Zanosna Ivana Ružić, bivša žena tajkuna, ubijena je u domaćem trileru koji nećete ispustiti iz ruku

Pisac hit romana nam otkriva u kojoj meri ga je tabloidizacija ubistva Jelene Marjanović inspirisala, ali i kako je nastao Nikola Liman, detektiv koga ćete zavoleti na prvo čitanje.

„Dok ledeni decembarski prsti obavijaju Beograd, policijski inspektor Nikola Liman se nalazi pred najvećim izazovom u svojoj karijeri. Tajanstvena smrt plavokose lepotice Ivane Ružić, bivše žene ozloglašenog tajkuna Vida Koraća, izaziva nezapamćenu medijsku pažnju. Veliki je pritisak sa svih strana da što pre dođe do razrešenja ove misterije, makar to značilo da se pogaze pravda i istina. Liman na to nikako ne želi da pristane.“

Ovako glasi opis novog kriminalističkog romana Đorđa Bajića „Smrt u ružičastom“ u kojem se čitaoci izgube mnogo pre nego što su očekivali. Beograd i Srbija kakve znamo, priča koja zvuči vrlo poznato, ali samo na sekund, i uzbudljiva i bogata radnja koja nas svakom rečenicom nosi ka složenom i sasvim neočekivanom kraju lako vam „izvuku tepih pod nogama“.

Po svom zapeltu i tenziji roman „Smrt u ružičastom“ u izdanji Lagune bez problema parira najboljim delima Agate Kristi. Stilski ih nadilazi. Ako ne verujte, pročitajte i sami i javite nam da li je učenik prevazišao učitelja, s obzirom da autor ovog romana, Đorđe Bajić, priznaje da su mu misterije Kristijeve bile prva književna ljubav.

U knjizi vidimo pravi Beograd i sliku našeg društva, katkad prilično ogoljenu i sirov, sa svim njegovim problemima i karakteristikama. Može se onda pretpostaviti da su neki od likova zaosnovani na ljudima koje poznajemo makar sa stranica žute štampe? Je li vam neko konkretan poslužio kao inspiracija?

„Smrt u ružičastom“ je fikcija, što ne znači da svoje nadahnuće nisam crpeo i iz stvarnog sveta – likove nisam zasnovao na konkretnim ličnostima, a ni zaplet na pravim zločinima, ali mi srpska crna hronika jeste poslužila kao snažan podsticaj da stvorim jednu priču koja, iako izmišljena, ima jasno ukorenjenje u stvarnosti, u smislu da ono što sam opisao u romanu treba deluje moguće i da, što mi je bilo posebno važno, poseduje potrebnu uverljivost. Namerno sam izbegao direktne reference na stvarne ljude i događaje, ali su, na primer, ubistvo Jelene Marjanović i tabloidizacija ovog zločina svakako imali svoj odjek i u „Smrti u ružičastom“. Roman počinje smrću lepe žene koja izaziva veliku medijsku senzaciju, što svakako zvuči poznato, s tim da moja Ivana Ružić nije zasnovana na Jeleni Marjanović i okolnostima njenog ubistva – ono što ih dovodi u vezu jeste ta burna reakcija medija i javnosti na njihovu smrt.

Jeste li istraživali rad policije, da li ovako izgledaju istrage kod nas?

Stvarnost sam prilagodio pravilima kriminalističkog žanra – u romanu nema praznog hoda, ćorsokaka i pitanja bez odgovora. Želja mi je bila da napišem dinamičnu i napetu kriminalističku misteriju sa nezaobilaznim razrešenjem na kraju, što mislim da ne bi bilo moguće da sam se grčevito i slepo držao realnosti. Ta odluka mi je, naravno, dala slobodu, mogao sam da se narativno razmahnem, što ne bi bilo izvodljivo da sam sasvim realistično prikazao rad policije.

Žanrovska nadogradnja mi je pomogla da odvojim prozu od stvarnosti, da čitaocima ponudim pravu meru uzbuđenja, iznenađenja i preokreta. Dok sam pisao „Smrt u ružičastom“ imao sam više ciljeva, a jedna od njih je bio i da zabavim svoje čitaoce. I ne stidim se toga. Jer, ako ćemo iskreno i pošteno, dobar roman nikako ne sme da bude dosadan.

Roman počinje ubistvom i kroz bogat zaplet vodi nas do sasvim neočekivanog kraja. Da li ste i pre pisanja znali kako će da se ova istraga okonča ili ste se i sami „iznenadili“, promenili odluku u nekom trenu?

