„Ko zna kada i zbog čega sam kopirao knjigu doktora Radivoja Simonovića o epidemiji kuge u Sremu, koja je štampana u Pančevu, o stogodišnjici pomora. Pripremajući se za pisanje svoje prve knjige za decu, sasvim slučajno sam 'nabasao' na ovaj dragoceni tekst i shvatio da će moj naredni roman biti posvećen suzbijanju zaraze u Irigu 1795. godine.“
Ovako pisac Vule Žurić opisuje onaj prvobitni impuls, iz koga je počela da se rađa upravo objavljena njegova knjiga „Pomor i strah“ (Laguna), otkrivajući otkuda to da nam je baš iz njegovog pera isporučen roman o području, epohi te mentalitetu koji na prvu loptu ne vezujemo za ovog rođenog Sarajliju, danas Pančevca.
Koliko u romanu ima istorije, a u kojoj meri je u njega utkana fikcija te alegorijski pristup?
Ovo nije istorijski roman, već, kako i stoji u podnaslovu, „povest o zapisu na kužnom jevanđelju“. Istina, konsultovanje obimne građe mi je pomoglo da čitaoca odvedem u zaraženi Irig s kraja 18. veka i tamo ga upoznam sa književnim likovima kojima sam nadenuo imena ljudi koji su se u vreme pomora zaista tamo i nalazili. Ali ono što je mene tu najviše interesovalo, jeste istraživanje stanja u kome je iriški paroh Stevan Vezilić ostavio svoj kratki zapis o pomoru na jevanđelju koje je prinosio na celivanje umirućima i koje je sačuvano do danas. Zato ovaj roman može da se čita u mnogim žanrovskim “ključevima” ali je pre svega reč o još jednoj priči o pisanju.
Koliko vam je bio dalek i(li) inspirativan arhaični vojvođanski govor, kao piscu sklonom autentičnim dijalektima i leksici doba i područja u kojima se njegove pripovesti odvijaju?
Pisac mora da „uči jezik“ pre započinjanja svakog novog književnog teksta, bez obzira na to da li je u pitanju najkraća priča ili trotomni roman, te da li se priča odvija u sadašnjosti u, recimo, ovim novim zgradama u „Beogradu na vodi“, ili u Irigu krajem 18. veka.
Kamijeva „Kuga“, Pekićevo „Besnilo“, Saramagovo „Slepilo“ - alegorijska su dela sa kojima porede vaš novi roman. Da li vas je težina trenutka koji živimo podstakla da ispišete novu, sremsku „Kugu“?
Pa, dobro, složićemo se da na poleđini knjige mora nešto da piše, a izdavači vole knjige koje objavljuju, pa ih onda mnogo i hvale. Dok sam pisao roman nisam mislio na navedene naslove, niti na njihove autore, ali hajde da obrnemo stvari, pa da kažem kako je „ovaj trenutak u kome živimo“, bojim se, „pravi momenat“ za kugu, besnilo i slepilo.
Težina ko težina, trenutak ko trenutak, ali zaista postoje neke, istina, daleke, ali ipak zastrašujuće sličnosti u odnosu „civilizovanog sveta“ prema homo balcanicusu u vremenima u kojima se odigrava radnja moga romana i danas.
A šta je najopasnija kuga našeg doba? Koja to pošast najpre preti Srbiji danas?
Strah.
Autor: Marina MIRKOVIĆ
Izvor: Novosti