Vuk Drašković: Ludaci svuda, a ludnice zatvorene

Vuk Drašković napisao je novi roman. Reč je o zanimljivom i slojevitom delu „Ko je ubio Katarinu“, koje je objavila Laguna. Gospodin Drašković se rado odazvao našem pozivu. Razgovarali smo o njegovom novom romanu i pitanjima koja je otvorio: o našoj prošlosti i njenim mračnim stranama, ali i o sadašnjosti koju živimo.


 
Čitalac ima utisak da je Jugoslavija glavna i tragična junakinja svih priča u vašoj knjizi „Ko je ubio Katarinu“. Da li grešim?

– Ne vara taj utisak. Prvi deo knjige govori o ubistvu Katarine i našim životima na ruševinama ubijene države. U drugom delu vraćam se u godine kada je Katarina bila živa. Da, u kontrastu između onog čega više nema i današnjeg vremena, razumemo razmere zla isteklog iz krvavog rastura Jugoslavije.
 
Mladi vojnik Dragoje Dragojević, arhitekta, u kasarni u Ljubljani 1991. dobija nadimak Tekeriš. Da li samo zbog toga što je on bio iz okoline Šapca, iz sela Tekeriš?

– Njegov nadimak i njegov udes simbol su našeg državnog i nacionalnog sloma. On je pod Alpe stigao skoro šest i po decenija pre svog rođenja i skoro osam decenija pre nego što je regrutovan u Sloveniju. U njegovom selu Tekeriš, u avgustu 1914, u bici između srpske i austrougarske vojske otvorena je kapija za rađanje velike države 1918. Da smo poraženi u Tekerišu 1914, Jugoslavije ne bi ni bilo, niti bi vojnik zvani Tekeriš 1991. bio upućen u Sloveniju. Verovatno ne bi bilo ni Slovenije. Naredba jugoslovenskoj vojsci da napusti Sloveniju u julu 1991. značila je poraz Tekeriša iz 1914, a pogibija vojnika Tekeriša u Hrvatskoj iste godine smrtni je ekser u kovčeg ne samo države stvorene 1918. nego je to bio i tragični i sramni slom svih preskupo plaćenih pobeda Kraljevine Srbije u dva balkanska i u Velikom ratu, kao i bacanje u jamu svih žrtava palih u bici za obnovu Jugoslavije u Drugom svetskom ratu. Konačno, ubistvom Katarine našli smo se u lavirintu mržnji kojima se kraj ne nazire.
 
Može li Evropska unija da pomiri narode bivše Jugoslavije, da pogasi mržnje i ovaj region usmeri ka evropskoj budućnosti?

– Nisam optimista. Obe Jugoslavije, i kraljevina i komunistička federacija, bile su žarište raznih i mržnji i podela i sukoba, ali je pripadnost zajedničkoj državi, zajedničkom telu, sve rešavala ili smirivala. Virus napadne čovečije telo, ali to telo ga i pobedi. Katarina je mrtva, nje nema, pa nema ni tog živog organizma da pobeđuje bolesti. Nisu naše pameti i savest odbrana od novih pogibija i nesreća, koje se prizivaju na razvalinama mrtve zemlje. NATO, nažalost, čuva mir, čuva nas od nas samih.
 
Znači li to da bi se, da nije NATO-a, mogle ponoviti devedesete?

– U to sam ubeđen. Ludaci na sve strane, a ludnice zatvorene.
 
Ali običan svet, mali ljudi, koji su dobri ljudi u svim vašim pričama u knjizi, ne žele zlo kojega se pribojavate?

– Meša Selimović kaže: Čovek je vazda na gubitku. Usuđujem se da dodam: A nečovek je uvek na dobitku. U ratovima, u kojima je ubijena i rastrgnuta Katarina, mali ljudi bili su jedini gubitnici, jedine žrtve. Oni koji su pokrenuli smrt, koji su komandovali zločinima, koji su činili zločine, opevavali i zločine i zločince, jedini su dobitnici. Obogatili se, okitili ordenjem i nagradama, dograbili se vlasti i moći. Niko od njih nije poginuo, niko nije ostao bez sina, porodice, zavičaja. Sada drže propovedi u slavu svog zla. Branili su, kažu, narod i naciju, veru pradedovsku. Govore da su zločinci samo oni drugi i da je njihova nacija najveća žrtva. Surova je i žalosna istina da žrtve to prihvataju i da, povrh svega, obožavaju svoje glavne dželate.
 
Priču „Božo Enciklopedija“ pisali ste ove godine. Poruka je više nego sumorna.

