Živojin Petrović: Draga mi je zadala velike a slatke muke

Nakon knjige „Nestvarno, a stvarno“, gde je pisao o neverovatnim ličnostima iz naše prošlosti, pisac Živojin Petrović je i ovoga puta u novoj knjizi „Do viđenja“ zavirio u najdublje tajne Beograda i čitaocima preneo priču o Dragi Mitrićević, nabogatijoj Beograđanki svih vremena.



Odakle ideja da pišete o Dragi Mitrićević?

Stalno nešto istražujem, pa između ostalog često šetam i jedinstvenim muzejom na otvorenom – Novim grobljem – razgledajući najveću i najbogatiju galeriju skulptura u Srbiji. Tako sam jednog dana zapazio pri dnu velikog starog spomenika, koji se nalazi na trećoj parceli, uklesane dve reči koje su me očarale – DO VIĐENJA! Odmah sam znao da će to biti neka posebna priča, i nisam se prevario. Pred nama je sada detaljno istražena knjiga sa obiljem podataka koje sam dve godine sa raznih strana sakupljao i pronalazio.

Kakva je bila ova najbogatija Beograđanka?

Tajanstvena Draga Mitrićević, multimilionerka, skrivena od očiju javnosti, a ujedno i najpoznatija usamljenica, bila je toliko misteriozna da je sama pomisao na nju, kod običnih ljudi, unosila neki čudan strah i zebnju. Nosila je samo jedan ofucani kaput, otrcani šešir i crnu bluzu kojom je prekrivala revolver zadenut u pojasu, dok je ostalih sedam pištolja, tri sablje, jednu dvocevku i dve puške gluvare, rasporedila po praznoj kućerini od 2.000 kvadratnih metara u kojoj je sama živela. Bila je nesvakidašnje škrta, te je na primer, svakodnevno ostajala dužna u pekari po dinar-dva, dok je 16 štednih knjižica svih tadašnjih banaka koje su glasile na njeno ime, sa upisanim milionskim iznosima u njima, skupljalo prašinu na dnu jednog jedinog ormana koji je imala u kući. Bilo je dovoljno da je mrko pogledate na ulici, pa da potegne revolver i pojuri vas. Volela je samo svoje blago sakriveno duboko u sefovima tadašnjih banaka.

Šta se dogodilo te januarske noći 1933. godine?

Baba Draga se jedino posećivala sa porodicom Rašić iz Ulice Strahinjića bana, pa je tako dr Rašić, kada se nakon 20 dana nije javljala niti dolazila, odlučio da je potraži. Više puta je zvonio kod nje na kapiji, lupao u prozore i ostavljao poruke, ali od Drage Mitrićević nije bilo ni traga ni glasa. Nakon nekoliko dana, kada se uverio da je nigde nema, dr Rašić je otišao u policiju i prijavio nestanak najbogatije Beograđanke. Od tog trenutka, kako za inspektore i načelnika policije, tako i za medije, ali i obične građane, počinje rusvaj i senzacija. Nestala je bogatašica, nadaleko poznata po svojim čudnovatim osobinama, i to u centru prestonice.

Simbolika naziva knjige? Šta je tim rečima želela da poruči?

Već mi javljaju čitaoci svoja zapažanja i zaključke, a posebno oko te dve reči koje je uklesala u svoj spomenik. Ostavljam svakom da ceni po svojoj logici. Možda je baš mislila ovo, ne znam. Ovaj intervju. Ovu knjigu o njoj i njenim najbližima. Na upoznavanje vaših čitalaca sa Dragom Mitrićević. Njena poruka – do viđenja – lebdela je do danas.

Zašto je bila strah i trepet gde god da se pojavi?

Neopisiv strah da će je ubiti, otrovati ili je se rešiti na neki drugi podmukli način kako bi se dočepali njenog bogatstva verovatno je u velikom delu bio i opravdan. Takav pritisak prema njoj, od strane rodbine, komšija i poznanika da joj priđu, samo sa jednim ciljem – kako bi joj tražili neku uslugu, sigurno je uticao na to da se s vremenom skroz povuče u svoje odaje, zatvori u kuhinju na spratu kuće i kroz prozor posmatra prolaznike stežući čvrsto u nedrima tajanstveno pismo zapečaćeno crvenim voskom, koje se smatralo njenim testamentom.



Zašto je bogatašica, koja je znala da duguje dinar-dva u pekari, tako strahovito štedela i krila novac?

Ta osobina joj je ostala još od pokojnog oca Jovana Dimitrijevića Mitrićevića, koji je takođe bio neverovatno štedljiv, ali još više škrt. Baba Draga nikom ništa nije dobrovoljno platila. Sve su to bile Tantalove muke tih ljudi da naplate od nje neku uslugu ili robu. Prodavac novina koji joj je redovno donosio dnevnu štampu, nakon nagomilanog duga odlučio je da pozvoni na njena vrata i zatraži pare. Baba Draga se nakon nekoliko minuta pojavila, ali sa revolverom u rukama uperenim direktno u njega. U trenu je trčeći pobegao niz ulicu i nikada se više nije vratio. Kasnije mu je ipak platila dug i tako ukrug skoro sa svima.

Tri reči koje opisuju ovu knjigu?

Nestvarna, a stvarna!

Koliko vam je trebalo vremena da dođete do svih tih podataka o Dragi, pa i da na kraju napišete knjigu?

Više od dve godine sam sakupljao i obrađivao građu. Samo u Istorijskom arhivu Beograda proveo sam osam meseci. Jedva sam pronašao taj predmet. Baba Draga mi je stvarno zadala velike a slatke muke.

Šta vas „vuče“ da pišete o neverovatnim ličnostima naše prošlosti?

To je samo jedan od mojih hobija. Uživam u tome, kao što uživam u proučavanju medicine, elektronike, svemira ili menadžmenta. Jednostavno, neka nekontrolisana glad za saznanjem me vuče.

Da li, dok pišete, nesvesno odete u prošlost?

Svakako! Baba Dragu sada bolje poznajem nego sebe. Često pred očima imam slike Zmaja, Mike Alasa, Branka Radičevića, onih koje proučavam, susrećem se sa njihovim prijateljima, povezujem događaje, sporedne ličnosti, a kada se krećem Beogradom ili po Srbiji, stalno se prisećam ko je gde živeo, radio, šta se tu i tu desilo, kako je to izgledalo i slično. Razmišljam o budućnosti tako što uživam u proučavanju prošlosti.

Izvor: Informer
Novinar: Milena Krstajić