dva veka od Poovog rođenja 2009. godine, izdao u svojoj izdavačkoj kući Tanesi hvale vrednu zbirku srpskih prepeva Gavrana i ja sam nekoliko godina kasnije objavio svoj u časopisu Književnost. Simon je u svoju zbirku prevoda na srpski uvrstio sve poznate prevodioce ove pesme, od Nike Grujića Ognjana iz 1878, redom, preko Šapčanina, Svetislava Stefanovića, Jovana Ćirilova i Trifuna Đukića, do vrsnih prevoda Vladete Košutića, Baneta Živojinovića i Kolje Mićevića. U drugo izdanje ove zbirke iz 2018. ušao je hronološki kao poslednji i moj prepev.

Otpočinjući posao, našao sam izuzetne interpretacije ove poeme na engleskom, posebno pravu malu monodramu koju je, recitujući Gavrana, izveo čuveni engleski glumac Kristofer Li, poznat kao filmski Drakula. U prevodu je trebalo očuvati najpre složenu Poovu rimu i preneti stihove u šesnaesterac (zapravo dvostruki osmerac), sa sedmeračkim refrenom u kojem se ponavlja čuvena fraza never more. Neponovljive Poove aliteracije i asonance takođe je trebalo preneti na srpski, kao npr. u stihovima npr. And the silken, sad, uncertain rustling of each purple curtain ili What this grim, ungainly ghastly, gaunt, an ominous bird of yore, prenoseći pritom sav gnev i očaj pesničkog subjekta koji se prepire sa Gavranom, tuguje za umrlom Lenorom i proklinje svoju neutešnu sudbinu.

Takođe je valjalo očuvati brojne stihove sa unutrašnjom rimom, kao Oh, distinctly I remember, it was in the bleak December itd., kakvu mnogi pomenuti stari prevodioci nisu ni pokušavali da prenesu boreći se više sa značenjem i metaforama ove Poove simbolističke pesme.

Treba primetiti da je u svim pomenutim prevodima na srpski (osim kod raspevanog i suviše slobodnog romantičarskog prepeva Milorada Šapčanina) znameniti refren never more prevođen redovno nikad više, što i nije neobično s obzirom na to da se zloslutnost te fraze teško i na srpskom da izraziti drugim rečima. Primetno je takođe da su svi prevodioci završni stih svake strofe davali u osmercu (Samo to i ništa više), dok je Po u svojoj pesmi refren skovao u sedmercu (Only this and nothing more), pa su se tako umesto Poovog anapesta (dva kratka i jedan dug slog) na kraju svake strofe na srpskom našla dva piriha (dva puta po dva kratka neakcentovana sloga). Tu malu ali važnu prepreku dosad nijedan prevodilac Gavrana, uključujući mene, nije uspeo da savlada, tj. da tri sloga u izrazu never more sačuva i u prepevu, a da ne naruši smisao i zloslutnost fraze na srpskom.

Kad je došlo do ideje da Laguna objavi jedan izbor Poovih priča u koji bi bila uvrštena i pesma Gavran, ponudio sam uredniku, kolegi Zoranu Penevskom, da pogleda drugo pomenuto izdanje u izdavačkoj kući Tanesi i on je odabrao moj prepev, s tim što je izneo neka izuzetno primerena i kvalitetna rešenja. Npr. na mnogo mesta bilo je tzv. nepravih i nečistih rima (stiže – tiše, zloslutan – šušanj, itd.) i ponekog nesrećnog izbora reči, za koje je Zoran našao bolja rešenja, uklonio nečiste rime i predložio niz adekvatnijih i boljih rešenja, tako da je ovaj prepev dobio svoj konačan oblik i dva prevodioca koji su ga finalno uobličili.

Dejan Mihailović

Autor: Sonja Ćirić
Izvor: Vreme