Uvek na početku osmislim i razradim kostur priče. Tokom samog pisanja romana neretko dođe do određenih pomeranja i izmena, ali glavni zaplet i rasplet ne menjam. Što se „Smrti u ružičastom“ tiče, imao sam nedoumice u vezi sa sudbinom nekoliko likova, to premišljanje je sastavni i prirodni deo kreativnog procesa pripovedanja, pa sam sačekao da vidim kako ću ih „rapisati“ i tek onda doneo konačnu odluku.

Umem da se vežem za likove dok pišem, a i likovi ponekad umeju da mi nametnu svoju „volju“, pa čak i da me „iznenade“. To je jedna od lepota pisanja – sve je moguće i svi putevi su potencijalno prohodni. Samo u pravom trenutku treba odabrati onaj najbolji za dobrobit romana kao celine.

Jeste li planirali da likove podelite u tri grupe po sedam ili tek kasnije shvatili da se to desilo? Postoji li razlog za to?

To se jednostavno tako dogodilo. Centralna misterija „Smrti u ružičastom“ je prilično zamršena, a priča namerno razgranata – iako bi mi svakako bilo praktičnije da u romanu bude manje likova nego što ih je na kraju bilo, odlučio da sam da taj broj ne smanjujem zato što bi takva odluka okrnjila narativni zamah kojem sam težio. Smišljanje zapleta i raspleta kriminalističkog romana je slično nekoj matematičkoj jednačini. Sve treba da se na kraju uklopi i poklopi, sve mora da se veoma precizno natempira, ne sme da bude grešaka. Višeslojnost zahteva bogatu galeriju likova. Tu su policajci, žrtva i osumnjičeni, novinari, političari, advokati... Da sam se opredelio za neku svedeniju varijantu, svet „Smrti u ružičastom“ svakako ne bi imao tu ciljanu šarolikost i reljefnost. Sve je to zahtevalo dosta rada, ali se srećom isplatilo. Ni na trenutak nisam zažalio zbog tog uloženog truda.

Ovo je treća knjiga o Nikoli Limanu, „oštećenom“ inspektoru sa jakom etikom, ali čoveku koji ipak, kao i svi, greši. Koliko još ideja, slučajeva za ovog inspektora za sada imate u svojoj glavi? I da li ste znali, kada ste napisali prvu knjigu, da će Nikola Liman postati lik kojem ćete se vraćati iznova?

Liman je svoju „karijeru“ započeo kao epizodni lik u mom prvom kriminalističkom romanu „Žuta kabanica“, da bi se još tada izborio za više prostora nego što sam mu prvobitno odredio. Nakon toga je usledilo „Jedno đubre manje“, roman u kome je Liman preuzeo samo središte pozornice. Ipak, nisam bio sasvim zadovljan postignutim. Nešto mi je tu nedostajalo. Zato je „Smrt u ružičastom“ zapravo hronološki prvi roman o Limanu, iako je napisan kao treći u nizu, pa je samim tim i najbolje početno mesto za upoznavanje sa mojim junakom. „Smrt u ružičastom“ daje Limanu to potrebno utemeljenje i čitaoci konačno mogu da ga zaista upoznaju. Moja urednica Dubravka Dragović Šehović i ja smo se baš juče dogovorili u koji vremenski period će biti smeštena radnja mog sledećeg romana na čijem osmišljavanju trenutno radim – Liman će, naravno, istraživati sasvim novi slučaj, ta zaokruženost i samodovoljnost svakog romana mi je veoma važna i od nje neću odstupati, a čitaoci će biti u prilici da saznaju šta se dogodilo u inspektorovom privatnom životu neposredno nakon događaja opisanih u „Smrti u ružičastom“. Ako ova dva romana, aktuelni i planirani, budu dovoljno uspešni, mislim da je realno očekivati da se u izdanju Lagune pojave i obnovljene i osvežene verzije „Kabanice“ i „Đubreta“.

Kada zatičemo Nikolu prvu put, on je očajan i svoju tugu i neizvesnost utapa u alkoholu. Takav je slučaj sa brojnim fiktivinim detektivima. Kako ste ga učinili jedinstvenim, svojim?

