„Ja sam sa Betovenom četiri godine ‘živela’ – slušala ga, saznavala o njemu, ali ni slučajno nisam stručnjak. Međutim, u jedno sam sigurna: kad me je Julija povela ka Betovenu, i on me je ponovo poveo ka muzici. Briljantnijeg, nestalnijeg, nesnosnijeg vodiča nisam mogla poželeti“, ovim rečima završila je
Patriša Morisrou (1951), američka novinarka, publicista, sa bogatom i hvaljenom karijerom u najpoznatijim američkim listovima, autorske napomene povodom svog debitantskog romana.
Kao što ona tvrdi da je pripremajući se za pisanje „
Žene pod mesečinom“, koji je trebalo da bude objavljen 2020. godine – na 250. godišnjicu rođenja nedostižnog, sjajnog kompozitora klasične muzike Ludviga van Betovena (1770–1827), pročitala gomilu knjiga, tako je mene ubedila da nije možda stručnjak, ali svakako veoma dobro je upoznata sa njegovim delom, to jest poznati su joj nazivi svih bitnih segmenata svake kompozicije koju opisuje u romanu.
Zato je ova knjiga, prema njenim rečima, rezultat i njenih konsultacija sa izučavaocima teorije muzike, i to sa onima koji su se decenijama bavili istraživanjem Betovenovog života i dela.
Zato je i prava poslastica za sve muzičare koji su diplomirali muzičku akademiju, ali i za one koji ne propuštaju koncerte na kojima su na repertoaru i Betovenova dela jer se Patriša Morisrou potrudila da veoma živo, uverljivo i detaljno ispriča Betovenov život i njegovo stvaralaštvo. Od odlaska iz rodnog Bona u austrijsku prestonicu Beč 1800. do kompozitorove smrti 1827. godine u istom gradu.
Morisrou priznaje da je „roman plod mašte zasnovan delom na činjenicama ili – kako bi ga možda nazvao Betoven – fantazija“.
Za roman „Žena pod mesečinom“ beogradski izdavač Laguna u podnaslovu je na koricama napisao da je „priča o velikoj neostvarenoj Betovenovoj ljubavi“, a u svojim beleškama književnica je navela da je za „groficu Juliju Gvičardi prvi put čula kada joj je jedan prijatelj pomenuo da je Betoven njoj posvetio ‘Mesečevu sonatu’, ali on ništa više nije znao i kazao je da bi se oko tog podatka mogla isplesti zanimljiva priča“.
Sledeći korak ka svom prvom romanu iskusna novinarka Morisrou, koja je već doživela značajan uspeh biografijom veoma slavnog američkog fotografa Mepltorpa, načinila tragajući za podacima o Juliji koja je 1800. sa 18 godina postala Betovenova učenica sviranja na klaviru.
Nažalost, u italijanskim arhivima postoji veoma malo podataka o Juliji, osim da je imala nadimak „La Bella Guiciardi“ (što bi u prevodu glasilo „Lepa Gvičardi“) i da je Betoven bio očaran njome.
Do sada nije sačuvan portret ove lepotice osim jedne grafike, ali jedan od kompozitorovih biografa našao je arhivski zapis da je Juliji Betoven posvetio svoju najčuveniju sonatu nazvanu „Mesečeva“.
Morisrou je tokom četiri godine, koliko je utrošila na prikupljanje autentične građe za svoju knjigu, objavila u Njujork tajmsu desetak feljtona posvećenih ličnostima koje igraju značajnu ulogu u romanu, iako do sada nije otkriveno ko je bila „Besmrtna draga“ kojoj je Betoven napisao strastveno pismo nađeno posle njegove smrti.
On se, inače, udvarao, pored Julije Gvičardi, njenoj sestri od ujaka i još nekim damama iz bečkog visokog društva, ali se nikada nije oženio.
Međutim, Morisrou je odlučila da sebi priušti slobodu da prelepa Julija bude „najveća Betovenova ljubav“ i napisala je roman koji je prava oda strasti koja traje do smrti.
Autor: Vera Kondev
Izvor: Fakti