Vladan Matijević: Pitanje slobode se oduvek razmatralo u književnim delima

Ministri, kontroverzni biznismeni, učesnici rijaliti programa, kriminalni klanovi, mešetari iz fudbalskog sveta i žute štampe, starlete, misteriozni inspektori, intelektualci spremni da opravdaju zlo – samo su deo sveta u kome još od osamdesetih godina prošlog veka pokušavaju da se snađu dvojica novinara, Saša Čomski i Vladimir Filipović, glavni junaci „Slobode govora“ Vladana Matijevića. Roman iz ovogodišnjeg najužeg izbora za NIN-ovu nagradu, objavljen u idavačkoj kući Laguna, duboko je uronjen u našu svakodnevicu.

Treba se setiti da je prozaista i kritičar Igor Mandić zaključio na stranicama ovog nedeljnika kako pisci ponekad zahvataju našu savremenost u sasvim neposrednoj aktuelnosti, što je koliko privlačan, toliko i riskantan poduhvat. „Zašto? Zato što aktualnost nema mnogo stila, zato što je suviše 'svježa', a da bi podlijegala zakonima zapleta...“

Vladan Matijević, NIN-ov laureat iz 2003, za delo „Pisac izdaleka“, očito zna za tu zamku, pa brzo oneobičava stvari, smeštajući junaka u kafkijanski all inclusive hotel.



Mada se na recepciji pominju pomešani ključevi: broj sobe ne odgovara broju na privesku, Sloboda govora nije roman s ključem u kome prepoznajemo aktuelna lica sa političke i društvene scene. Tek će se u magnovenju, u sablasnim holovima ispunjenim krikom, kada izraz nagazi grotesku, otkriti šta je zapravo šta, i ko je u stvari ko u tom našem iščašenom svetu. Nikada na njegovoj površini!

Dugo ste planirali da napišete roman o uticaju represije na živote ljudi koji se bave novinarstvom. Šta je bio okidač da to učinite 2020?

Zbog situacije u našem društvu ta tema se iz godine u godinu neprestano nametala. Roman „Sloboda govora“ sam pisao nekoliko godina, kada je završen, ubrzo je i objavljen. Nije bilo nikakvog plana da se to dogodi baš 2020. Da sam kalkulisao sigurno bih izbegao da ga objavim u doba pandemije. Nastojim da sledim svoje porive i da se ne obazirem na sporedne stvari. A bilo je toliko toga što me je moglo odvratiti. Pošto danas ima mnogo pisaca koji crpu teme iz svakodnevice, mislio sam da će biti poplava književnih dela koja će se baviti krizom medija i problemima ljudi koji su zaposleni u njima, međutim nisam se predomislio. Kasnije se ispostavilo da se tom temom u tom času malo ko bavio.

Ponoviću pitanje vašeg epizodiste: zar su za sve krivi novinari?

Daleko od toga da su novinari glavni krivci za situaciju u kojoj se nalaze, ali nisu ni nevini. A nisu ni jedine žrtve. Celo društvo je u teškom stanju. Sloboda misli i govora osnovne su vrednosti savremenog društva, ali u njemu neretko dolazi do čovekovog odricanja od njih, što iz straha, što iz interesa, što iz nekih drugih razloga. Zaista možemo da govorimo o neslobodnom društvu na početku 21. veka. Mislim prvenstveno na naše, ali i na društva razvijenih demokratskih zemalja. Ponekad mi se čini da se ona ugledaju na naše. To zvuči neverovatno, jer su času u kojem živimo prethodili mnogi vekovi borbe za slobodu govora i mišljenja, ali previše je primera koji na to upućuju. Potvrđuje se istina da se sloboda mora osvajati svakoga dana, da ne postoji sloboda koja se jednom osvoji i takva ostaje zauvek.

Zato je sloboda često bila velika tema.

Pitanje slobode se oduvek razmatralo u književnim delima. Dostojevski je tvrdio da ljudi u svetu oskudice nisu dorasli slobodi jer im je uvek važniji hleb, dok je Kami pisao da je besmisleno govoriti o slobodi po sebi, uvek je u pitanju sloboda pojedinca. Ništa se ne menja ni kada su ti pojedinci po profesiji novinari. Junaci mog romana su upravo to, i tu su prikazane njihove krivice i slabosti, karijerizam, korumpiranost, osvetoljubivost, kukavičluk, kao što su prikazana i njihova stradanja.

