Došao je trenutak kada se sve promenilo, period tranzicije iz jednostavnijih vremena u mnogo opasniji svet. Možda se svaka generacija tako oseća, ali jedan od takvih trenutaka u bližoj prošlosti je invazija Sadama Huseina na Kuvajt 1990. godine, kršenje svih međunarodnih normi koje je dovelo do operacije Pustinjska oluja i prvog Zalivskog rata. Danas je nemoguće ugasiti požar koji je ovaj događaj raspalio.
Novi roman
Dafni Kalotaj „
Smiraj“ govori o tim tranzicionim trenucima, kako globalnim tako i ličnim. Roman nam pripoveda Mim, uspešna spisateljica, koja se seća svojih prvih dana u Njujorku nakon koledža i koju iz razmišljanja prekida uznemirujući poziv: Kira, njena nekadašnja prijateljica i cimerka, nestala je u Avganistanu gde se bavila dobrotvornim radom. Pre nego što je nestala, Kira je poslala paket za Mim što je veoma čudno s obzirom na to da već dvadeset godina nisu razgovarale nakon svađe.
Dok čeka da misteriozni paket stigne, Mim se priseća mladalačke seksualne veze sa Kirom i njihovih života tokom ranih devedesetih. Kada paket stigne, Mim je šokirana jer u njemu zatiče pisma koja joj je Kira pisala tokom godina, ali ih nikada nije poslala.
Ostatak romana čini potraga za Kirom u Avganistanu. Mim i Roj, Kirin bivši suprug, pokušavaju da prate tragove iz pisama kako bi je pronašli. Za Mim ovo neće biti samo potraga za nestalom prijateljicom već i unutrašnjim otkrićima i suočavanje sa odlukama koje je donosila.
Piscima često govore da romani o piscima nisu za objavljivanje. Takve priče su obično prepune agenata i urednika što čitaoce uglavnom ne zanima ili su ispunjene žargonom i internim šalama koje razumeju samo drugi pisci. Iako se Mim bavi pisanjem, autorka uspeva da njeno zanimanje ne učini nametljivim i više ga koristi kao objašnjenje za neke Mimine postupke, ili još važnije – pisanje je posledica njenih propalih ljubavnih veza.
Možda je još važnije da su ta rana iskustva oblikovala poglede na svet sa kojima se Mim sada suočava. Priče veterana koji je učestvovao u Pustinjskoj oluji koje nije mogla u potpunosti da razume. Ili otkriće da njen dečko Žak u stvari nije Francuz već musliman iz Alžira – zašto joj je to otkriće bilo toliko važno i zbog čega je okončala tu vezu shvatiće tek kada krene u Avganistan da traži Kiru i stekne neku sliku o muslimanskom svetu i patnji koju donosi rat. Naučiće koliko se svet, u stvari, promenio.
Iako je Mim centralni lik romana, misterija u vezi sa Kirinim životom pokreće zaplet. Zašto je uopšte otišla u Avganistan? Poslednje što Mim zna jeste da je Kira otišla iz Njujorka posle njihovog raskida, što je imalo tragičan uticaj na obe junakinje. I možda je baš ta tragedija objašnjenje zašto se Kira bavi humanitarnim radom. U jednom od pisama upućenom Mim, Kira piše o lekciji koju je naučila od kolege kome se divi: „Samo na terenu nešto može da se učini.“
Ovo nije priča samo o odrastanju i sazrevanju jer roman „Smiraj“ uspeva da dočara razočarenje jedne generacije. Mim, Kira i njihovi prijatelji su u Njujork došli u neko drugo vreme kada je bilo moguće da gradiš san ni od čega. Ali Njujork se promenio, a i ljudi. A da bi pronašla smiraj, Mim zna da je pred njom još jedna velika promena.
Izvor: consequencemagazine.org
Prevod: Dragan Matković