Zapravo sam pročitala memoare Vudija Alena

Memoari Vudija Alena „Apropo ničega“ predstavljaju tri stvari: živopisan i izuzetno zanimljiv prikaz njegovog razvoja kao umetnika; opširno, jezivo i osvetoljubivo poricanje optužbi za seksualno napastvovanje dece i vredan pregled njegovih umetničkih ostvarenja. Reč je o veoma intenzivnoj knjizi koju zamalo da ne ugleda svetlost dana.

Izdavački konglomerat Ašet je otkupio prava na objavljivanje preko svoje kompanije Grand Central, ali je nakon objavljivanja ove vesti došlo do burnih reakcija. Ronan Farou, Alenov otuđeni sin, takođe objavljuje za Ašet kompaniju i njegov bestseler „Catch and kill“ naširoko govori o optužbama protiv njegovog oca koji se tereti za seksualno zlostavljanje Ronanove sestre Dilan 1992. godine kada je ona imala sedam godina. Farou smatra da je kao izdavač knjige „Catch and Kill“ Ašet „u obavezi“ da ne učestvuje u „pranju ruku“ od seksualnih zločina koje čine moćni muškarci. Zaposleni u Hečetu su otišli sa svojih radnih mesta izražavajući podršku Ronanu, Dilan i „svim žrtvama seksualnih napada“.

Knjige su oduvek bile opasne stvari. A tako je i sa izdavaštvom. Neophodna vam je hrabrost i neosporna posvećenost slobodi izražavanja, čak i kada je reč o naslovu koji izaziva nemir, pa čak i kada vas, kao izdavača, stavlja u procep sa vašim radnicima. Ašet je, verujući u ovo, poručio svojim zaposlenima da mogu da ostanu ili odu, ali će knjiga biti objavljena.

Naravno da se to nije desilo! Ipak je ovo Amerika!

Još uvek je živo sećanje na vremena kada su urednici i izdavači bili hrabri ljudi spremni da izazovu, uznemire i usprotive se normama. Ričard Siver je bio jedan od njih i zahvaljujući njemu objavljena je „Autobiografija Malkoma Iksa“, kao i dela Žana Ženea, Vilijama Burouza i Semjuela Beketa. Siverova udovica, očaravajuća Dženet Siver, otkupila je Alenovu knjigu nakon što je Ašet popustio pod pritiscima i njena izdavačka kuća Skajhors pablišing je objavila. Time se držala principa koji je izneo njen prijatelj Žene: „Ako se ponašamo kao oni sa druge strane, onda smo mi druga strana. Umesto da promenimo svet, jedino što ćemo postići je reflektovanje onoga što želimo da uništimo.“

I to je rešeno: dobili smo knjigu. Šta sada? Možda bismo, na primer, mogli da je zapravo i pročitamo?

Alen je jedan od najvećih pripovedača svog vremena, potpuno originalan, i svaka verzija njegovog života – uključujući i ovu u kojoj očigledno imamo posla sa nepouzdanim naratorom, kao i u svakom od njegovih autobiografskih filmova – potpuno je neodoljiva. Kada su rečenice u pitanju, Alen uspeva da jednom rečenicom dočara ono za šta je slabijim piscima potrebno nekoliko pasusa.

Vudi nas upoznaje sa svojom porodičnom istorijom i junacima svog detinjstva. Angedote i činjenice pomešane sa prepoznatljivim humorom ispunjavaju ove stranice koje nas vode ka prvim koracima u filmskoj industriji. Profesionalni uspeh je stigao toliko brzo da se jedino mogao objasniti izuzetnim talentom i Alen je pisao, režirao i glumio u svojim filmovima. Razvio je poseban metod rada na filmovima koji podseća na studijski sistem: radio je brzo, gotovo bez ijedne probe i retko je snimao kadar iz više pokušaja. Snimao je po film, ili više, godišnje i vodio se idejom da više radi, a manje juri savršenstvo. Insistirao je da ima umetničku kontrolu i posao studija bio je da mu daju ček nakon koga bi dobili gotov film spreman za bioskope. Vudi je uspeo da svoju ljubav prema Njujorku pretoči u filmove tako da su se ljudi iznova zaljubljivali u ovaj grad. Posebno se u ovom pogledu ističe film „Menhetn“ iz 1979. godine koji i danas važi za jedno od najvažnijih Alenovih dela.

