Živojin Petrović: Priče koje su hodale gradom

Pisati bez opterećenja da li će delo naći čitaoca, baviti se temama koje su lično interesovanje i objaviti knjigu bez razmišljanja o prodaji, privilegija je malog broja pisaca. Verovatno je jedan od uslova da je pisanje zapravo deo nekog šireg duhovnog i materijalnog opusa ili, kako bi rekao Živojin Petrović, „ljudima se jednostavno dopadne ono što pišem za svoju dušu i što je mene zainteresovalo“. A njega su zainteresovale nesvakidašnje sudbine ljudi koji su postojali i živeli u znanim mestima i ulicama. 



Knjige  o Beogradu kojeg više nema već godina imaju svoju publiku i stiče se utisak da su sve popularnije i među mlađom generacijom. Da li su ove knjige na neki način istorijska čitanka građanskog društva?

Svet u kome živimo je nekako postao šablonski, stereotipan – štancovan, te svako iskakanje iz tog koloseka, čak i mikronski, a posebno kada je u stilu „nestvarno, a stvarno“, dovodi nas u jedno nesvakidašnje stanje idile, razmišljanja, ali i otrežnjenja. Događaji, ličnosti, ali i filozofija koja je krasila našu kraljevinu, a naročito dešavanja u prestonici, koja su se između dva rata fascinantno uzdizala, i to u svakom smislu, čine našu istorijsku građu toliko bogatom, vrednom, zanimljivom i neiscrpnom da nije ni čudno što je popularno među starijim čitaocima.

Međutim, kada se sve to sroči na jedan pitak, izazovan i sažet način onda postaje tema i među mlađim generacijama, što mene izuzetno raduje, ali mi i dokazuje da je taj strašni jaz između ’smaraš’ i ’kul’ ipak premostiv.

Takva štiva ne samo da su u neku ruku čitanke građanskog društva već polako postaju i udžbenici iz kojih se, između ostalih, i naši političari, rukovodioci i državnici mogu, odnosno moraju, hraniti i pojiti. Nema jasnog pogleda u budućnost bez osvrta u prošlost.    
 
Kako vi gledate na kulturološko menjanje prestonice, da li je nekadašnji grad pregazio točak istorije ili su ga naselili neki drugačiji ljudi?

Srećan sam što sam rođen u prestonici, ali sam tužan što živim u „centru“ Srbije. Politički buldožer centralizacije Srbije je pogubniji za Beograd od točka istorije. Decenijsko neravnomerno razvijanje naše zemlje stvorilo je levak usmeren ka prestonici pa smo zasuti naglim promenama i pritiskom koji teško možemo da upijemo, te ne samo da gubimo dah već i duh. Sa druge strane, ostali gradovi širom Srbije jenjavaju i atrofiraju.

Svakako da je savremenizacija neizbežna i prihvatam je, ali pod uslovom da ima nekog jasnog pravca i reda, odnosno kulturno-prosvetne vizije. Beograd je vekovima bio bastion uzvišene kulture na prostorima Balkana, kolevka zadužbinara, naučnika i prosvetitelja, sinonim plemenitosti i muza umetnicima. Taj velelepni ambijent se stvarao dvosmernim putem na hijerarhijskoj vertikali, dok je danas više jednosmeran - nagore.
Takođe, ne treba zaboraviti da je Beograd 1900. godine imao oko 68.000 stanovnika, dok je danas taj broj blizu dva miliona, pa je i taj progresivni rast svakako uticao na sveopšte menjanje, a posebno u kulturnoj sferi, međutim, i pored toga, Beograd mora da zadrži svoju duhovnu snagu te da u tom smislu on menja ljude, a ne ljudi njega.

Danas su prestoničke kapije širom otvorene i nadam se da će tako ostati zauvek, ali ako želimo da budemo preci, onda ipak moramo da zadržimo miris starog velegrada kao pravi potomci. Jednostavno, Beograd mora da vaspitava, jer nema drugačijih ljudi, ima samo drugačijeg ponašanja.

Zašto se danas s podsmehom govori o ljudima koji su rođeni u „krugu dvojke” i zašto nije popularno reći da si Beograđanin, ali je potpuno prihvatljivo predstaviti se kao Kragujevčanin, Valjevac, Nišlija… Da li je Beograd postao grad netolerantnih ljudi?

