VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupciVideoKolumneNagradeKalendar

„Želim da to što pre obavimo!“ – recenzija romana Normana Majlera „Dželatova pesma“

Upravo je to nepokolebljivo samopoštovanje jedan od razloga zbog kojeg mnogi iz književnih krugova ostaju ubeđeni da Norman Majler nije ništa bolji od njihove predstave o njemu. Omalovažavali su ga, odbacivali njegovo najoriginalnije delo, a favorizovali klasičan, predvidiv obrazac romana „Vojske noći“; roman „Goli i mrtvi“ mnogi su doživeli kao prekršeno obećanje, a svaku knjigu koja je usledila kao eskiviranje, odugovlačenje, nakićenu alternativu „nafrakanu kako bi zamazala oči“ onima koji od njega očekuju „veliku knjigu“ koju on nije u stanju da napiše. Zapravo, on je svoju „veliku knjigu“ dosad napisao barem tri puta. Prvi put, 1955, napisao je „The Deer Park“, drugi put, 1963, roman „Američki san“, a treći put, 1967, „Zašto smo u Vijetnamu?“. A sad je sa romanom „Dželatova pesma“ verovatno napisao i četvrtu.

U početku, roman „Dželatova pesma“ nije previše obećavao. Sve je počelo kao projekat koji je osmislio fotograf i producent, Lorens Šiler ‒ koji je nekoliko godina ranije angažovao Majlera da napiše biografiju „Marilyn“ ‒ i o njoj se, uglavnom, govorilo kao o „knjizi o Geriju Gilmoru“. Upravo ova Majlerova „knjiga o Geriju Gilmoru“ shvaćena je kao svedočanstvo o razmišljanjima na temu života i smrti, odnosno, kao svedočanstvo o poslednjih devet meseci u životu Gerija Marka Gilmora, o devet meseci u periodu od onog dana u aprilu 1976. kada je pušten iz  državne kazneno-popravne ustanove u Merionu, država Ilinois, do onog jutra u januaru 1977. kada je pogubljen sa četiri hica, pravo u srce, u Državnom zatvoru u Juti.

Činilo se da je to jedna od onih priča o životu koja nema nikakav dublji smisao. Geri Gilmor je veći deo svog života ‒ 22 od 36 godina ‒ proveo po zatvorima. Imao je jedinstven prevarantski stil kojim je privukao pažnju čitave nacije. „Ako ovo nije šala, ozbiljno želim da okončam svoj život“, rekao je Gilmor odbijajući pokušaje pravnih savetnika da preinače smrtnu presudu porote za teško ubistvo. „Hajde da to obavimo“, rekao je nekoliko trenutaka pre nego što mu je na glavu navučena kapuljača, a napunjene puške dželata bile uperene u njega. Pogubljenje Gerija Gilmora 1977. bilo je prvo pogubljenje u Sjedinjenim Državama posle deset godina, a o poslednjim mesecima njegovog života se vrlo opsežno izveštavalo – izveštavalo se u timovima, izveštavalo se u čoporima, plaćalo se, varalo, priča je otišla toliko daleko da je Luis Nirer čak bezuspešno pokušavao da podigne na viši nivo licitaciju za autorska prava, izveštavalo se do te mere da je samo izveštavanje postalo predmet izveštavanja.

