Vladimir Kopicl: Između čoveka i mašina šanse ima samo život

Poznati pisac Vladimir Kopicl govori o svom romanu koji se našao u najužem izboru za Ninovu nagradu, seća se boravka u komunama, otkriva kakav bi savet dao današnjim „hipicima“ i pita se kako smo došli do paradoksa da se najbolji umetnici prijavljuju na nekakve konkurse kao grešni đačići, gde ih obrađuju neke manje face ili činovničići režima.

„Vudstok je prošao bez mene, ali neće i život“, poručuje u prvoj rečenici glavni junak romana Vladimira Kopicla „Španska čizma“ i kreće prema belom svetu, u nekada umetničku, a tada već nju ejdž i eko-komunu. Gladan i umoran, stopom stiže u Zelenu zajednicu, komunarsku oazu mladih eko-utopista. Odatle pratimo njegove avanture: kako pokušava da se oslobodi svojih ljudskih, to jest animalnih stega i da najmanje pola sata pevuši biljkama, ali usput ponese štap, ukoliko naiđe komšijin ovan; posveti se lečenju planete uz umetnost, navikne na mrave, te u kaubojkama, koje drugi nisu nazuvali, odnese prvu turu komposta do bašte posle jutarnje nužde. Reč je o duhovito fikcionalizovanom svedočanstvu o jednom vremenu čije ključne reči, poput zelenih i karme, odjekuju našom svakodnevicom.

Bili ste deo čuvene komune u Šempasu. „Španska čizma“ posveta je tom vremenu? Ne pitam da li je autobiografski detalj u kome golišavi pripovedač grli stablo kruške tokom boravka u pomenutom društvu.

Šempas je bio duhovni i umetnički Everest tog doba, pogotovo na našim meridijanima. Ali smo tada svi bili dovoljno pokretni da nijedna kruška nije rasla samo u jednom vrtu, pa ni u ovom mom, literarno dopisanom i memorijski domaštanom iz iskustva daleko bogatije njuejdžerske i komunarske lične prakse. Ali je ta intrigantna kruškica, koju pominjete, doista zgodna kao sitan eroto-simbolni vodič do onog alter ploda naših tadašnjih ideala, koji u liku dečačića, kao onaj „kajsijin sin“ iz istoimene japanske bajke, nenadano „niotkud“ bane u razigrani pikarski narativ. I naglo ga uozbilji svojom ranjivošću. Svi smo kroz to nekad prošli: da nam se naš lepi svet, ma kakav stvarno bio, raspada na kriške puke maštarije. I da smo već neko drugi, još dok mislimo da se nismo promenili kao i taj naš naopako zahuktali svet. Time se ova knjiga zapravo bavi, mahom da zabavi.

Stiče se utisak da su mladi tada najčešće želeli da pobegnu od kuće. Otkud takva potreba?

Odgovora verovatno ima koliko i mladih koji traže svoje odgovore na večna pitanja, kad ih ona spopadnu kao fantomi prve zrelosti. Biti svoj, ne biti opšte mesto u sopstvenom životu, ne živeti „Moj život od nekog drugog“ – kako to u svojoj pesmi lepše reče Mark Strend. To je za smelije bio poziv dana kad sam ja bio klinac, u tada još dosta sivkasto uniformnom socijalizmu sa samo jednim poželjno najpoželjnijim likom kao uzorom i merom stvari. A danas je još urgentniji, pored sve medijske buke i sudbinskih šumova na kanalima.

Nosili ste zvoncare, džins s vezom, resama... Jeste li bili deo novosadskih komuna, u Teslinoj ulici? Kako se tamo živelo?

Umetnički siromašno, ali je promet ideja i likova sa svih strana sveta tu bio zaista oplemenjujući. Tamo sam stanovao samo jedno leto, na tavanskoj mansardi, ali je to znatno duže bila naša zajednička NS art adresa s koje smo se razišli kako je koga kuda vodio lični stav i glas. Pa smo tako uglavnom i završili. Laslo Kerekeš u svom berlinskom grobu i muzejima, Bole Mandić u Bistrim potocima, Čeda Drča u dizajnu, izvesna prelepa Marija u Švajcarskoj. A Sloba Tišma i ja u penziji. Čudo jedno kako je brzo prošlo tih samo pedesetak godina od Tesline do skoro Grobljanske.