Da postoji manjak tolerancije, a višak netrpeljivosti, to se slažem, ali nisam baš siguran da je „Beograđanin“ postao predmet podsmeha, makar to nisam osetio na svojoj koži. Međutim, ono što sam primetio jeste da smo skoro izgubili osećaj pripadnosti, i to u mnogim životnim oblastima, a to je pogubno. Ako nema harmonije, balansa i ljubavi, a samim tim ni osećanja pripadnosti, između zajednice i pojedinca, grada i žitelja, države i stanovnika, pa čak porodice i ukućana, već se ta bliskost i osećanje usmerava i postoji samo kod sportskih, političkih i sličnih grupa, onda smo na stranputici, odnosno na stazi gubitka kolektivne svesti i identiteta.

Beograd mora da voli, mazi i pazi svoje bebe da bi kasnije ti ljudi ostali ovde i voleli, mazili i pazili svoj grad kao najrođeniji. To je recept i za sve ostale nivoe u državi, jer ako nema uzajamne ljubavi, ali i poštovanja, onda će se državne zastave vijoriti na kućama samo nakon naredbe povodom određenih praznika. Gde god da ste rođeni u Srbiji, imate puno pravo da sa ponosom i uzvišenjem ističete svoje poreklo jer sigurno ste komšija, rod, ako ne i direktan potomak nekog viteza, genija, umetnika, plemenitog i humanog Srbina.

Vaše priče su o Beograđanima sa neuobičajenim životnim pričama, kako je nastala knjiga „Do viđenja“?

Moja prva knjiga iz edicije „Nestvarno, a stvarno“, u izdanju Lagune, za pola godine, koliko je u prodaji, doživela je štampanje trećeg tiraža, a sve te priče u njoj se odnose na interesantne istorijske događaje i ljude, manje i više poznate ličnosti, ali ne samo iz Beograda već iz cele Srbije. Mada, zbog proporcije stanovništva moguće je da je većina tih scena vezana za prestoničke događaje, ali to mi nije bio cilj. To sakupljanje građe, kojim se, između ostalih poslova bavim godinama, prevashodno sam činio nekako za svoju dušu, pa se pokazalo da je to interesantno i drugima.

Prilikom istraživanja, jednog dana, šetajući najvećom galerijom na otvorenom u Srbiji – Novim grobljem, zapazio sam pri dnu jednog nadgrobnog spomenika uklesane dve reči ’do viđenja!’ koje su me kao magnet privukle. Iako moj istraživački duh ne miruje, tada je posebno zaigrao, te sam krenuo u pohode iskopavanja, ali ne te rake već arhivske građe u Istorijskom arhivu Beograda. Taj put od dve reči sa spomenika do dve hiljade dokumenata koje sam pronašao u pomenutoj ustanovi, bio je trnovit, neizvestan, ali nadasve inspirativan i zanimljiv.

Inovativan koncept, koji sam nakon toga osmislio kako bih prikazao misteriozan život, ali i smrt, najbogatije Beograđanke Drage Mitrićević, kroz štivo koje je Laguna nazvala prvi srpski dokumentarni triler, pokazao se kao pun pogodak, a evo, dok ovaj intervju vodimo, javljaju mi da knjiga obara rekorde u prodaji i da se samo nakon petnaestak dana, od kako se pojavila u izlozima, popela na tron.

Kao i svi moji dosadašnji projekti koje sam osmislio, vodio i realizovao, tako je i knjiga „Do viđenja!“ nastala u duhu filozofije kojom se rukovodim još od ulaska u preduzetničke vode, odnosno od svojih tinejdžerskih dana, a to je da na posao gledam kao na zabavu, a na zabavu kao na posao.

Promovišete nauku, umetnost, književnost u sredini gde su rijaliti programi i svaka vrsta šunda godinama u fokusu interesovanja većeg dela publike. Kako vi definišete šund – kao prihvatanje svakodnevice koju je teško promeniti ili kao lični stav i izbor?

Ne brine mene građanski već državni šund. Tržište je slobodno i ne samo da dozvoljava već i primorava učesnike da jure za profitom rušeći ispred i pored sebe, bez trunke morala, svaki kulturološki pilon, ali zato država mora da bude protivteg tom medijskom i bilo kom drugom javašluku. Tu drugu stranu tasa treba da čine elitni, prestižni i kuražni intelektualci, umetnici, privrednici, naravno i pravi političari, te svojim delovanjem, piramidalno do poslednjeg zaseoka u Srbiji, da prenesu takvu energiju iz koje će se bez ikakvog zabarušivanja, jasno i glasno – nauka, umetnost i kultura postaviti u prvi, najvredniji plan. Znanje mora da bude iznad svega.

Moje decenijsko delovanje na tom polju, kroz mnoge oblasti kojima se bavim, počev od prvog u Srbiji, jedinstvenog naučnog TV kanala koji je sada postao i regionalni pod imenom Brainz TV, pa sve do kulturno-obrazovnih akcija i projekata koje sam pokretao, možda je guranje kamena uzbrdo, ali ipak, svakodnevno primećujem oko sebe sve veći broj istomišljenika i hodočasnika koji se korak po korak penju ka tom vrhu noseći u rukama umesto digitrona – dvogled.