Pripovedač kaže da u „šikaniranju novinara neretko učestvuju i najviši državni funkcioneri, čime projektuju željeni model ponašanja“. Slažete li se sa svojim naratorom?

U poglavlju Vesti to tvrdi Nezavisno udruženje novinara, pre nego što nadležne upita dokle se stiglo u istrazi ubistva njihovog kolege Saše Čomskog. I slažem se sa njima. Moć medija je krajem 20. veka postala toliko velika da ih vlast doživljava kao opasnost, suparnika, najčešće kao neprijatelja... Posledice su pogubne po sve. Mediji bi trebalo da imaju važnu ulogu u razobličavanju društvenih anomalija, ali kada nema zrelog društva da ih podrži u tome, svode se na zvona koja zvone prazno i nikoga ne opominju.

Pomenuto poglavlje otvara knjigu. Ono je ispisano jezikom crne hronike?

Crna hronika je najbolja slika našeg društva u ovom času. Većina ljudi je postala njen ovisnik. Zbog crne hronike se danas kupuju novine kao što su se nekada kupovale zbog Kulturnog dodatka. Ne znam kako je došlo do toga. Jezik crne hronike preti da postane naš službeni jezik. U pravu je junak mog romana kada kaže da se krv i suze dobro prodaju, da je to najukusnija hrana za narodne mase. A poglavlje Vesti praktično otkriva šta će nakon svega ostati zabeleženo kao istina i kako će se istina našminkati. Zbog toga nam se čini da događaje diktiraju autori crne hronike. Iz odnosa poglavlja Vesti i ostalih poglavlja romana može se razmatrati interakcija između samog događaja i vesti o njemu.

Da bi opstala novina oko koje gradite zaplet, njen urednik okreće je ka žutoj štampi. Ipak, događa se da te izmišljene Jutarnje novine takvim potezom ne steknu nove čitaoce, ali zato izgube stare.

Urednik Simon Starčević se na pola puta ka žutoj štampi zgadio prizora koji mu se ukazao i zaustavio se ni tamo ni ovamo. Zato su novine u kojima su zaposleni junaci ovog romana na granici gašenja, a opstaju samo zahvaljući korupciji i neprekidnoj igri koju Starčević igra sa vlastima. Postavlja se pitanje, i ono se u romanu razmatra, da li je moguće da novinar i u takvom ambijentu profesionalno izveštava i koliko tabloidno novinarstvo guši profesinalizam i etičnost.

Čini se da je pritisak stvarnosti na fikciju u slučaju „Slobode govora“ bio ogroman. Upotrebiću sliku iz romana: imao sam utisak da zbilja udara pod nogama onako kako voda udara o pod automobila usred nevremena.

Pripadam piscima čiji su svetovi u čvrstoj vezi sa stvarnim svetom. I zato se u romanu pored novinara pojavljuju i policajci, i kriminalci, politički funkcioneri, tajkuni, ljubitelji životinja, fudbalski navijači, učesnica rijaliti programa...

Koristili ste matrice žanra? Ne mogu da se setim krimića sa sličnim štosom. Opasni noćni posetilac krišom ulazi u stan novinara koji je pod tušem, baš kao kod Hičkoka, a onda mu isključi bojler.

Noćni posetilac T. H. Malkovič je otelotvorenje zla. Ne može se sa sigurnošću odrediti kome on pripada i za koga radi. Nisam hteo da ga lociram. Ako se zlo locira onda smo na pola puta od rešenja problema. Malkovič se pojavljuje na početku romana, u stanu sportskog novinara Cijuhe i na kraju, u poglavlju Saslušanje. Cijuhi isključuje bojler da bi mu saopštio da drugi put može poginuti od strujnog udara, što je trebalo shvatiti kao pretnju. Malkovičevi metodi su čudni i neshvatljivi. On ne traži krivca koji je obelodanio veze uticajnog političara i kriminalca, već žrtvu koja će zbog toga stradati. Cijuhi kaže: ne brinite ako pogrešite, što odabrani transparentnije nije bio nevin. U Saslušanju, on Vladimiru F. neprestano postavlja pitanja lične prirode, suočavajući ga sa sopstvenim likom. Cilj mu je da od njega načini svog saučesnika, a ne da nešto otkrije.