Šta su hteli i kakav su svet želeli ti Vaši mladi eko-utopisti?

Ljudski i planetarno čistiji od današnjeg. I u skladu s prividno naivnim sloganom „Mir, ljubav, sreća“, koji sigurno nudi više od svake mobilne aplikacije ili lukrativno mobilne stranke.

Roman govori o vremenu od pre više od pola veka, ali knjiga jeste izuzetno aktuelna. Kao da sam maločas s televizije čuo savet – rečenicu koju izgovara junakinja „Španske čizme“: „Tvoja energija je jača od tvog stabla. Vreme je da dišeš kroz kičmu. Od sutra vežbaj.“

Taj drevni energetsko-pranajamski model sopstvenog usklađivanja s magičnim ritmovima prirode možda je donekle i koketirao s klasičnim tehnikama samousavršavanja. Ali bez puke pomodnosti i uz jasnu njuejdžersku želju da se ne služi nikakvom pojedinačnom interesu, niti agresivnom lajf-kuoču. Umesto toga težili smo ličnom i planetarnom razvoju kao slici i prilici nenasilne harmonizacije koja vodi opštem dobru. Nismo ginuli za profit, ni mesto na ekranu, mada smo umesto u Panovom vrtu, evo, ipak završili u medijima. Kad sam demisionirao iz prvih linija tog pokreta i stvarno se okrenuo sebi, manifestno sam objavio: „Ja sam jedan prljavi mali umetnik, ali ja to znam“. I u skladu s tim nastojim da se popravim. Bar u pisanju.

Primećujete da se učestalije govori o strankama zelenih? U nekim zemljama vratile su se na vlast.

I to pratim u slast. Mada se nikad nisam palio na ono Lorkino „Zeleno, volim te, zeleno“, kao pesmu radi viška lepote razvučenu do samog kraja. Mi tu svoju zelenu priču treba da završimo manje raspričano i znatno brže. To jest efikasnije, kao haiku, odmah. Dok ne postane smornija od orvelovske proze.

Koliko se svet izmenio u međuvremenu?

Svet se u međuvremenu spektakularno promenio i od uvodnog doba medijskog i tehno-spektakla koracima od sto milja zakoračio prema vratima posthumanističke nepoznanice. Prema posthumanističkoj teoriji, u toj igri između čoveka, prirode i mašina najneizglednije šanse zapravo ima sam život. Pogotovo što je bioterorizam prirode bezmerno moćniji od ljudskog paradiranja silom, a i mašine su sve inteligentnije. Izlaz je da svi shvatimo da su nam braća čak i stvari koje smo sami sklepali, kamoli naša stvarna braća i sestre, pa bila to neka kruška, zečić ili drčan bratučed.



I danas na ulici srećemo ponekog mladića ili devojku obučene u fazonu hipika. Šta biste rekli tim mladim ljudima ukoliko biste morali da ih posavetujete?

Sreća da nismo svi isti, mada možda i jesmo. Imajte to na umu, i ne dajte da vas sažvaću kao žvakaću gumu. Pogotovo ne tuđu.

Intrigantan je kraj hipi pokreta. Neki su hipici postali umetnici, neki čak teroristi...

Sve ima svoj kraj, čak i Prvi maj. Ako verujemo da je Džejms Din stvarno izvalio: „Umri mlad da budeš lep leš“, možemo se čak i ponositi. Pogotovo ako smo još živi. A što se tiče terorista, sedeli smo, valjda 1976, Peđa Vranešević i ja na nekoj restoranskoj terasi na Mikonosu, sa tek venčanim mladama. Romansa, leto, mi čupavci, pa i svi okolo, prava oaza mira i ljubavi. Kad eto ti nekog koškanja među čupavcima za stolom prekoputa, pa jednog trojica jedva odvuku, kanda da se smiri. A sutra glavna vest – na Mikonosu uhapšen Rolf Pole, zloglasni terorista iz Frakcije crvene armije. I svuda fotke kako ona „naša“ trojica odvode onog četvrtog. A nas nigde.

