Vrlina individualnog heroizma

 
Sve zemlje u svetu Drenaija imaju ime, ali, kako se zove njihov svet? Da li se razlikuje od imena kontinenta koji Drenaji nastanjuju? Molim Vas, dajte nam sva imena.

Jako me privlači ideja da smislim ime za svet, i da se pretvaram da je to bio deo velikog plana. Istina, nažalost, nije tako zanimljiva. Dok sam čekao rezultate testova za rak, napisao sam Drenai priču „Opsada Dros Delnoha“. Nisam očekivao da će priča ikada biti objavljena i bukvalno sam izabrao ime Drenai jer je nalikovalo Dorsaiju. To je ime ratničke rase koja se pominje u knjigama Gordona R. Diksona, sjajnih naučno-fantastičnih romana.
Kada je knjiga postigla uspeh, nastavio sam da pišem o tom svetu i polako sam počeo da gradim i otkrivam druge kulture i narode.

Čuli smo za Misaela čoveka, Misaela boga, i druga božanstva. Da li su to dve ličnosti u jednoj? I kako se svet menjao od drevnog panteona do Izvorišta? I da li su demoni takođe drevni ljudi ili su deo Ilohira?

Misael čovek i bog su jedno te isto. Kada je Aleksandar Veliki umro postao je božanstvo. Stotinama godina nakon njegove smrti postojala su svetilišta i hramovi podigutni u njegovo ime. Za mene Misael predstavlja internu šalu. Drevni svet Drenaija zapamćen je samo kroz narodna predanja koja govore o danima Misaela, kada je vatra padala sa neba. To su bile rakete. Drevni svet je zapravo bio naš svet. Što se Ilohira i demona tiče, okvirno sam smislio priču o njima, ali sada ne bih previše da otkrivam.

Koji je prema vašem mišljenju najbolji roman koji ste do sada napisali ili, da tako kažem, koji ste pisali sa najviše uživanja?

Nije na meni da kažem koji je najbolji. Pitajte sto obožavalaca i njih sedamdeset (ili više) će reći da je to „Legenda“. Ali pogledajte po netu i otkrićete da se raspravlja i o romanima „Parmenion: Lav Makednoski“, „Morningstar“, „Skitalac“, „Ravenheart“ i drugim. Najviše sam uživao pišući „Legendu“. Napisao sam je bez pritiska izdavača, bez očekivanja kritičara i čitalaca, i bez potrebe da platim račune pisanjem. Bila je istinska radost sastavljati tu priču, pisati u tihim večerima ili tokom pauza za ručak.

Od svih junaka koje ste stvorili, koji Vam je pričinjavao najviše radosti dok ste ga pisali?

Drus Legenda. Ne mogu da opišem koliko volim tog matorog momka. Nisam siguran da sam ja napisao jedan red njegovih dijaloga. Samo bih ga ubacio u neku situaciju i reči bi se same formirale na stranici. Kao da je on, lično, pričao. Pre mnogo godina dok sam još radio, tokom pauze kucao sam o Drusu u redakciji, i iznenada sam uzviknuo: „Prokletstvo, voleo bih da sam ja to rekao!“. Moj drugar Džordž me je pogledao kao da sam poludeo. „I jesi rekao DiDži“, rekao mi je. „Gledao sam te kako to kucaš.“

„Ne“, rekao sam mu. „To je bio Drus. Ja ne umem da smislim takav dijalog.“

S vremena na vreme pojavljuju se komentari da pišete po obrascu. Kako reagujete na takve komentare i kako Vi vidite svoj rad?

Moj rad jeste rad po obrascu. Pišem o junacima koji se nalaze u bezizlaznim situacijama, okruženi brojčano nadmoćnim protivnikom, suočeni sa potpunim uništenjem. To su stvari koje me interesuju – obični ljudi u neobičnim situacijama koje iziskuju ogromnu hrabrost. Neizbežno će čitaoci osetiti da im je priča poznata – možda čak dožive i deža vu – dok čitaju moje priče. Kako reagujem na kritike? Zavisi od koga su. Ako je u pitanju obožavalac koga je razočarala moja knjiga, onda sam zabrinut.  Ako je u pitanju kritičar onda me baš briga. Ne postoji pisac koji će sve zadovoljiti. A ako to i pokuša samo će povećati sebi šanse da sve razočara.



Kako uspevate da ispratite likove i dešavanja iz prethodnih romana u budućim projektima?

Teško i uz pomoć istraživača. Može biti veoma neprijatno kada vas na turneji obožavalac pita nešto o liku koga se jednostavno ne sećate.

Tokom svih ovih godina, koliko pišete, koliko se po Vama svet izmenio, i da li biste rekli da se Vaš stil pisanja promenio da zadovolji nova uverenja, ili ste ostali beskompromisni i koristite svetska dešavanja da iskažete svoje stavove?

Dan je suviše kratak da bih mogao da se posvetim toj temi na pravi način. Svet u kome živimo se promenio do neprepoznatljivosti u odnosu na svet u kome sam ja odrastao. Za mene, najteža promena je prihvatanje kukavičluka kao poželjnog načina života. Vlade nas podstiču da budemo kukavice, policija insistira da budemo kukavice, škole su primorane da promovišu potrebu za kukavičlukom. Razmislite. Tokom šezdesetih, ako ste bili svedok zločina bili ste ohrabrivani da budete heroj, da napadnete kriminalca, da sprečite zločin. Ako biste bili povređeni tom prilikom, najverovatnije biste dobili medalju. Sada nam vlade govore da se ne mešamo, policija nas savetuje da ne rizikujemo. Danas, ako vam neko upadne u kuću potreban vam je priručnik kako da se ponašate. Ako napadača tresnete po glavi i on umre, vi ćete najverovatnije biti optuženi za ubistvo iz nehata i bačeni u zatvor. Ako vas on tresne u glavu i posle toga završi u zatvoru, vrlo brzo će biti pušten na slobodu.

Nedavno je jedna žena bila izbodena i ostavljena da iskrvari do smrti jer je policija odbila da uđe u kuću u slučaju da je kriminalac još uvek tamo. Kada mi je otac pre nekoliko godina bio opljačkan i teško pretučen, policajac mi je rekao da i moj otac snosi deo krivice jer umesto da preda svoju penziju kao što je i trebalo, on je bio dovoljno glup da udari jednog od pljačkaša.

Škole danas moraju da otkazuju avanturističke ekskurzije, jer deca mogu da se povrede ako se penju po stenama, voze kajak ili šetaju po planini.

Mi moramo ponovo da otkrijemo vrline individualnog heroizma.

Izvor: sffchronicles.com