Ali baš kada knjiga ubacuje u petu brzinu dok priznanja i filmovi postaju sve veći, a anegdote sve bolje i njegov život sve interesantniji – autor gazi na kočnicu toliko jako da iskaču vazdušni jastuci. Godina je 1992. i svet otkriva da je Alen umešan u tajnu, seksualnu vezu sa Sun Ji Previn, dvadesetdvogodišnjom usvojenom ćerkom svoje devojke Mije Farou. Šest meseci kasnije javlja se mnogo mračnija optužba: za seksualno uznemiravanje njegove i Mijine sedmogodišnje ćerke Dilan. Poslednjih 30 godina Alen je proveo objašnjavajući javnosti da je prva optužba istinita, ali opravdana jer „srce želi ono što želi“, dok je druga potpuna neistina. Istovremeno, druga strana ubeđuje javnost da za prvu optužbu nema opravdanja, dok je druga potpuno istinita.

Alen odlučuje da nas u knjizi „Apropo ničega“ još jednom provede kroz celu priču iz svog ugla. Osim što nam objašnjava kako je došlo do ljubavi sa usvojenom ćerkom tadašnje devojke, Vudi nam nudi širu sliku cele situacije i u tom delu knjige se snažno obrušava na Miju Farou. Osim što govori o tome koliko Mija nije pružala podršku i ljubav svojoj deci, pre svega Sun Ji, on vrlo otvoreno sugeriše da je samoubistvo Mijinog usvojenog sina Tadeja podstaknuto okrutnošću koju je prema njemu izražavala.

S druge strane, Alen u potpunosti shvata koliko je za Miju bila potresna situacija sa Sun Ji, ali se ni u jednom trenutku ne izvinjava. Zapravo, to iskazuje rečenicama koje su karakteristične za scenaristu koji opisuje emocionalnu reakciju svog lika: „Razumem njen šok, njeno zaprepašćenje, njen bes, sve. Bila je to ispravna reakcija.“

Njegov stav kada je Dilan u pitanju je jasan: to se nije dogodilo i Mija Farou je bila besna zbog Sun Ji i podnela je lažne optužbe kako bi mu se osvetila. S druge strane, Dilan je stavila do znanja javnosti koliko je propatila što joj niko nije verovao i što je bila, kako sama kaže, „dama po strani“. Istina je da su joj verovali ljudi koji je i trebalo to da učine: majka joj je verovala i tužilac joj je verovao. Tužilac je rekao Miji da nema dovoljno dokaza da krivično goni Alena, a zatim su zajedno odlučili da bi ceo taj postupak bio previše za malu devojčicu.

Isto tako je postojala grupa ljudi koja se nije obazirala na Dilan: oni koji rade u filmskoj industriji. Vudi je snimio skoro 30 filmova nakon ovih optužbi. Doživeo je stojeće ovacije na dodeli Oskara nakon napada 11. septembra (Vupi Goldberg je rekla: „Zadovoljstvo mi je i čast da predstavim Vudija Alena.“) kada je došao da govori u ime svog voljenog Njujorka. Zlatni globus mu je dodeljen za životno delo pre samo šest godina.

Sve se promenilo sa pokretom #MeToo i intervjima koje je dala Dilan Farou. Tada se konačno mišljenje Holivuda okrenulo.

Možda ovaj deo knjige deluje preterano i nepotrebno, ali Alen insistira na dokazima koje ima i vrlo oštro osuđuje Miju Farou zbog svega što je uradila. Takođe ističe i da Mija već decenijama ubeđuje svet da je Alen zlostavljao njihovu ćerku, a donedavno je bila jedna od osoba koje su branile Romana Polanskog.

Kako bilo, dobri stari Holivud je preko noći odlučio da je loša stvar seksualno uznemiravati dete. Holivud je takođe odlučio – ponovo, nakon 30 godina – da je Alen kriv za takav zločin. Danas se njegovi filmovi ne distribuiraju u Americi. Mrtav je za industriju. Ali ostaje pitanje: Možemo li i dalje da uživamo u njegovom radu?

Naravno da možemo.

Ja sam žena koji voli Vudija Alena. Ne zato što ne verujem Dilan – naprotiv, verujem joj. Volim filmove Vudija Alena jer su me oblikovali, ne mogu da vratim vreme i ne pogledam ih, ili ne pročitam „Velikog Getsbija“ ili ne čujem „Gimme Shelter“. To su stvari koje su nam razvijale osećanja. Sve one su deo mene.

Dakle, pred nama je knjiga osamdesetčetvorogodišnjeg starca koji je nije pratio ničije strasti osim svojih. A kada je reč o našem mišljenju o njegovoj prošlosti, jedna stvar je sigurna – njega ni najmanje nije briga za to: „Umesto da živim u srcu i mislima javnosti, više mi odgovarada živim u svom stanu.“

Završavam knjigu sa osmehom.

Autor: Kejtlin Flanagan
Izvor: theatlantic.com
Prevod: Dragan Matković