Ostaje nejasno šta je od te ogromne količine, očigledno, nepouzdanog materijala Majler zaista mogao da iskoristi. Možda je to bio samo još jedan pokušaj da se otisne poznatim vodama, uz poneku refleksiju o ubistvu kao egzistencijalnom činu, i priznanje autorstva knjige koju je izmislio za potrebe romana „Američki san“ – „Psihologija dželata“ („The Psychology of the Hangman“), Stivena Rodžaka. Umesto toga, Majler je napisao roman, i to roman na preko hiljadu strana, napisan besprekorno osmišljenim, do krajnosti pojednostavljenim rečnikom i potpuno ravnim tonom, roman zasnovan na stvarnim događajima i ličnostima. Roman „Dželatova pesma“ je neverovatno ambiciozno delo, što postaje očigledno već na kraju prvog poglavlja, koje se završava jednom vrlo zanimljivom rečenicom – rečenicom koja neodoljivo podseća na neku vrstu gotičkog predosećanja. Brenda Nikol, otresita tridesetogodišnjakinja, koja je „za sobom imala četiri braka i bila savršeno svesna privlačnosti svojih nogu“, prima poziv iz kazneno-popravne ustanove u Marionu, tokom kojeg je obaveštavaju da se njen rođak, Geri Gilmor, vraća kući – linijom Sent Luis – Denver – Solt Lejk – Provo. Prvo poglavlje romana „Dželatova pesma“, završava se rečenicom: „ Uzbuđena zbog svega toga, Brenda je skoro zaboravila da je to praktično isti put kojim je pre skoro sto godina krenuo njihov pradeda mormon, kada se otisnuo iz Misurija s ručnim kolicima natovarenim svime što je posedovao, gurajući ih prema zapadu preko prerija i prelaza na Stenovitim planinama, da bi se zaustavio u Provou, u mormonskom kraljevstvu Dezeret, samo osamdeset kilometara od Solt Lejka..“

Nasuprot smišljeno bezizražajnim, prostim rečenicama kojima je napisan roman „Dželatova pesma“, rečenice koje podsećaju na razgovore u supermarketima („Brenda je uvek brbljala, a on je umeo dobro da sluša. Divno su se zabavljali. Čak i u tim godinama on je bio zaista učtiv.“) stoji relativno složena i dugačka rečenica na kraju prvog poglavlja kao jezivo upozorenje da nam autor priča priču koja poseduje određenu istorijsku dimenziju. Obratite pažnju samo na ritam kojim se završava ova poslednja rečenica, zaustavljen dah na „prelasku Stenovitih planina“ i neprekinut izdisaj na rečima „samo pedeset milja udaljenom od Solt Lejka“.

Opšte je poznata i prihvaćena činjenica da je Majler veliki i opsesivan stilista, pisac za koga je izgled rečenice sama priča. Njegove rečenice ne postaju dugačke ili kratke slučajno ili zato što je on u žurbi. Gde će staviti ili izostaviti zarez, za njega je pitanje od velikog značaja: njegove revizije romana „The Deer Park“ su, u tom smislu, izuzetno poučne. Brenda Nikol možda i nije uzela u obzir ručna kolica, preriju, prelaz preko Stenovitih planina, ali Majler jeste, i u toj jednoj jedinoj rečenici izložio nam je uslove koje pred nas postavlja ovaj roman: pokušaj da se uspostavi veza, potraga za poljem negativne energije koje povezuje ove događaje i ove ljude sa praznom melanholijom samog prostora u kojem se radnja odvija.

„Dželatova pesma“ je, dakle, zamišljena kao roman o Zapadu, a najsnažniji glasovi u njemu su, kao i u samom tom prostoru, glasovi žena. Muškarci su oni koji ubijaju, bivaju ubijeni, odlaze, idu dalje. Žene su te koje pričaju priče. „Dakle, ja sam potomak prvih doseljenika u Provo“, rekla je, za sebe, Gerijeva majka, Besi Gilmor, kada je Geri, u dvadeset drugoj godini osuđen na 15 godina zatvora zbog oružane pljačke u državi Oregon. Ponovila je to sebi i onog julskog jutra 1976, kada su je njena sestričina Brenda i sestra Ajda pozvale da je obaveste da je Geri uhapšen u Provou, na osnovu dvostruke optužnice za teško ubistvo. „Ja sam unuka i praunuka pionira, sa obe strane. Ako su oni uspeli da prežive, mogu i ja.“ Ovo je doslovna mantra koja izražava veru u Boga zapadno od stotog Meridijana.