Mislim da nema lepše politike za Srbiju nego promovisati naše genijalce, naučnike i umetnike, njihove projekte i institucije iz kojih osvajaju svetske medalje i nagrade, pa to je delimično uspeh i naše vlade, i države u celini, ali opet, od više hiljada tvitova, objava i saopštenja naših glavešina, na prste jedne ruke možete nabrojati one u kojima se ističu ovakvi – savremeni heroji.
 
Šta danas znači baviti se pisanjem na ovim prostorima i ko su ljudi koji kupuju knjige?

Ima ljudi koji su više knjiga napisali nego pročitali, ali i to je sloboda tržišta. Sa druge strane, upoznao sam veliki broj čitalaca koji sa ljubavlju i uživanjem oplemenjuju svoj duh knjigom. Iako knjige za naš standard nisu baš jeftine, kupaca je sve više i to me raduje. Izdavačke kuće se razvijaju, mnoštvo štiva svakodnevno izlazi iz štampe, sajmovi su krcati, pa je to ipak jasan znak da se u Srbiji piše, ali i čita.

Pored toga, ne treba smetnuti sa uma da je danas i pisanje na internetu vrlo aktuelno, pa čak i merljivije te smo svedoci da ta publika nije zanemarljiva, posebno gledajući broj pregleda tekstova i to iz raznih sfera i oblasti, ali ipak, nekako, i pored digitalizacije i virtuelnog zamaha, knjiga u ruci je i dalje draž, osećaj sigurnosti i lepote.

Inače, meni lično pisanje, ali ne samo pisanje već kao što sam pomenuo i sve drugo što radim, pričinjava zadovoljstvo i u prvi plan stavljam želju da ispunim sebe te budem zadovoljan i srećan, da izgradim neku vrednost, zaokružim proces i ostavim trag, a da li će to na koncu doneti uspeh, prihod ili profit, o tome uopšte ne razmišljam.

Za koje teme današnja publika pokazuje najviše interesovanja?

U trgovini je prvo pravilo da svaka roba ima svoga kupca, pa tako i u književnosti mislim da su sve teme primamljive i interesantne, možda neke manje, a neke malo više, ali o tim finesama verovatno izdavačke kuće imaju detaljnije podatke. Meni se čini da su sve oblasti tražene i čitane.

Ono što sam siguran jeste da moja publika, posebno oni koji me prate na društvenim mrežama, ali i omladinci sa kojima se svakodnevno susrećem i družim, ako ne podjednako, onda sa približnim interesovanjem prate moja izlaganja i filozofiranja o raznim naučnim disciplinama, istoriji, biznisu, budućnosti, svemiru, o novim tehnologijama, ali i mnogim drugim temama koje zdušno proučavam i o kojima umujem.

Sećam se, davne 2006. godine, kada sam izdao svoj prvenac, knjigu o biznisu koju sam napisao iz sopstvenog iskustva, džepno štivo pod nazivom „Budi GURU menadžer“, bila je prodata u više desetina hiljada primeraka, tako da i ta oblast i te kako ima svoju publiku.

Sve u svemu, kao što roditelji ne treba da ubeđuju svoje dete da upiše neke određene škole ili studije nakon kojih će, po njihovom mišljenju, navodno lakše pronaći zaposlenje, već da puste da mlado srce i želja tog tinejdžera odredi svoj životni pravac, tako i stvaralac treba da piše ono što voli, ume i u čemu se najbolje snalazi ne razmišljajući o procentu publike koja to čita ili prati. Šta god da radite, trudite se da budete najbolji u tome, ili prvi do najboljeg, a to ćete postići samo ako volite to što radite, odnosno radite ono što volite.

Šta je za Vas savremena srpska književnost?

Analizirao sam pedesetak naših velikana u književnosti, koji su stvarali do Drugog svetskog rata, pa sam došao do zaključka da su u proseku započinjali svoj rad sa 22 godine. E sada, kao prvo, postavlja se pitanje da li današnja omladina, koja se zanima za književnost, i treba da stvara i gradi savremenu srpsku knjigu, ima takve mogućnosti da se predstavi javnosti, pokaže svoj talenat i zauzme mesto u publikacijama, ali i knjižarama.

