Zašto je ovo „Najčudnija knjiga na svetu''

U knjizi „Najčudnija knjiga na svetu“ koja je izašla krajem decembra prošle godine u izdanju Lagune, mogu se naći radovi dece od 7 do 15 godina. Na prvim stranicama ove knjige navedeno je da je od 1300 pristiglih likovnih i literarnih radova, žiri (u koji se ubrajaju neki od najboljih domaćih pisaca za decu kao što su Uroš Petrović i Branko Stevanović) selektovao najboljih pedesetak.

Zašto je ovo najčudnija knjiga na svetu? Zato što ona na fantastičan način dokazuje da knjiga nije neka stvar koja je zavedena pod ad acta kod dece i mladih. A kome je ona najčudnija na svetu? Čudnovata je svim ostalim knjigama iz Laguninih edicija, jer se usudila da lucidno izloži pametnu priču kao najčudniju stvar na svetu. Ovoj knjizi, njena ostala knjiška rodbina može da pozavidi na dalekosežnoj dečjoj imaginaciji.

Teodora Tonić napisala je priču u kojoj je glavna junakinja beba knjiga, koja želi da poraste pa se odluči da deci govori priče. Fabula je na neki način kontrast onoj fundamentalnoj tvrdnji mnogih intelektualaca koji kažu da detetu treba čitati dok je beba da bi ono tokom celog života bilo vezano za knjigu.

Čitajući pripovetku „Priča o knjizi iz koje su reči bežale“, autorke Tamare Dimić, pao mi je na pamet Duško Radović koji je Branku Ćopiću jednom prilikom rekao: „Ja sam pisac do jedne stranice“. Njeno delo može se svrstati i u kategoriju „jednominutne novele“. Ona je napisana u stilu Ištvana Erkenja i Igora Kolarova.

U radu desetogodišnjeg Muhameda Durakovića prepoznaje se kvalitetno delo satkano u Egziperijevom maniru. Ipak, Duraković na osobit način stavlja čitaocima do znanja, ono što se neretko zaboravlja, pa samim tim postaje i čudno, a to je – plemenitost.

Kroz radove dvojice imenjaka Nikole, Despenića i Mihajlovskog, putujemo svetovima gde su knjige najčarobniji artefakti, pa se tako susrećemo sa divno smišljenim kovanicama kao što su Knjigogled i Knjigovnjak.

Pripovetke Branislava Jovanovića, Kristine Čelebić, Uroša Tirnanića, Tarie Korać, Dejane Divjak odišu prelepim pričama koje stavljaju bezbrižno bogatstvo pisane reči na pijedestal.

Ono što je zajedničko svim radovima jeste da su ove literarne poslastice zavijene u otmenu maštu. Najveći podvig cele ove knjige jeste da ove priče uspevaju da elaboriraju izreku Alberta Ajnštajna koja glasi: „Mašta je važnija od znanja“. I zaista, u ovoj knjizi su fikcija i knjige važnije od svega. „Zadah“ ove knjige je okrepljujuć. Deluje kao da je u žiriju bio i Zulfikar Džumhur. Stiče se takav utisak, jer je ilustrovani deo knjige dosegao vrhunac likovnog izraza i forme. Među najboljima prednjači Lazar Ivanović, koji je dobitnik specijalne nagrade.

Naš nobelovac kaže: „Čitajući dobre pisce, dešavaju se pred nama čuda“, a mladi i dobri pisci poput Mile Pejović, Alekse Kneževića, Mile Janković i Mihaila Bogdanovića za mesto radnje uzimaju biblioteke, „koje su najveći raj za pametne“, kako je rekao Borhes.

Mila Ljubenković je u svojoj literarnoj „bebi“ s poslednjom rečenicom: „Mislim da je priča malo neslana“, demonstrirala gigantsko umeće, koje je jedno od važnijih postulata uspešnog književnog dela, a to je upečatljiv kraj.

„Priče o knjizi koja samu sebe čita“, Sare Jankov potvrđuje tezu koja kaže da je svaki čovek jedna knjiga, a o tome je govorio „nećete mi verovati i veliki pesnik Gete, koji je nekada bio beba, i veoma nemirno dete“, kako napisa Ršum. Ako bi ljudi trebalo da neprestano spoznaju sami sebe, zbog čega to ne bi radila i knjiga? I to ona najčudnija na svetu...

Autor: Tadija Čaluković 
Izvor: salomeserbia.blogspot.rs