Vlada Arsić: Rado ispravljam krive Drine

Vlada Arsić je pisac koji kroz odabranu temu ide hrabro, odlučno, baveći se među prvima njome, dok je drugi zaobilaze kao minsko polje. On staje oči u oči sa problemom i upire prstom u njega, piše i podiže glas, tamo gde svi okreću glavu. Mnoge njegove knjige ne nude razbibrigu, ali bude čitaoce iz uspavanosti i pozivaju na delanje i rešavanje brojnih problema.

Najnovijom knjigom čačnuo je u osinje gnezdo. Da je privukao pažnju govori podatak da je nedeljama u samom vrhu Lagunine top-liste najprodavanijih naslova, kao i činjenica da je prvo izdanje romana rasprodato za mesec dana.

Kada i kako ste odlučili da se bavite novinarstvom?

Otprilike u vreme kada sam shvatio da me mnogo toga zanima, ali i da sam u malo čemu istrajan. U to doba za novinare se govorilo da su univerzalne sveznalice (zluradi bi rekli i neznalice), ali u svakom slučaju ljudi širokog obrazovanja. U međuvremenu se štošta promenilo, ozbiljni mediji u svetu sve češće insistiraju na uskoj specijalizaciji, pa se podrazumeva da o bankarskom sistemu pišu ekonomisti, a o zdravstvu ljudi kojima je bliska medicina. Što se nas tiče, možda bi za početak bilo dovoljno da se njima bave barem ozbiljni ljudi.

Da li je novinarsko šesto čulo zaslužno za okretanje ka spisateljskom zanatu?

Delimično da, ali uprkos tome što su slični i koriste isti alat, ovi zanati nisu isti. Najveća prednost bivših, dugogodišnjih novinara prekvalifikovanih u pisce je mnoštvo tema koje su obrađivali tokom karijere, a koje zavređuju da se jednog dana pretoče u literaturu.

Na koji način je došlo do zaokreta da reportaže prerastu u romane?

Reportaža je bila vrh novinarskog izražavanja, dostupan samo retkim i najvičnijim autorima. U današnje vreme, kada imate instant medije, instant čitaoce, kada većina njih i živi u nekoj vrsti instant života, kao da je ponestalo i vremena i prostora, ponajviše strpljenja, da se uopšte čitaju opširni tekstovi. Srećom i dalje postoji armija knjigoljubaca, pa je bilo razumljivo da se okrenemo i takvoj publici.

Mračne teme kojima se „stali na crtu“ bile su o narkomaniji („Lopatanje đavola“), trgovini ženama („Izgubljene u magli“), pedofiliji („Armagedon“). Da li je uvid i pisanje o problemima bilo u ime suočavanja celog društva sa njima? Da li je vaš „talasić“ nešto promenio ili je sve ostalo isto kao u „mrtvom moru“? Koliko može da uradi pojedinac da se neke stvari sveukupno bar malo poprave?

Knjige koje ste pomenuli nisu nastale da bi se bilo ko opustio, uživao ili kvalitetno proveo slobodne vreme. Naprotiv. Napisane su da bismo se kao roditelji razbudili i zamislili. To što ćemo izbegavati teške teme i zatvarati oči pred najvećim pošastima današnjice ne znači da ćemo i sami biti pošteđeni. Ali, ako već moramo s tim da se suočimo, da zlo razumemo i prepoznamo, neuporedivo je bolje da to učinimo gledajući film ili čitajući knjigu koja se bavi ovom temom, nego u nekoj suludoj stvarnosti. Iskreno, ni jednu od ovih knjiga nisam želeo da napišem, ali sam kao roditelj shvatio da neke stvari, jednostavno, moraju da izađu na videlo. Ne znam do koliko sam čitalaca uspeo da doprem, ali sam uveren da će svako ko bude pročitao nešto od ovih dela korenito promeniti odnos prema najvrednijem što ima, odnosno prema sopstvenoj deci.

S vremenom se vaš fokus pomerio i došle su na red neke druge teme koje su se više oslanjale na istorijske događaje ili ličnosti. Otkud to?

Istorija je moja strast iz detinjstva, ali tome nisu doprineli ni profesori istorije ni sama istorija kao naučna disciplina. Naprotiv. Suvoparnim nabrajanjem važnih likova, datuma i događaja, više su me odbijali nego privlačili. Iskru su posejali moji prethodnici, pisci istorijskih romana, od Andrića, Jakovljevića i Baranina do stranih autora. Istorijski fakti jesu važni, treba ih pominjati i oko njih graditi priču, ali su mnogo ukusniji kada ih ufilujete stvarnim ili izmaštanim detaljima iz života slavnih ličnosti, kada ih predstavite sa svim onim vrlinama i slabostima, snovima, htenjima i nadama, kada sagledatesva njihova uspinjanja i posrtanja. S vremenom, to je doprinelo da otkrijem i novu strast, rudarenje po arhivama, da otresam prašinu sa davno zaturenih i zaboravljenih događaja.