Verujem da se niko osim Majlera ne bi usudio da napiše ovu knjigu. Autentičan glas Zapada, glas kojim nam se obraća „Dželatova pesma“ je glas koji se često čuje u životu, ali veoma retko u književnosti – jer, oni koji zaista poznaju glas Zapada, najčešće nemaju nikakvu želju da o tome pišu. Istinska tema romana „Dželatova pesma“ je upravo ta ogromna praznina u središtu doživljaja Zapada, nihilistička antiteza ne samo u odnosu na književnost, već i u odnosu na gotovo sve forme ljudskog izražavanja, strepnja toliko ugušena, da ljudski glasovi postaju nečujni, bledi poput natpisa na nebu. Pod onim što Majler naziva „nepreglednim plavetnilom sjajnog neba američkog zapada“, pod nepreglednim plavetnilom koje dominira „Dželatovom pesmom“, nema bogzna čega značajnog. Mesto na kojem su se zaustavili i Geri Gilmor i njegovi mormonski preci bio je grad, čija se svaka ulica završava pustinjom, osim onih na istoku. „Tamo“, na istoku, „je bio međudržavni auto-put, a onda planine. I to je sve.“

U mestu u kom se svaki put završava pustinjom, ili međudržavnom saobraćajnicom, ili Stenovitim planinama, ljudi razvijaju specifičan osećaj nesigurnosti u odnosu na ostatak sveta. Ljudi se razboljevaju zbog ljubavi, misle da će umreti zbog ljubavi, pobiti čitav grad zbog ljubavi, a onda se odsele, nastave dalje i sve zaborave. Ljudi smeste svoje ćerke u određenu ustanovu i presele se na ostrvo Midvej. Ljudi usred noći sednu u auto i odvezu se dve države dalje da popiju pivo, uzmu zajam za kamionet, urade bilo šta da ne bi poludeli. Dobro je boriti se protiv ludila, jer ludake zatvaraju, i onda ne mogu da sednu u auto i voze se dve države dalje na pivo. Nikol Bejker, velika ljubav Gerija Gilmora, prvi put je zatvorena sa 14 godina. Ejpril Bejker, Nikolina sestra, je „pomalo rastrojena“ još od kad je nadrogirana preživela grupno silovanje, dok joj je otac bio na odmoru u Honoluluu. „Ja sam podvojena ličnost“, rekla je Ejpril, kada su je pitali o toj julskoj noći u Provou, kada je otišla na Sinklerovu servisnu stanicu i u „Holidej In“ sa Gerijem Gilmorom, a on je izgleda ubio nekoga. „Ali sada to držim pod kontrolom.“

Roman „Dželatova pesma“ ima strukturu dugačke simfonije podeljene na dva stava: „Zapadni glasovi“ ili Knjiga prva, glasovi među kojima su najjači glasovi žena, i „Istočni glasovi“ ili Knjiga druga, koji nisu bukvalno istočnjački glasovi, već su uglavnom glasovi muškaraca – glasovi advokata, tužilaca, novinara, svetskih ljudi koji su verovali da mogu da utiču da ishod određenih događaja. „Zapadna“ knjiga ima fatalistički tok, nabijena je tenzijom, preplavljuje nas osećajem neizbežnosti dok nas užurbano nosi ka događajima koji rezultiraju Gilmorovom smrću. „Istočna“ knjiga nas oslobađa od te tenzije, donosi razrešenje, prikazuje pogubljenje, predstavlja sled događaja koji se završavaju jednog januarskog jutra kada Lorens Šiler, sedeći u malom avionu posmatra kako se pepeo Gerija Gilmora rasipa iz plastične kese iznad grada Provoa. Kesa je nešto što iznenađuje Šilera. Reč je o kesi za hleb „sa jasno odštampanim natpisom proizvođača... vekna hleba od 59 centi“.

Žene iz „Zapadne“ knjige malo toga može da iznenadi. One uopšte ne veruju da se na događaje može uticati. Životima svih žena iz „Dželatove pesme“, žena koje dolaze u dodir sa Gerijem Gilmorom od aprilske noći kada je u svojim crnim, plastičnim, zatvoreničkim cipelama zakoračio u grad, do dana kada je njegov pepeo rasut iznad grada, provejavaju vetrovi napuštenosti i praznine. Ovi vetrovi odnose sećanja, uravnoteženost. Osećaj poniranja je konstantan. Nikol Bejker, koja u svojoj devetnaestoj godini još uvek pokušava „da svari svoj život, svoja tri braka, dvoje dece, i više muškaraca nego što želi da nabroji“ je ona koja će ukopati Gerija Gilmora, koji insistira da se ponovo sretnu s one strane groba, i čije pismo iz zatvora čita dok reči „ulazile u glavu i izlazile iz nje kao vetar koji duva s vrha sveta“.

