Zašto je „Jedan pogrešan korak“ pravi korak za srpsku književnost

Marko Popović možda nije zaslužio ovako sumoran uvod u prikaz njegove knjige, ali ponekad je potrebno da se siđe u mračno okno zagušljivog rudnika da bi sa našao neki dijamant. „Jedan pogrešan korak“ je upravo takav mineral u srpskoj književnosti. Fraza bi bila da napišem kako je u pitanju „nebrušeni dijamant“. Fraza i neistina, jer je Marko Popović majstorski oblikovao svoje delo.

Roman počinje izlaskom iz zatvora. Gorana Borotu, koji je na robiji završio jer je izazvao saobraćajnu nesreću, na zatvorskoj kapiji dočekuje njegov savršeni brat Dušan. Dušan ima sve što Goran nema – uspešnu karijeru doktora, suprugu, sina… Goran veoma brzo uspeva da svoj život na margini pretvori u kolotečinu. Život mu se svodi na povremeni neobavezan seks sa prolaznim devojkama i odlaske kod brata.

Međutim, iznenadni nestanak Goranovog brata Dušana ruši… hm… sve pred sobom. Dok traga za Dušanom, Goran polako otkriva da se iza savršenog brata kome je podredio ceo svoj život krije osoba koju izgleda niko nije dobro poznavao.

Marko Popović na maestralan način vodi priču, polako i blagovremeno nam otkrivajući scene i kulise na kojima se ovaj komad odigrava, uz pravovremeno uvođenje likova u zaplet. Goran Borota je samo nominalno glavni protagonista romana jer pored njega, sasvim ravnopravno, nastupaju i drugi junaci sa svim svojim džakovima kamenja koje im je život u Srbiji stavio na leđa.

U romanu „Jedan pogrešan korak“ autor, poput nordijskih majstora trilera, kroz krimi priču prikazuje i aktuelnu društvenu sliku savremene Srbije. A ta slika nije lepa. Plejada osobenih mafijaša i kriminalaca koji ni tokom čuvenih devedesetih nisu bili jači, korumpiranih ili nesposobnih policajaca i političara, saradnika Službe na tradicionalnom zadatku uklanjanja nezgodnih svedoka, nezaštićenih građana na ivici egzistencije pokazuju ono što svi mi već znamo. Šteta što takvo znanje obično tradicionalno zakaže na dan održavanja izbora.

„Jedan pogrešan korak“ možda nije dobio medijsku pažnju kakvu zaslužuje, ali verujem da će reklamna kampanja u narodu poznata kao od usta do usta iliti talasi Radio Mileve učiniti da stigne do velikog broja ljudi.

Verovatno najbolju preporuku romana je dao Dimitrije Vojnov koji je napisao kako „trileri domaćih pisaca imaju sve kao američki, osim velikih tiraža i skupih ekranizacija. Mislim da će se posle ovog romana to promeniti“.

Mislimo.

Autor: Milan Aranđelović
Izvor: bookvar.rs