Ko koga nađe: vi temu ili tema vas? Kako do toga dođe?

Isprva, ja sam „jurio“ teme, ali se poslednjih godina situacija promenila, sada one pretiču mene. Tokom dugogodišnje karijere toliko se toga sabralo, pa je sada pitanje samo mog biološkog trajanja koliko ću od toga uspeti da romansiram.

Mnogo ste putovali po Srbiji. Koja mesta smatrate neobičnim, autentičnim i reprezentativnim da se tamo smesti radnja romana?

Uh… Ako zanemarite trase autoputeva, od Horgoša do Niša ili od Šida do Beograda, koje smatram najdosadnijim u čitavoj zemlji, gde god da se okrenete videćete čudo božije, od predivnih predela i prirodnih fenomena, do neobičnih ljudi i njihovih još čudnijih priča, predanja ili legendi. Teško je izdvojiti šta vas više inspiriše: Pirot sa Starom Planinom u zaleđu ili Prijepolje s Kamenom gorom; Ne znam da li je lepše Homolje ili Pešter, Mačva ili Šumadija, Drina i Tara ili vojvođanski salaši, mrtvaje i mistični dvorci… Gde god da se ugnezdite svoju priču nećete brinuti za deskripcije, samo će opisi ispuniti pola rukopisa.

Šta Vam je bilo nejteže dok ste pisali „Osinje gnezdo“?

Najteže su mi pale moralne dileme, nedoumice da li će ono što „čačkam“ i na čemu pišem biti na korist ili na sablazan čitalaca. Nijednog trenutka mi nije bio naum da rušim bilo kakav mit, već jednostavno da ukažem na brojne nepoznanice iz naše prošlosti. Celokupna istorija našeg starog i srednjeg veka neretko predstavlja „crnu rupu“ koju je svako zatrpavao onim što je znao, čuo, što je smatrao pogodnim ili potrebnim, a da za mnogo toga nema valjanih, materijalnih dokaza. S druge strane, srećan sam što je većina čitalaca ispravno shvatila poruku knjige a koja glasi, citiraću jednu čitateljku, „da je zlo svuda oko nas, čak i tamo gde nikako ne bi smelo da bude, u samoj Crkvi, te da nam je jedini spas povratak izvornom Pravoslavlju i Svetosavlju“.

Opet ste napravili zaokret u izboru žanra. Zašto ste se okrenuli trileru? Koje prednosti ste našli u njemu?

Imajući u vidu da štivo obiluje iznenadnim obrtima, uzbuđenjima i napetostima, urednici su ga svrstali u žanr trilera, premda smatram da je „Osinje gnezdo“ veoma teško ukalupiti. Mislim da zadire u raznolike žanrove, ali da to neće umanjiti zadovoljstvo čitanja.

Navedite reakcije čitalaca na poslednji roman koje su vas iznenadile, nasmejale, obradovale.

Nije tajna da tokom pisanja ne marim na pozornost kritičara i teoretičara književnosti, ponajmanje na članove kojekakvih literarnih žirija. Ponajviše zato što sebe i ne smatram književnikom u onom smislu kakvim ga oni vide. Nemam ambiciju da čitaoce zadivljujem alegorijama, metaforama i inim mentalnim masturbacijama, jedina želja mi je da ispričam priču, po mogućstvu što prirodnijim, narodskim jezikom. Ono što mi je uistinu važno su sami čitaoci, odnosno njihov sud da li sam uspeo ili nisam da im priuštim zadovoljstvo čitanja. Ako zanemarim retke žaoke ničim prozvanih „autoriteta“, većina prikaza, osvrta, komentara i ocena na poslednje delo iznenađujuće su dobra.

Koji, je po vašem mišljenju, najbolji i najvažniji put ka čitaocima – književne večeri, razmena mišljenja u književnim grupama, obraćanje putem medija?

Svi su važni i svi su vredni truda, ali najbolji način je dobra, kvalitetna knjiga. Čitaoca nije teško prevariti i namamiti da kupi izvikano ili nagrađeno delo, da uložite ozbiljna sredstva u marketing i reklamu, ali to možete samo jednom. Međutim, ako vam je želja da trajete kao autor, morate imati u vidu da će svako novo delo otvoriti ili zatvoriti vrata i svim prethodnim i svim budućim naslovima. Možda nam „dobar glas“ ili preporuka čitalaca deluje sporo i tromo, prostorno i vremenski ograničeno, ali na duže staze nema boljeg načina da se približite i osvojite čitalačku publiku.

