„Želja da se bude kao svi drugi“ – Roman o ličnom i opštem: političkom

„Želja da se bude svi drugi“ jeste, bez sumnje, politički roman. Stoga je logično što su njegove dve celine nazvane: „Ja i Berlingver“ i „Ja i Berluskoni.“ Doduše, čitalac bi odmah mogao pitati zašto je autor u dva „međunaslova“, protiv pravila uljudnog komuniciranja, najpre naveo sebe a tek onda drugog, i to još istaknutog političara, dakle čoveka od znatno nespornijeg društvenog značaja. Međutim, sama strukturna nit „Želje da se bude kao svi drugi“ pokazuje da dotični postupak označavanja povlašćenih mesta teksta uopšte nije pretenciozan kakav u površnom uvidu može da deluje. Naime, roman dobitnika italijanske književne nagrade „Strega“ sartrovski angažovano insistira na nerazdvojnosti ličnog (ja) i opšteg, čiji su najznačajniji eksponenti u knjizi, upravo, pominjani sekretar Italijanske političke partije (IPK) Berlingver odnosno lider partije „Napred Italijo“ i višestruki italijanski premijer Berluskoni.

Glavni junak postaje simpatizer italijanskih komunista primenjujući sopstveni mehanizam navijanja za slabiji fudbalski klub na politički život u matičnoj državi. Opredeljuje se pak da bude aktivista pošto je član partije i njegova simpatija i buduća supruga Elena. S druge strane, Berluskoni mu se kao predsednik vlade i političar smučio još otkako je, 1994, pred Kraljevskom palatom u Kazerti kao mitskim mestom njegovog, junakovog detinjstva, izrekao neslanu šalu prilikom sastanka grupe sedam velikih sila, G7.

Odveć lični uzroci dramske akcije obeležene bavljenjem opštim možda bi mogli delovati površno da su lišeni esejističkih obrazloženja odnosno zrelih pratećih komentara, poput onog da će intimnost spavaće sobe mafiokrate, kleptokrate i skandalmejkera Silvija Berluskonija obeležiti njegov javni život, „to jest, njegov privatni život u javnosti“; ili: „Niz grešaka napravljenih za vreme Berluskonijeve dugogodišnje vladavine proističe iz tog dvostrukog i neodrživog identiteta koji mu je dodeljen: čudovište i klovn (...) Niko nije pretpostavio da bi to, zapravo, mogle da budu dve sile koje se uzajamno potiru.“

Insistiranje na uplivu političkog opšteg u lično jeste teorijski sklizak poetički postupak koji Pikolo – odnosno njegov narator – uspeva da iskoristi da neretko duhovito poentira, kao kad „istorijski sporazum“ IKP i tamošnjih demohrišćana svodi na brak svog strica i strine, ili dok politički angažman imenuje bavljenjem onim što se voli i mora, poput bavljenja decom, a zadovoljstvo, kao opšti pojam, naziva – samozadovoljstvom. Duhovit je i, posebno – s obzirom na radnju i na politički sloj romana u kojem snaga komunista sve više opada – autoironičan njegov naslov „Želja da se bude kao svi drugi“.

Još kao adolescent, glavni junak koji je u nezanemarljivoj meri alter ego Frančeska Pikola, počinje da piše melodramski roman pošto se zaljubio u Elenu, ali ubrzo zaključuje da je loš i odustaje. Stvar je najverovatnije u tome što štivo čijeg se stvaranja privremeno latio govori samo o seti nastaloj neuzvraćenom ljubavlju a izostavlja setu zbog tonuća levice kojoj i sam pripada. Drugim rečima, glavni junak je sahranio taj svoj roman kao odveć ličan, lišen opšteg a naročito političkog uvida, čime je naudio ravnoteži između dveju dotičnih strukturnih stavki. Pošto je već tako a pripovedač „Želje da se bude kao svi drugi“ insistira na izrazitoj uslovljenosti jedinke politikom, srazmerno veći kvalitet filozofskog i ideološkog sloja štiva od pripovednog ne može biti primedba već zapravo krupna pohvala doslednosti Pikolovog nagrađenog romana.

Autor: Domagoj Petrović