U romanu Patrika Devita „Francuski izlaz“, po kome je nedavno snimljen film sa sjajnom Mišel Fajfer, ima jedna replika koja može da posluži kao šlagvort za odgovor na vaše pitanje... „Da, moj život je ispunjen klišeima, ali da li znaš šta je zapravo kliše? To je priča toliko dobra i uzbudljiva da je ostarila tokom mnogih prepričavanja.“ Liman ime neke od osobina jednog tipičnog književnog njuškala, sklon je alkoholu i možda i sam podsvesno inicira probleme sa ženama, ali je on i mnogo više od toga. Želeo sam da ga učinim „živim“, a da sam u tome uspeo govore mi reakcije čitalaca koji su ga zavoleli svim srcem i koji se sada raspituju za njegovo zdravlje i dalja priključenija, a to mi je i najveći kompliment. A to što nije savršen Limana zapravo i čini toliko prijemčivim.

Kada ste opisivali nasilne scene u romanu, odabrali ste da to ne bude previše eksplicitno. Više su opisane posledice nego sam čin. Je li razlog tome to što je kriminalistički roman ponekad kritikovan baš zbog prikaza nasilja?

Pisao sam „Smrt u ružičastom“ rukovodeći se svojim senzibilitetom, nisam kalkulisao i unapred razmišljao o reakcijama. Takođe, nisam prezao od brutalnosti, ipak sam ja pisac trilera, ali samo onoliko koliko sam smatrao da je to potrebno i dobro za ovaj roman. Agata Kristi je napisala toliko sjanih krimi priča a da je veoma, veoma retko posezala za eksplicitnostima. Doduše, vremena se jesu promenila, detaljni opisi nasilja su danas česti u romanima kriminalističke tematike, ali ono što meni najviše odgovara kao piscu i čoveku je stilizacija – jedan od mojih motoa u pisanju je da manje zapravo često ume da bude više. Gomilanje opisa krvoprolića izaziva kontraefekat. Sve što je preterano ume da veoma brzo postane zamorno. Zato sam pazio da postignem baš onu pravu meru koja mi je bila potrebna da ispričam svoju priču. Možda će neki sledeći roman biti krvaviji, dok je ovaj baš onakav kakav treba da bude. Šokova ima, ali dozirano. Nisam želeo da izazovem gađenje, već na prvom mestu empatiju.

S obzirom na većinu sporednih likova koji prolaze kroz ovaj roman, na korupciju, dekadenciju, kriminal, netolerantnost, nasilje, nekako se stiče utisak da naslov ovog romana ima svoj neispisani podnaslov. „Smrt u ružičastom – život u sivom/crnom“. I ponekad belom, ako to simboliše sneg koji u nekim trenucima prekrije sve u Beogradu. Je li vam nešto slično padalo na pamet ili je to samo utisak jednog čitaoca? Šta vas privlači u tome da boje koristite kao simbole, imali smo to i u „Žutoj kabanici“? Sve oko Ivane je roze i ružičasto, čak i prezime i rodna Jagodina upućuju na to...

Lepo ste to primetili. Volim da se poigravam sa simbolikom, a boje su za to veoma zgodne. Od samog početka sam znao da će naslov roman biti „Smrt u ružičastom“, to se savršeno uklapalo sa suštinom priče... Danas, više nego ikada ranije, ljudi imaju potrebu da svoje živote predstave kao „ružičaste“. Bezbrojni postovi na društvenim mrežama treba da nas ubede kako svi oni vode ispunjene živote vredne življenja, kako je sve med i mleko... Samo, da li je to baš zaista tako? Ne bih rekao. Neki žive lagodnije, neki teže, ali savršenstvo ne postoji – često upravo oni koji se najviše upinju da dokažu i pokažu koliko im je bajno imaju najveće probleme. Naravno, novac nam je svima potreban za egzistenciju, ali on je baš retko siguran garant sreće – a to je nešto što se često zaboravlja ili gubi iz vida. „Smrt u ružičastom“ se, između ostalog, bavi demistifikacijom bajki, a kroz sudbinu Ivane Ružić, žene koja je morala da plati preveliku cenu kako bi dodirnula svoje snove. Raskorak između želja i mogućnosti, ideala i stvarnosti, često ume da izazove brojne frustracije, a ponekad može da bude čak i fatalan.

I na poleđini knjige navedeno je da je priča veoma filmična. Da li postoje planovi da se ona ekranizuje? Koga biste voleli da vidite u ulozi Nikole Limana?

