Marava Ibrahim je internacionalno poznata gimnastičarka i hula-hoperka. Kao i mnoge od nas koje su se nosile sa prvim krvarenjima, bolnim grudima, bubuljicama, smrdljivim oblastima i ostalim malim radostima puberteta, i ona ima smešne i čudne priče, a neke od njih su i stvarno „blamirajuće“ i sve ih je zapisala u ovu knjigu.
Ovo ipak nije samo zabavan put niz aleju sećanja. „Vodič za devojčice“ je mapa koja objašnjava kako da nađeš siguran put kroz pubertet, i u najmanju ruku pruža informacije devojčicama i pomaže da shvate zašto se ove čudne i neprijatne situacije dešavaju baš njima. Autorka pokušava da olakša život narednoj generaciji (za koju ona inače misli da je prilično sjajna).
Dalje u intervjuu, Ibrahimova nam priča o tome zašto je vodič kroz pubertet toliko važan, kakve je sve smešne situacije doživljavala od dece (i njihovih roditelja) koji su pročitali ovu knjigu kao i zašto čak i odrasle žene mogu ponešto da nauče iz „Vodiča za devojčice“.
Možeš li nam reći zašto si uopšte poželela da napišeš knjigu o pubertetu?
Zato što sam kao klinka želela da imam jednu ovakvu. Znate već onaj pubertetski stav: „Volela bih da je sve po mom“. Sada, kao odrasla, konačno to mogu da ostvarim. Oduvek sam smatrala da se o ovim temama ne zna dovoljno. Mnogo toga se promenilo sa pojavom interneta, ali ne obavezno na bolje. Smatram da je fokus na pogrešnim informacijama. I dalje nam nedostaju informacije koje bi nam pomogle da razumemo svoje telo. Pornografski filmovi se mogu pronaći za pola sekunde, ali ne i informacija o tome šta je zapravo mensturacija.
Osim ako ne znate šta tačno tražite.
U tom slučaju, kada znate šta tačno tražite, informacija vam u stvari i ne treba. Bila sam zaista iznenađena kada smo istraživali materijal. Ulazila sam u ulogu devojčurka od 10 godina koja želi sama da pronađe informaciju na netu. Pa sam kucala, recimo, „otekle grudi“ a izlazile su mi sablažnjive informacije, i sve vreme sam mislila: da imam deset godina i da naiđem na sve ovo, bila bih ubeđena da mi preti bliska smrt… Ima previše dezinformacija.
Znači, ciljna grupa su desetogodišnje devojčice?
Kada sam razmišljala o ciljnoj grupi za knjigu, u glavi sam imala uzrast od 10 do 14 godina, ali su izdavači rekli da su to zapravo devojčice od 8 do 12 godina. Radila sam i istraživanje o prosečnom uzrastu u kojem devojčice dobijaju menstruaciju, i došla do podatka da u Velikoj Britaniji veliki procenat njih to doživi u uzrastu od 8 do 9 godina. Mislim, ja u tom uzrastu nisam umela ni pertle da vežem kako treba. Ne mogu ni da zamislim kako to sada izgleda. Moje drugarice i ja smo imale otprilike 12 godina, ali sada se sazreva sve ranije, a to povlači mnogo odgovornosti, i baš zato mi je bilo važno da su informacije predstavljene jednostavno i lako za razumevanje.
Moja sestra ima devet godina, upravo je počela da nosi svoj prvi brushalter i stavlja dezodorans jer joj se telo menja. Moja majka i ja smo već pričale o pubertetu sa njom nekoliko puta i ona je prestrašena. Tako da mi je potpuno jasno šta znači imati ovakvu knjigu koju možete jednostavno pružiti svom detetu da je natenane prouči u svojoj sobi.
