Žilijen Sandrel: Ne slušamo dovoljno ono dete koje drema u nama

Francuski autor Žilijen Sorel napisao je dirljiv roman „Soba čuda“ koji je i pre objavljivanja u Francuskoj doživeo veliko interesovanje izdavača širom sveta. U čemu je stvar? Zašto je ovaj roman, čiji siže na korici zvuči prilično dramatično, privukao toliku pažnju? Saznajte nešto više o samom romanu kroz razgovor sa piscem.

Kako ste došli na ovu ideju za ovaj roman – da opišete kako majka proživljava snove svog sina tinejdžera?

„Soba čuda“ je luckasta opklada jedne majke koja pokušava da trgne svog sina iz kome tako što će ostvariti svaki njegov san i prepričati mu ga, kako bi ih on proživeo kroz njen doživljaj, jer je uverena da će mu tako – prepričavajući mu svoje neverovatne avanture – probuditi želju za životom.

Ideja mi je bila da izbacim Telmu iz njene „sigurne zone“ i zagnjurim je u nepoznata iskustva, kako bi mogla da otkrije nove senzacije, pozitivne i spontane. Nešto kao „živi malo moj život“ da bi bolje upoznao drugu osobu (u njenom slučaju, to je njen sin) ali i sebe. Oduvek sam smatrao da bi odrasla osoba doživela zanimljiv preobražaj ako bi uronila u iskustva jednog deteta ili tinejdžera… kada se čovek  prepusti, mnoga iznenađenja i radosti počnu da izviru iz našeg instinktivnog sećanja, iz reminiscencija na igre iz detinjstva. Tada sve prestane da postoji, toliko smo obuzeti samim doživljajem. Prosto – živimo.

Iako je tema ozbiljna nema patetike, dokazujete da i osobe koje su dotakle dno mogu da se smeju.

Želeo sam da ispričam Telminu priču o pozitivnom preobražaju, jer ona sa četrdeset godina prolazi neku vrstu inicijacije. Ostvarujući sinovljeve snove, Telma upoznaje samu sebe, počinje sebe da osluškuje i razume. Nesreća koju je njen sin doživeo primorava je da postavi sebi životna pitanja o tome „šta je zaista važno“, i da pronađe svoj put.

Naravno, početak ove priče – Lujeva nesreća – jeste dramatičan, ali to je zato što sam želeo da napišem roman u kojem će junaci spontano reagovati. Jer, u stvarnom životu, čak i kad se dese najveće drame, niko ne plače nedeljama bez prekida. Uprkos patnji, i u najcrnjim danima uvek postoji upliv nečeg pozitivnog, radosti, pa čak i smeha. Mislim da je to ljudski odbrambeni mehanizam… Želeo sam da stvorim junakinju koja može da plače, da se smeje, očajava, gaji nadu. Jednu živu junakinju.

Ovaj roman je istovremeno i dobra lekcija iz optimizma i volje da se suočimo sa nedaćom…

Ne nosimo se svi na isti način sa nedaćama, svako ih na svoj način proživljava. A ponekad se dešava i da se jedna te ista osoba različito nosi sa istim problemom u različitim životnim fazama.

Drama kroz koju Telma prolazi nju ubrzava, bukvalno joj uzdrmava temelje i čupa iz letargije u koju je upala. Telma je mislila da je dostigla izvesnu ravnotežu u životu, između svoje karijere i majčinske uloge. I ona će evoluirati upravo zato što prolazi kroz dramu, i uzbudljive avanture o kojima je Luj maštao.

Ja sam nepopravljivi optimista. Prožet sumnjama, ali ipak optimista. Mislim da poricanjem patnje kroze ne prevazilaze, već se to dešava samo kad se okrenemo ka budućnosti. Verujem da je to, delimično, i put kojim Telma prolazi u romanu. Kad se okrene ka budućnosti, ona se polako oporavlja.

Da li nas ova priča istovremeno podseća da ne bi trebalo da izgubimo onu bezbrižnost koja nas karakteriše u pubertetu?

Mislim da je bolje kad u životu postoji zrnce ludosti. Nema ništa gore nego biti preozbiljan. Ne slušamo dovoljno ono dete, tinejdžera koji drema u nama… a tu je sve, suština je svakako tu. Ne bih to nazvao bezbrižnošću, pre bih rekao da je to „carpe diem“. Deca i tinejdžeri su kraljevi „života u sadašnjem trenutku“. To kasnije izgubimo, taj osećaj za trenutak. Pa kad se vratimo na to, onda pronađemo sebe. To može da nas opije…

Ovaj roman je doživeo neverovatnu sudbinu koja je počela i pre nego što je objavljen. Kako doživljavate to ludilo koje prevazilazi granice?

Potpuno je nestvarno…

Moj francuski izdavač je predstavio roman strancima u oktobru, na Frankfurtskom sajmu knjiga. Mnogi strani izdavači su ga pročitali, dopao im se, i odlučili da kupe prava za njihov jezik, a da nisu dočekali da knjiga izađe u Francuskoj. Pa će se tako moj roman pojaviti na engleskom, španskom, italijanskom, japanskom, nemačkom, kineskom, islandskom, turskom itd. Sigurno je već sada da će biti preveden na 20 jezika… a pregovara se i o pravu za filmsku adaptaciju.

To je, naravno, sjajno. Veoma sam srećan zbog Telmine i Lujeve sudbine. Po reakcijama čitalaca shvatam da ih moja priča o ljubavi između majke i sina duboko pogađa, prilično je univerzalna, govori jezike različitih kultura. Uživam u svakom trenutku, svakoj njegovoj mrvici. Beskrajno sam već sada zahvalan na prijemu moje knjige, čitaocima, knjižarima, blogerima, stranim izdavačima, filmskoj industriji.

Svestan sam da je to velika sreća. Knjiga se objavljuje da bi bila čitana. A ako moja knjiga ima tu sreću da je čita veliki krug čitalaca, ja sam onda veliki srećnik.

Izvor: gruznamur.com
Prevod: Ivana Misirlić