Ali hajde da ne delimo književnost na vekove ili velike događaje, jer to baš i nije tako lako, niti je potrebno, međutim, ono što bi trebalo da zadržimo u savremenom štivu, pa čak i ta reč „zadržati“ nije opravdana, jer umetnost je sloboda, ali oprostićete mi ovo glasno razmišljanje, mislim da savremena srpska književnost treba da obiluje plemenitošću, ljubavlju, razumljivim govorom, lepim rečima i delima, uzvišenjem i ushićenjem ka slobodi, odbrani, viteštvu, jednakosti i ravnopravnosti. 

Bez umetnika, književnika, stvaraoca koji je ponikao i koji stvara i crpi inspiraciju iz vremena u kome živi, nema ni savremene srpske književnosti, stvaralac je njen tvorac. Zato je vrlo bitno kada govorimo o savremenoj književnosti tačku posmatranja postaviti tako da nam u fokusu bude baš taj i takav, savremeni stvaralac.

Smatram da je za svakog stvaraoca, pa i savremenog srpskog književnika od presudne važnosti da uvek ima slobodu izražavanja, da mu se ne nameće potreba da svoj sadržaj komercijalizuje samo zato što čitalačka publika traži određene teme ili zato što nam današnjica u kojoj živimo i stvaramo nameće da se bavimo određenim segmentima društva ili određenim problemima, dok se drugih i ne dotičemo. Savremena srpska književnost naravno ne treba da beži od tog čuvenog cajtgajsta, tj. duha vremena, svakako da ona mora oslikavati taj ton, ali je potrebno da istovremeno bude plod prožet slobodom izražavanja i uverenja svog stvaraoca.

Presudno je da književnost i stvaralac ne budu zaokupljeni dešavanjima koje proživljava zemlja ili svet, već da uvek i bez obzira na sve književnost bude odraz umetnikove slobode da sam bira svoj put, da bude ovaploćene unutarnjih težnji, nada i uverenja u bolje sutra, da stvaralac kroz slobodu svog izražavanja ponudi književnosti nešto novo, nešto što nije sažvakana i preslikana stvarnost, jer nje smo već prezasićeni.

Koliko izdavačke kuće povlađuju lošem ukusu publike i da li mislite da književnoj sceni već odavno nedostaje stroža kritika?

Samo o jednom pitanju ne bih voleo da diskutujem, a to je pitanje ukusa. Međutim, da li izdavačke kuće „izbacuju“ ono što tržište traži ili tržište traži ono što izdavači štampaju, to je pitanje oko koga možemo da umujemo. Svakako da tu presudnu ulogu ponovo ima slobodno tržište koje surovo nameće pravila igre, ali bez obzira na to, dolazimo opet do pitanja države i njenog uticaja na taj segment. Kao što javni medijski servis (RTS), između ostalog, mora da bude oličenje zdrave kulture, tako i u izdavačkoj delatnosti mora da postoji jaka državna kuća koja će zadržati pravac srpske književnosti a pritom se prilagoditi promenama koje nam savremeni svet nameće. To je teško, ali uz kvalitetan profesionalni menadžment ipak izvodljivo.

Neophodno je da na tržištu postoji alternativa, te da čitalac može ravnopravno da bira, i izabere, po sopstvenom nahođenju i ukusu. Ono nepostojeće državno telo koje sam vam ranije pominjao kao tas na vagi, ne bi trebalo da gubi energiju kudeći druge već da gleda, hvali i veliča najbolje svoje književnike, pisce, naučnike i umetnike pa će onda tržište biti prava i oštra kritika. 

Kako smo došli do toga da piscima često više znači dobar marketing od književne nagrade?

Krajem prošlog veka (uh, kako ovo grdno zvuči) bio sam vrlo uspešan trgovac i najveća nagrada mi je bila kada je kupac zadovoljan i srećan. Taj osećaj vam ne mogu rečima opisati, a kamoli zameniti nekim ordenjem ili odličjem. Isto tako i u književnosti mislim da je zadovoljstvo čitalaca te njihovo poverenje koje imaju u vašu olovku, nezamenjiv osećaj nagrađivanja za pisca. Ali, ako na takav osećaj dodate još i književnu nagradu, onda će to sigurno biti u potpunosti veličanstveno. Sve ovo ne mogu baš da tvrdim iz ličnog iskustva, jer to još nisam doživeo, ali sam ubeđen da je književna nagrada kao šlag na torti. A da li je danas moguće biti vidljiv bez bilo kakvog marketinga, virtuelnog života na društvenim mrežama i aktivnostima, promocijama i medijskim pojavljivanjima, to je pitanje koje traži posebna razmatranja. Sve u svemu, dobar marketing ne znači dobijanje i neke književne nagrade, ali književna nagrada sigurno donosi i dobar marketing. 
 
 
Razgovarala Dušica Anastasov 
Izvor: Ekspres