Baš tako. Dobijala sam sjajne reakcije od roditelja, u stilu „spasli ste mi život“. Većina kaže da su njihove devojčice pročitale celu knjigu pa su im postavljale pitanja, čak i neka za koja su se nadali da ih nikada neće postaviti. I to je bilo to. Sve je bilo u redu. Knjiga na neki način probija led. Jednostavno poručuje: „Evo informacija, sve je ovde“.
Imala sam nekoliko gostovanja po školama. U jednoj je učiteljica smatrala da devojčice neće postavljati pitanja ako dečaci budu prisutni. Rekla sam da, naprotiv, dečaci treba da dođu jer je važno da svi učestvuju u razgovoru. Samo što sam počela da pričam i pročitala jednu od priča o neprijatnim situacijama, počela su da pljušte pitanja kakva uopšte nisam očekivala.
Jedna od devojčica je očigledno prvi put čula za tampon, delovala je prestrašeno. Pitala je sa zebnjiom: „Kako to mislite stavi se unutra? Koliko je to veliko?“ A učiteljica je bila zbunjena. Međutim, čim nekom ispričate strašnu priču, recimo o menstruaciji, tada svi odmah žele da vam ispričaju svoje strašne priče.
To je baš slatko.
Da, stvarno je sjajno, posebno kada je u pitanju veća grupa. Bilo da su majke i ćerke ili drugarice iz škole, vidite kako stid ustupa mesto smehu, a to im omogućava da se jače povežu u podršci jedna drugoj. A smatram da je u razgovorima o pubertetu upravo to nedostajalo.
Jedna žena mi je ispričala šokantnu priču. U knjizi sam pisala i o probijanju himena, gubljenju nevinosti, i objasnila kako sam svoj pocepala tokom jednog ludog premeta na gimnastici, pa mi je trebalo skoro dve godine da shvatim šta je značio taj oštar bol i malo krvi. Ta žena mi je u komentarima napisala kako je nju, kad je dobila menstruaciju, majka odvela u kupatilo, pružila joj tampon i rekla: „I mene je prvi put jako bolelo.“ I zatvorila vrata. Sedela je tako na podu kupatila, bodući sebe tamponom, usput probivši himen. Osećam da je vreme da prekinemo tišinu oko ovih stvari zbog nove generacije, koja sve mlađa ulazi u pubertet.
To je istina, razgovori uopšte nisu bili ovakvi kada sam ja bila u pubertetu.
Prilazile su mi i neke majke koje su pročitale knjigu i govorile: „Ono poglavlje o gljivičnim infekcijama i sekretu ima smisla. Nisam znala, i naravno da su se infekcije vraćale kada sam radila X, Y, Z.“ Pa iako je knjiga prvenstveno za devojčice od 8-12 godina, zapravo je za sve generacije. Dosta mojih drugarica je kupilo knjigu govoreći da kupuju za sestričine, a onda bi mi poslale poruku sledećeg dana. „O moj bože, upravo sam počela da čitam i saznala sve ove stvari, nisam imala pojma“.
Da li je neka poglavlja bilo teško napisati?
Dva poglavlja mi je bilo teško da napišem. Jedno o trenutku kada devojčica postaje mlada dama, nezavisnija, kad malo pošašavi, a okolina ne može da je prepozna. Meni se desilo da sam bila u prodavnici sa mamom, i da me je neki momak uštinuo za zadnjicu. Iako mi je mama bila tu, ja nisam ništa rekla, ali mislim da treba nešto reći, da treba reagovati u takvoj situaciji ako možete, mada ja tada nisam. Bila sma u iskušenju da slažem u knjizi i napišem da sam odreagovala nekako, ali sam na kraju zaključila da je najbolje da ispričam pravu istinu, jer ni sada ljudi ne pričaju o tome.
Nadajmo se da će ovakve knjige u budućnosti pomoći da se sruše ovi tabui.
Oh, nadam se, veoma sam optimistična. Mislim da će deca koja sada odrastaju stati ovome na kraj. Tako su superkul.
Napisala: Kasandra Brabav
Izvor: refinery29.com
Prevod: Dušica Novaković