Kontrola je beg. Ludilo je usputno. Odnos ljubav-smrt je dobar način da se opstane. Geri i Nikol zamišljaju želju, posmatrajući zvezdu padalicu, i Nikol oseća da su „je preplavila sećanja i da tone u san“. Gerijeva majka Besi, sedeći sama u svojoj prikolici u Oregonu prima poziv od svoje sestre Ajde o ubistvima i oseća „vrtoglavicu pri pomisli na sve te godine koje su prošle od Ajdinog rođenja“. Nikolina snaja misli da tone „u ponor očaja“. Porodična prijateljica, jedne noći, pokušavajući da zaspi, čuje Gerija, kojeg je odbila da primi, kako joj gvozdenom šipkom razbija auto. „Nije reagovala. Bila je to još samo jedna nesreća u nizu.“

Ove žene obraćaju ili ne obraćaju pažnju na događaje, i sopstvenu sudbinu. Čini se da ih remete noćne more, neko nejasno poimanje ovog užasnog ponora, tog „očaja u osnovi svega“. Unutar prikolice Besi Gilmor, južno od panorame Portlanda, niz široku aveniju u četiri trake, oivičenu barovima, kafeterijama, diskontima i benzinskom pumpom nad kojim se nadvija replika boinga bombaša iz Drugog svetskog rata, čini se da je Besi u stanju da opiše samo „neprijatno osećanje“. Plaši se raspadanja. Pita se gde su nestale kuće u kojima je nekada živela, pita se o nestanku njenog supruga, njene dece, sedamdeset osmoro rođaka koje je poznavala u Provou, rasutih i nestalih, možda i pod zemljom. Pita se da li će, kada i Geri ode, svi oni „napraviti još jedan korak bliže tom ponoru u kom su prestali da tragaju jedni za drugima“. Ona nema osećaj o tome „Nije znala koliko je za to kriva ona, a koliko svet koji se nemilosrdno kotrljao kao kola s gvozdenim točkovima po prerijskoj travi“. Kada sam ovo pročitala, shvatila sam da su tragovi koje ostavljaju teretna kola vidljivi iz vazduha iznad Jute, poput otisaka stopala ostavljenih na Mesecu. Ovo je apsolutno zapanjujuća knjiga.

Autor: Džoan Didion
Izvor: movies2.nytimes.com
Prevod: Maja Horvat


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
produžavamo noć knjige  laguna knjige Produžavamo Noć knjige!
13.12.2019.
Za sve ljubitelje knjiga imamo odličnu vest – manifestacija Noć knjige nastavlja se i za vikend!   Samo na sajtovima www.laguna.rs i www.delfi.rs akciju produžavamo do subote u 17 sati. Dak...
više
ma, sve je sje ano intervju o nadi, sa autorom markom mansonom laguna knjige Ma, sve je sje*ano: Intervju o nadi, sa autorom Markom Mansonom
13.12.2019.
Prvi put smo razgovrali sa Markom Mansonom 2016. godine o njegovoj, pomalo neočekivanoj, filozofskoj knjizi „E, ma zabole me: Suptilna umetnost življenja“. Ta knjiga se prodala u milionima primeraka š...
više
možete li da utvrdite o kom je autoru reč samo na osnovu interpunkcije  laguna knjige Možete li da utvrdite o kom je autoru reč samo na osnovu interpunkcije?
13.12.2019.
Neurolog Adam Dž. Kalhon je 2016. godine odlučio da pogleda kako bi neke od njegovih omiljenih knjiga izgledale kada bi iz njih izbacio sve reči i ostavio samo znakove interpukcije. Rezultat je bio ne...
više
nevaljalci iz knjiga miki sabat oličenje greha iz pera filipa rota laguna knjige Nevaljalci iz knjiga: Miki Sabat – oličenje greha iz pera Filipa Rota
13.12.2019.
Antiheroj iz Rotovog romana „Sabatovo pozorište“ (1995), zaslepiće vas svojom zaprepašćujućom mizoginijom, nečuvenom mizantropijom i bezočnim nihilizmom – pa ipak, uvući će vam pod kožu. Čitaoci su...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.