– Sumorna je stvarnost koju živimo. Božo Enciklopedija je očevidac mnogih zločina. Piše krivične prijave, predlaže sebe za svedoka. Uzalud. Drži govore u Knez Mihailovoj, ispred zgrade SANU. Ili neće da ga slušaju ili ga psuju i prete mu. I on, nesrećnik, odluči da izigrava psa i da laje, kad među prolaznicima ugleda neku od nacionalnih veličina odgovornih za promociju ratne mržnje i ludila.
 
Vi u knjizi ne spominjete imena tih koji su raspirivali ludilo. Zašto, kad čitalac sa lakoćom prepoznaje ko su oni?

– Upravo zbog toga. Dovoljno je da ih prepoznaju čitaoci.
 
Četnički vojvoda, a na šlemu mu zvezda petokraka. To je Vojislav Šešelj?

– To je izmećar Vrhovnog komandanta smrti i Udbe. On im obavlja najprljavije zadatke. U opkoljenoj kasarni u Varaždinu vojnik Tekeriš ga sluša dok govori o Velikoj Srbiji čije su granice Karlovac - Ogulin - Karlobag - Virovitica. I, u očajanju, pomišlja da krikne: „Umukni, budalo“. Taj čovek u mojoj knjizi nema imena, a i šta će mu.
 
Kako će, prema vašem mišljenju, „Katarinu“ dočekati zvanična književna kritika u Srbiji i u zemljama bivše Jugoslavije?

– U Srbiji, sa prezirom i ruganjem, kao i „Isusove memoare“. Do njihovih vijuga ne dopire „apsurd“ da Srbin, pisac, priznaje da su i Srbi činili zločine i da su neki Srbi najveći krivci za ubistvo Katarine. Oni me ne zanimaju. Ja ne pišem za njih, nego protiv njih. U BiH i Crnoj Gori čitaoci vole Katarinu. Mnogi i u Hrvatskoj pišu mi, ali tajno, a Katarina se tek probija do čitalaca u Makedoniji i Sloveniji. Pre neki dan slavni sarajevski novinar i analitičar Senad Pećanin kaže mi: „Neki muzički bend trebalo bi da uglazbi stihove iz vaše knjige 'Tko mi ubi Katarinu'“. Ja sam rođen u Jugoslaviji, ja sam najdraže godine svog života proveo sa Katarinom, ja sam se borio (koliko sam mogao) da ona preživi, i ja ne krijem da žalim za njom, za nama svima.
 
„Katarina“ na Kolarcu

O knjizi „Ko je ubio Katarinu“ Vuka Draškovića biće reči u petak, 19. maja, u 18 sati u Maloj sali Kolarčeve zadužbine. O knjizi će govoriti: Ljiljana Šop, književna kritičarka, Milan St. Protić, pisac i istoričar, Gojko Tešić, književni kritičar i autor. Odmah posle promocije u Beogradu Vuk Drašković će svoju novu knjigu „Ko je ubio Katarinu“ predstaviti 21. maja u 18 sati u Knjaževsko-srpskom teatru u Kragujevcu, a 24. maja više o ovom delu moći će da saznaju svi oni koji u 18 sati dođu u Šabačko pozorište. O knjizi će, na obe promocije, pored autora govoriti književni kritičari Ljiljana Šop i Gojko Tešić. 
 
Milioni živih svedoka

Težeći da racionalno i kritički, koliko je moguće objektivno, ali i emotivno i poetično, iz različitih subjektivnih uglova, dočara sliku života u Jugoslaviji kao minulu činjenicu, kao istoriju koja zavređuje da bude osvetljena i prevrednovana bez naknadnog ili novog ideološkog prtljaga, Vuk Drašković sapliće romansijerski venac od pripovesti o njenom životu i smrti zbog nas, takvih kakvi jesmo, kao i o našim životima i smrtima u njoj, takvoj kakva je bila. Kao da senzorski tanano ispituje da li je tu veliku priču, iako ona još uvek ima milione živih svedoka, uopšte moguće ispripovedati, naročito ne (zlo)upotrebljavajući opšta mesta, ne rabeći simbole koje smo u međuvremenu olako ismejali ili pretvorili u kič, bez „žala za mladošću“ i sentimentalnosti kojom je i regrutovana većina jugonostalgičara. Teret nataloženog nezadovoljstva i usložnjenih problema, uporno izbegavanje suočenja sa ratnim zločinima, činjenica da je i nakon četvrt veka nemoguće dostići standard uništavan od devedesetih, istine su sa kojima se ovde predugo živi da bi priča o Jugoslaviji mogla poteći razumno, mirno, neopterećeno, s osmehom, kao istorijska i u tom smislu poučna.
Iz recenzije Ljiljane Šop
 
Izvor: Danas
Foto: Miroslav Dragojević