„Žene iz zamka“ govore o čovečanstvu

Ljudi mogu da odu u rat kada su spremni, ali ne mogu da se povuku kad požele, piše Nikolo Makijaveli. To je tragična istina, kojoj Džesika Šatuk dodaje da čak i nakon završetka rata, učesnici ne mogu da se povuku iz njega. Rat proganja.

Rat sigurno progoni protagoniste trećeg romana Džesike Šatuk, „Žene iz zamka.“ Nakon propale zavere protiv Hitlera, žene i siročad zaverenika sapliću se o olupine života. Kada dođe do prestanka borbi, suočavaju se sa monumentalnim zadatkom ponovnog početka u Nemačkoj u kojoj i dalje treperi gorko iskustvo ratnog sukoba.

Marijana fon Lingenfels upravlja ovim pokušajem obnove. Kada muškarci odluče da se odupru Hitleru, njen dragi prijatelj Martin „Koni“ Flederman naziva je Marijana „komandant žena i dece“. Titula joj odgovara poput šamara, misli se ona, ali nakon što zavera propadne i muškarci budu streljani, Marijana drugačije shvata svoj zadatak.

„Ona je poslednja od njih, mamac ostavljen da čuva ključ. Iako nije bila sasvim sigurna šta treba sa njim da radi.“

Konačno, odlučuje da potraži preostale udovice i da ih dovede u vetroviti zamak koji prokišnjava, čiji je vlasnik porodica njenog muža aristokrate, Albrehta.

Njen prvi zadatak je da pronađe Benitu, Konijevu mladu ženu i njihovog sina Martina. Marijana spašava oboje: Benitu su slali od vojnika do vojnika, da bi na kraju ušla u službu ruskog komandira u Berlinu, dok je Martin, za to vreme, bio zaglavljen u nacističkom domu za nevinu decu izdajnika.

Marijana mrzi naciste i izražava svoje moralno gađenje prema njima od početka. Ali ne može svako da povuče jasnu liniju između nevinosti i krivice. Benita je bila član, iako nezainteresovan, jedne od Hitlerovih grupa mladih kada je prvi put srela zanosnog Konija Fledermana i ostaje nezainteresovana za politiku čak i nakon što Koni da svoj život otporu.

Ne iznenađuje to što ona i Marijana čine težak par. Marijanu obavezuje zakletva da zaštiti Konijevu ženu i sina, a Benita je ophrvana zahvalnošću prema Marijani zato što ju je spojila sa Martinom nakon što su ga nacisti ukrali od nje kao kaznu zbog Konijeve izdaje.

Srećom po obe žene, ubrzo im lokalne američke trupe kažu da su otkrili treću udovicu (na osnovu liste koju im je dala Marijana). Ana je tiha, ali stabilna i praktična onako kako to nisu ni Marijana ni Benita. Obe uživaju u stabilnosti koju ona pruža u njihovoj improvizovanoj porodici na brdu.

Ali njihov raj, kakav god bio, kratkog je daha. Žene imaju svoje tajne i rane, kao i cela Nemačka, a niko nije siguran kako da ih zaleči. Benita bi želela da iskoristi ono što je ostalo od sveta i zaboravi na užase. Marijana insistira da se svi pokaju. Ana pokušava da se probije napred za praktičnu budućnost njena dva istraumirana sina, ali prošlost ih pronalazi.

U međuvremenu, kao u grčkim tragedijama, lokalni seljani, od kojih je većina podržavala nacistička obećenja, a sada veruju da su tvrdnje o zločinima izmišljene, stoje u senci.

Kumulativni efekat ovih besnih, pogrešno vođenih i krivih ljudi koji su, uprkos svemu, puni nade, je neverovatan. U narativu koji se kreće napred-nazad kroz vreme, Šatuk suprotstavlja skoro nezamislive strahote koje su Nemci počinili (ili polusvesno ignorisali) protiv impulsa milosti i oproštaja. Pravo je čudo da se Nemačka tako dobro oporavila iz pustoši nakon rata.

Prvog Božića posle rata, žene i deca iz zamka pridružuju se seljanima na misi u lokalnoj katoličkoj crkvi. Ali niko nije tamo zbog službe – svi su došli da čuju orkestar Erenhajm koji nastupa prvi put nakon dugo godina. I dok izvode Betovenovu „Devetu simfoniju“, gladni i smrznuti Nemci su ushićeni. Neki plaču, a kada se simfonija završila, niko ne progovara.

Mladi Martin je u čudu.

„Muzika je uskomešala otvrdli sediment njihovog pamćenja, zastrugala slojeve užasa i sramote i ponudila im retku utehu u njihovom zajedničkom gnevu, tuzi i krivici. Godinama kasnije, kao profesor, Martin će pokušavati da nađe reči kojima bi artikulisao moć zajedništva u jednom svetu gde je zajedništvo iskvareno – i da istraži dejstvo muzike, iznenađujući trud koji će ljudi uložiti da bi je slušali i svirali, kao dokaz da je muzika, i uopšteno umetnost, osnovna potreba ljudske duše. Ne luksuz, već neodoljiv nagon.“

„Žene iz zamka“  govore o čovečanstvu kao nečemu užasnom i divnom. Možemo pratiti naređenja i odvesti majku i dvoje dece u šumu i upucati ih, ali možemo i dati život za pravdu. Kako zadržavamo taj teror, lepotu i oproštaj u našim srcima ‒ ostaje misterija. Ali ova impresivna priča, sa velikim i malim uvidima, na elegantan način istražuje kako tri povređene žene pronalaze odgovore.

Izvor: washingtonindependentreviewofbooks.com
Prevod: Miloš Vulikić