Ženska borba za osvajanje moći

U intervjuu za Bukmarker Ana Solomon otkriva zašto je želela da napiše „Knjigu o V.“ i kako nas neke priče mogu zarobiti ali i osloboditi.

Ana Solomon, američka novinarka i književnica, dvostruka dobitnica nagrade „Puškart“, objavila je prošle godine svoj treći roman – „Knjigu o V.“, što je prvo njeno delo koje čitamo na srpskom jeziku. Ovo je, kažu, odlučna knjiga. Zašto? Zato što u doba sveprisutnog preispitivanja uloge i položaja žene Ana Solomon istražuje različite modele u kojima žena može da se ostvari i onda kad je naizgled neostvarena, zabludela ili pobeđena.

„Knjiga o V.“, kako kaže sama autorka, govori o tome kako se životi žena, njihovi izbori i mogućnosti, i jesu i nisu menjali tokom vremena. Piše o moći i njenoj zloupotrebi, o seksu, požudi, besu, o ženskim prijateljstvima i majčinstvu. Na kraju, piše o tome koliko je kompleksno biti čovek.

Kao inspiracija za strukturu romana poslužili su joj Kaningemovi „Sati“, jer su joj dali hrabrost da se upusti u tkanje nekoliko veoma različitih priča u jednu i otkrili joj spisateljske trikove.

Sve je ovo Ana Solomon otkrila kroz mnoge ranije razgovore koje je sa novinarima vodila o „Knjizi o V.“, a šta je još sve o njoj, ali i pisanju i ulozi žena u modernom svetu rekla u intervjuu za naš časopis, čitajte u nastavku.

Kako je nastala „Knjiga o V.“? Koliko je bilo uzbudljivo istraživanje, posebno života persijskih carica koje su živele u 5. veku pre nove ere?

Kao mlada devojka sam bila fascinirana kraljicom Vašti, persijskom kraljicom koja je prognana jer je odbila da gola paradira pred svojim mužem i njegovim prijateljima. Ovo se nalazi u Knjizi o Jestiri, u Bibliji. Postoji jevrejski praznik koji se zove Purim, tokom kojeg se slavi ova priča, a ja sam kao dete gledala te predstave i razmišljala ovako: znam da bi Jestira trebalo da bude heroj, ali šta se dešava sa Vašti? I zašto? Istraživanje je bilo zabavno jer se ispostavilo da većina onoga što ljudi misle da znaju o istorijskom kontekstu Knjige o Jestiri potiče iz... Knjige o Jestiri! Dakle, postoji cirkularnost koja otkriva koliko se malo zna o tome, što mi je omogućilo da se poigravam. Mnogo sam istraživala, naravno. Ali najveći deo se odnosio na to da ustanovim kako je Knjiga o Jestiri tumačena i korišćena i, po mom mišljenju, zloupotrebljavana tokom stotina i hiljada godina.

Vaše junakinje razdvajaju decenije i vekovi, ali Lili, Vivijen, Jestira i Vašti zapravo imaju mnogo više sličnosti nego što se na prvi pogled čini. Šta ih sve i na koji način spaja?

Svi se na neki način bore da osvoje moć. Da razumeju odakle njihova moć dolazi, kako žele da je koriste i šta da rade kada je nemaju. Njihove okolnosti su veoma različite, kako kažete – Jestira je fizički zarobljena, dok veliki deo Lilinog zatvora postoji u njenoj psihi, ali svaka pokušava da spozna sebe kao punopravno ljudsko biće, da vidi dalje od onoga što njeno društvo ili majka ili muž očekuju od nje, i da postane vlasnica sopstvene priče.

Zbog čega Vam je bilo važno da ispričate njihove priče?

Čini mi se da kada su u pitanju životi i izbori žena, što više napredujemo – pravno, profesionalno, finansijski – lakše se prikrije koliki put još moramo preći. Koliko žena širom sveta još uvek nema kontrolu nad svojim telom ili pristup obrazovanju. Koliko je žena koje imaju taj pristup, ali su sprečene u ostvarivanju onoga što žele, ponekad vrlo eksplicitno, ali često veoma tiho, podmuklo, na načine koje ne možemo ni nabrojati. Za mene je nazivanje stvari pravim imenom ključno da bismo jasno videli i razumeli koliko smo bliže našim bakama i čukunbakama nego što volimo da mislimo. To razumevanje nas takođe može motivisati da nastavimo da napredujemo, radi svojih kćeri, ali i sinova.



Junakinja Vivijen u jednom trenutku, prisećajući se majke i bake, kaže da je njihova stvarnost imala svoju cenu. Koja je cena stvarnosti Vaših junakinja i kako je one plaćaju?