Tribina mladih krenula je posle Šempasa?

Krenula je ona i ranije odlično, sa Željkom Žilnikom i docnije Juditom Šalgo na čelu, da bi je početkom sedamdesetih, sinhrono s medijskim i programskim otvaranjem prema svetu, sve aktivnija mladež pretvorila u pravi alternativni pokret. Bilo je tu i nešto zasluga nove prilično vodootporne uredničke ekipe u kojoj su bili Miroslav Mandić, Sloba Tišma, Mirko Radojičić, pa i nešto manji rastom, poput mene. Ali je to ponajpre bio dar duha vremena u kome se umesto korone širio barouzovski virus kraja uravnilovke. Začas se to razvilo, mada su nas čim se omasovilo odatle počistili klasičnim komitetskim manevrom. I to tadašnji liberali, da se pokažu kao ipak operativni drugovi.

Da li je moguće porediti sadašnji kulturni život i onaj u jednom gradu, u jednoj zemlji iz vremena Tribine?

Dabome da je moguće, jer i danas ima takvih mesta, i u Novom Sadu i drugde. Čarobna formula za uspeh je kao i nekad – umrežavanje uz odbijanje da se položajno služi bilo kojoj garnituri, pa bila ta garnitura „naša“ ili „njihova“. Ili bilo kakva treća koja u svoju podršku upisuje samo jedan set programskih težnji i pravila. Jer to publici mahom dosadi pa se stvar svede na otaljavanje za svoje među svojima, što ne služi bogzna čemu.

Često čujemo da društvo sada nije zainteresovano za umetnika.

Ljubav je, kao što znate, dvosmeran proces. Nek društvo zna da ga mi umetnici nećemo tako olako ostaviti na miru, makar da ovo naše radije finansira izdavače nego pisce, galerije umesto likovnjake i tako dalje. Kao da se Vlada po nekom naopakom vlastodržačkom difoltu identifikuje samo s drugim institucijama i u njima zgodno promenljivim šefovima. I kao da iole ne mari za pojedince koji supstancu i rad tih institucija čine smislenim. Vrhunski paradoks je da naši najbolji umetnici i kulturnjaci treba kao neki grešni đačići da se prijavljuju na konkurs za izuzetne penzije, da bi ih tu obrađivale neke manje face ili činovničići režima.

Verujete li poput svojih likova da se planeta može izlečiti umetnošću?

Naravno – i umetnošću. Svakako ne onim dronom što je pao u Zagrebu ili nekom daleko pogubnijom ubilačkom ujdurmom, kakvu upravo vidimo u Ukrajini. A za
pravo je i ne vidimo (!) jer kontrolni jezik tehno-moći zaklanja bio-moć i njena (ne)dela.

Čovek pomisli da različite vrste pobune uvek propadaju na isti način. Postoji matrica?

Kad su na izborima u SAD mladi hipiji za predsednika deklarativno kandidovali prase, novinari su ih pitali imaju li oni uopšte ikakvu ideologiju ili bar neki ozbiljniji politički pokret. „Da. Zove se ples!“, odgovorio je Ebi Hofman, sav smrtno ozbiljan. Uvek postoji neka matrica, ali samo da bi se od nje docnije pravio blokbaster film. A u stvarnosti je bitno održati energiju plesa. I kretati se dalje, između matrica. Na muci se poznaju junaci, a pobednici na izborima. Ponajpre ličnim.

Preveli ste stotine pesama Boba Dilana. Koji stih izdvajate za aktuelni trenutak?

„Možeš li, molim te, da odškrineš svoj prozor?“

Autor: Mića Vujičić
Izvor: NIN