Nova knjiga samo što je objavljena, ali ne mogu da odolim da vas ne upitam šta novo imate u planu?

Trenutno sam u vremenskoj kapsuli i hitam ka predratnom Smederevu. Upoznajem tadašnje kafane, bioskope, pijacu, ljude i okolinu. Za većinu Smederevaca radnja mog novog romana je opšte mesto, nešto što je svima poznato i verovatno im je teško i da poveruju da je 5. jun, van Đurđevog grada, potpuna nepoznanica. Za sada imam samo radni naslov, 14:14.

Koju biste svoju knjigu odabrali da se ekranizuje?

Moje mišljenje nije relevantno, biću srećan ako se producenti odluče za bilo koju. Pojedini filmski režiseri su mi u razgovoru rekli da je većina mojih dela gotovo idealna za ekranizaciju, da su tako slikovito napisani da prosto „vape“ da se premeste na filmsko platno, ali da postoji i jedna „kvaka“. Naime, svaki od naslova bi u startu bio produkcijski zahtevan i veoma skup, što znači da će cela priča morati da sačeka neka buduća, lepša vremena.

Knjiga koja vam je obeležila detinjstvo?

Većina knjiga koja su tada bili deo obavezne školske lektire, naročito one koje su pratile dogodovštine raznih družina, mojih vršnjaka. Od „Sinjeg galeba“ i „Družbe Pere Kvržice“ do Nušićevih „Hajduka“ ili Ćopićeve Jovančine čete. Privlačile su me i avanturističke knjige poput „Malog pirata“ Ante Staničića ili „Kroz pustinju i prašumu“ Henrika Sjenkeviča. U stvari, kada se danas osvrnem na taj period, shvatam koliko je važan izbor knjiga koje ćemo ponuditi deci u tom uzrastu, jer od toga ponajviše i zavisi da li ćemo nekog zavesti i usaditi mu ljubav prema čitanju za čitav život ili ćemo ga na samom početku odbiti.

Omiljeni domaći i strani pisci?

Bojim se da bi nabrajanje potrajalo, pogotovo što su mi se tokom uzrastanja i sazrevanja menjala i interesovanja, pa time i književni favoriti. Želeo bih, međutim, nešto drugo da napomenem: užasno me nervira prezir (samo)uvaženih elitista prema tiražnim piscima i prema takozvanoj lakoj literaturi. Ne spadam među visokotiražne autore, ali poštujem svačiji rad i uspeh. I šta uopšte znači ta podela na (po njima) vrednu i treš literaturu?! Da smo svi isti? Nažalost, nismo. Svako je u nekoj kategoriji, u nekoj svojoj zoni komfora, neko uživa u visokoumnim, filozofskim raspravama, a neko se zadovoljava i sa popularnim štivima. Važno je da se stvori navika čitanja, da se konzumira ono što nam prija i što nam je razumljivo, a ako nekom u međuvremenu i dosadi „laganica“, lako će se prebaciti na neki novi, viši nivo.

Istorijska ličnost o kojoj biste rado pisali?

Ima ih mnogo, ali me „svrbi“ da ispravljam krive Drine i preispitujem delo srpskih vladara koja su narodna predanja, a neretko i zvanična istoriografija prilično oklevetali. Od Vuka Brankovića, preko kralja Milana Obrenovića do kralja Aleksandra Karađorđevića.  Ne znači da ću o njemu pisati, ali obratite pažnju, recimo, na period vladavine kralja Milana. Istorija ga pamti kao čoveka slabog karaktera, kurvara, rasipnika i kockara, što i nije čudno kada znamo da su tu istoriju pisali Karađorđevci, radikali i crnorukci, a pomalo dopisivali i komunisti. Ne sporim da je, možda, bio i takav, ali zašto se nigde ne ističe da je Srbija tokom njegove vladavine ostvarila tako impozantne razultate da će ga iko, u doglednoj budućnosti, moći da nadmaši.

Savet mladim piscima?

Počnite da pišete onda kada imate šta da kažete. I uzgred da dodam: možete stvarati samo na osnovu ličnog ili tuđeg iskustva, na osnovu onoga što ste lično doživeli, od nekog čuli ili negde pročitali. Prema tome, osnovni preduslov dobrog pisanja su mnoga čitanja.

Dobar savet koji ste dobili i rado ga se pridržavate?

Umerenost. Umerenost u radosti i u bolu, u radu i u dokolici, u ženama (muškarcima), ali i u piću, hrani, ambicijama i životnim planovima, umerenost u svemu. Život je prost i jednostavan, ali ono što ga uistinu komplikuje smo upravo mi sami.

Izvor: ljiljanasarac.com