Postoje planovi, da. Za sada je stigla jedna načelna ponuda, s tim da je čitava priča na samom početku i da je još prerano radovati se. Ne krijem da bih bio oduševljen kada bi „Smrt u ružičastom“ bila pretočena u film ili seriju. U ovom trenutku bi serija čak bila i realnija opcija, a imajuću u vidu situaciju sa koronom. Trudim se da pišem filmično, to su primetili i drugi, te mislim da scenaristi i reditelji ne bi imali previše posla kada bi se upustili u realizaciju adaptacije. Odabir pravog glumca za ulogu Nikole Limana je tu od velike važnosti, a moj predlog je da to bude Dragan Mićanović. On je zaista kvalitetan glumac ne samo srpskog renomea, a do sada nije igrao jednu ovakvu ulogu – mislim da bi mu Liman odlično legao.

Dopadaju li vam se poređenja sa Juom Nesbeom, Agatom Kristi ili Harlanom Kobenom?

Od toga se ne može pobeći, a ja se nešto i ne trudim. Godi kada vas pomenu u jednom takvom časnom nizu. S druge strane, ta poređenja se pre svega zasnivaju na tome da svi pišemo romane koji pripadaju kriminalističkom žanru. Neki čitaoci i kritičari su primetili uticaje Agate Kristi i Nesbea u „Smrti u ružičastom“, što me ne čudi – rado čitam ove pisce i sasvim je prirodno da je to ostavilo trag i na moje pisanje. Mada, nikada mi ne bi palo na pamet da nekog kopiram. Najbolja kopija je i dalje samo kopija, pa se trudim da izdragim svoj prepoznatljiv stil što sam, nadam se, i uspeo. Eto, Kobena nisam nikada čitao, tako da je svaka sličnost sa njegovim delima sasvim slučajna.

Vi ste i jedan od naših najboljih filmskih kritičara, pa koje bi, osim svojih, dobre književne i filmske trilere mogli da preporučite našim čitaocima?

Što se srpske književne scene tiče, mi „trileraši“ se držimo zajedno. Veoma mi je drago što jedni druge ne doživljavamo kao konkureciju, već kao podršku. Ima nas sve više, a od kolega sa svežim izdanjima izdvojio bih Anju Mijović („Otpadnici“) i Bojana Ljubenovića („Da je bolje, ne bi valjalo“). Blurbove za „Smrt u ružičastom“ napisali su scenaristi koji izuzetno vole žanr i koji su mu već dali značajan doprinos – Đorđe Milosavljević („Tajkun“) i Marko Popović („Jedini izlaz“), kao i Mirjana Đurđević koja, baš kao i  Bojan Ljubenović, u svojim delima spaja komično i kriminalističko... Naše krimi-serije su već dobro poznate, a ovu priliku želim da iskoristim i preporučim „Lihvara“ u režiji Nemanje Ćeranića, kriminalistički film premijerno prikazan na FEST-u, a koji već 20. maja ulazi u redovnu bioskopsku distribuciju. Pogledajte ga!

Koliko je triler kao književni žanr zastupljen i popularan u našoj književnosti? Tokom školovanja deca na njega jedva da nailaze, mnogi ih i dalje smatraju „nižom vrstom književnosti“, a u svetu je dokazano da odavno nije tako...

Naši čitaoci vole kriminalističke romane, ali su pre svega navikli na strane pisce. To i ne čudi, imajući u vidu da domaći pisci ranije i nisu često delovali u okvirima ovog žanra. Imamo Lazara Komarčića kao začetnika, on je stvarao krajem XIX i početkom XX veka, pa zatim još neke pokušaje, manje ili više uspešne, ali sve to uglavnom bez kontinuiteta, više sporadično nego planski. Od 2010. godine pa na ovamo situacija je znatno bolja, Mirjana Novaković je romanom „Tito je umro“ dokazala da kvalitetna proza i kriminalistički žanr mogu da idu ruku pod ruku i u našoj književnosti. Trudim se i ja da svojim romanima i tekstovima popularišem ovaj žanr koji, želim da verujem, ima svetlu budućnost u okvirima naše književnosti i filma.

Kakav ste vi čitalac bili kao dete?

Strastven i posvećen, kao i danas. Romani Agate Kristi su mi bili prva velika književna ljubav i nisam mogao da ih se zasitim. Imajući to u vidu, ne treba da čudi što mi je kriminalistički žanr toliko drag i što sam se opredelio za njega. Ne kaže se slučajno da prva ljubav zaborava nema.


Dunja Savanović, Telegraf