Važno je poglavlje u kome junak završi u tarantinovskom hotelu. Recepcioner ga odmah pita: „Da li ste vi čitali Kafku?“ „Sloboda govora“ je, na izvestan način, posveta „Procesu“? Ili uopšte Kafkikim hodnicima...

Atmosfera je, kako kažete, tarantinovska, ili linčovska kako misli kritičar mlađe generacije, ili naprosto kafkijanska. I roman se može doživljavati kao posveta Kafkinom delu. Da atmosfera postane toliko kafkijanska dogodilo se neplanirano, samo od sebe. Tamo gde ima egzistencijalnog straha, apsurdne birokratije, otuđenja i krivice, tu je izgleda uvek i Kafka. Kada sam primetio veze mog romana sa „Procesom“ i Zamkom, nisam mogao ništa drugo nego da te veze još više naglasim.

Pustili ste pripovedača da prođe kroz istoriju ovih prostora od 1985. do danas, ispisujući životopise dva junaka. Opisujete raspad, rat, zločine, inflaciju, pojavu vračara, postupke protiv medija vođene po principu prekog suda, bombardovanje, promene, veliko razočaranje u promene, pljačkaške privatizacije. A onda i povratak ljudi iz devedesetih. Celina pod naslovom Prijatelji zapravo je vaš krik? Pokušaj da shvatite šta se dogodilo?

Zahvaljujući poglavlju Prijatelji roman je i istorija prijateljstva dvojice novinara koji su u mladosti imali iste snove i stremljenja i koji su se, usled turbulentnih zbivanja u društvu, ličnih drama i moralnih posrnuća, razilazili, sve dok nisu postali neprijatelji. Govoreći o njihovim životima iskoristio sam priliku da ispričam i istoriju života ljudi naše zemlje. Ta istorija ujedno pomaže da shvatimo kako to da su se njih dvojica toliko razišli. I kako to da je reč neprijatelj ostala toliko živa u našem rečniku i nakon što su se ratovi završili. Mislim da ćemo se svi mi još dugo baviti periodom od početka devedesetih do danas, prvenstveno da bismo razumeli šta se dogodilo. A književnost može pomoći čoveku da postane svestan sebe i sveta oko sebe. Nakratko, vratimo se opet Kafki. U pismu prijatelju rekao je da knjiga nije tu da nas čini srećnim već da bude sekira za zaleđeno more u nama.

Čitalac koji danas pročita zaplet sa mahinacijama u fudbalu i odlomak o navijačima, objavljen prošle godine, a napisan sigurno mnogo ranije – sigurno će biti u šoku. Opisali ste stvari koje su se upravo dogodile. Uplaši li vas ponekad snaga priče da anticipira? Negde čak kažete da likovi žive razuzdano kao pred veliku epidemiju.

Ta „proročka“ dimenzija iz mojih dela često bude ostvarena. Može se primetiti i u „Piscu izdaleka“ i u „Vrlo malo svetlosti“. U romanu „Sloboda govora“ je po svemu sudeći ima više nego u bilo kom mom prethodnom delu. Ne umišljam da imam proročki dar, to da uspešno predvide blisku budućnost se događa i drugim piscima koji se bave savremenim svetom. Ako pisac radi na romanu nekoliko godina i zbog toga je čitav posvećen aktuelnoj situaciju u nekoj oblasti društva, onda je sasvim normalno što se tok njegove priče kadikad podudari sa tokom koji diktira stvarnost. Kada bi čovek, bilo koje profesije, nekoliko godina danonoćno razmišljao o situaciji u medijima i on bi mogao uspešno da pretpostavi gde će oni zakoračiti. Ako bi predmet njegovog interesovanja bio sport, i stanje u njemu, i ako bi pažljivo sagledavao šta se okolo njega dešava, mogao bi sa lakoćom predvideti stvari kojima se ovih dana svi čude. Međutim, čoveku je lakše da bezrezervno veruje u ono što čuje nego da prosuđuje, i zato je svakim danom nečim zatečen. Ne verujem da to može tako unedogled.


Razgovarao: Mića Vujičić
Izvor: NIN