Vivijen pripada politički veoma moćnoj porodici, koja svoje stablo može da prati sve do Mejflauera. Njene majka i baka su imale određenu moć, u smislu da su bile bliske i imale su određeni uticaj na muškarce koji su imali veliku moć. Ali Vivijen je svesna koliko je ta moć bila nesigurna i ograničena – i koliko toga su morale da se odreknu zbog nje, dostojanstva i samopoštovanja kada su u pitanju afere njihovih muževa sa drugim ženama. Svi moji likovi se nose sa nečim sličnim. One vide žene koje su bile pre njih na nov način, shvatajući koliko toga su se odrekle i pokušavaju da shvate kako bi mogle da kuju put koji su same izabrale, a ne onaj koji je izabran za njih.

Ko su i kakvi su muškarci u Vašem romanu i kako oni utiču na svest i živote glavnih junakinja?

Muškarci su kraljevi. Svi su oni donekle zasnovani na originalnom kralju iz Knjige o Jestiri, iako se naravno način na koji igraju tu ulogu razlikuje. Za potrebe priče koju pričam, muškarci su pomalo ravni kao likovi – drugim rečima, oni uglavnom služe razvoju i samoostvarenju žena (nešto što su ženski likovi oduvek radili za muške likove) – ali nadam se da je pažljivom čitaocu jasno da su i muškarci podložni istom patrijarhalnom sistemu kao i žene i da, iako se čini da su oni na vrhu, da tako kažemo, to ne dolazi bez velike cene po njih.

Ovo je priča o savršenim odnosno nesavršenim ženama, o njihovom životu, o izborima i prilikama, o moći, o prijateljstvu, povezanosti, o majčinstvu. Na koji način je, dok ste je pisali, uticala na Vas, da li Vas je i kako menjala, čemu Vas je naučila?

Želim uvek da pišem o likovima koji su isto toliko složeni kao i svako pravo ljudsko biće – drugim rečima, kao i svako od nas. Nisam očekivala dok sam pisala ovu knjigu da će me gurnuti do samih mojih granica i ograničenja. Naročito me je pisanje o Lili nateralo da vidim kako samu sebe ponekad činim mnogo nesrećnijom nego što bi trebalo da budem. Na isti način, pisanje o svim ovim ženama i istraživanje koje je knjiga zahtevala – posebno o drugom talasu ženskog pokreta u Sjedinjenim Državama i njegovom komplikovanom nasleđu – naterali su me da prepoznam neke načine na koje sam dozvolila da moja moć i samopoštovanje budu potkopani. To je bilo teško. Ali zahvalna sam što sam to uradila.

Kakvu simboliku za Vas i Vaše junakinje ima šivenje?

Šivenje ima veliku ulogu u knjizi. To je, naravno, vrlo praktičan čin i često neophodan, ali njegovo mesto u životu mnogih žena tokom istorije se promenilo do te mere da neke žene sada žele da nauče veštinu koja je njihove bake ili čak majke opterećivala. U životu sam imala ravnodušan odnos prema šivenju. Moja baka mi je dala mali komplet kad sam imala devet godina – otprilike kao što je Vivijenina baka njoj dala jedan – pa sam znala da se od mene očekivalo da znam da radim, barem da prišijem dugme, ali u isto vreme mi niko nikada nije pokazao kako se to radi ili objasnio da to ima bilo kakvu vrednost u smislu načina na koji treba provoditi svoje vreme (kao i mnoge stvari koje se očekuju od žena da rade), pa sam se kao odrasla osoba osećala nedovoljno vešta u tome, ali i ogorčena zbog ideje da bi trebalo da budem bolja.

Kako svet učiniti boljim mestom za žene?

To je veliko pitanje i neću se pretvarati da mogu na njega da odgovorim. Ali pokušaću delimično da odgovorim time što mislim da bi ženama od najranijih dana detinjstva najviše koristilo pričanje priča u kojima se ženski likovi ne svode na tipove ili uloge – dobre/loše, čedne/razuzdane, nesebične/sebične; majka, ženturača, savršena supruga, goropadna, usedelica i tako dalje jer bi im se na taj način predočilo da su kompleksne, složene i pune protivrečnosti i želja, strahova, ljubavi i slično. Po mom mišljenju, priče oblikuju ono što zamišljamo da nam je dozvoljeno da budemo. Mogu nas zarobiti, ali nas mogu i osloboditi.

Razgovarala: Maja Šarić
Izvor: časopis Bukmerker, br. 11