Vlada Arsić otkriva tajne srpskog Titanika

Vlada Arsić, novinar i pisac, autor je nekoliko veoma interesantnih i čitanih knjiga. Ono što ga je posebno izdvojilo u moru drugih autora je roman „Brodolom“. Istinita priča zasnovana na istorijskim činjenicama osvojila je  publiku i otopila najstrože kritičare. Tim povodom razgovarali smo sa Vladom Arsićem.

Kako je nastala knjiga „Brodolom“?

Moram da priznam, sasvim slučajno, ako se u životu išta dešava slučajno. A najveće čudo je bilo da se o najvećoj rečnoj nesreći na Balkanu, možda i u svetu, nikada pre mene nije pisalo, iako je od tada prošlo više od šezdeset godina. Tragedija srpskog Titanika koja se u centru Beograda dogodila 9. septembra 1952. godine, bila je i previše inspirativna da bih mogao da je zanemarim, a prve informacije o njoj sam pronašao na nadgrobnim spomenicima, na Zemunskom i Novom groblju. Međutim, pravi izazov je nastao kasnije, tek kada sam shvatio da ovu nesreću više niko ne pamti, pa čak ni oni koji su tada živeli u prestonici Jugoslavije.

 Oživeli ste jednu priču koja je pala u zaborav, da li ste došli do saznanja zašto je samo mali broj ljudi znao za tu nesreću?

Tragedija je bila toliko velika da nije mogla da se prećuti, ali je zaista sve učinjeno da se brzo zaboravi. Nije bilo televizije i interneta, radijske vesti su bile šture i sporadične, postojala su samo dva dnevna lista… I upravo su oni dali najveći doprinos kolektivnom zaboravu. Iako su novinari danima izveštavali o detaljima nesreće, vest o tome se nikada nije našla na naslovnim stranama tadašnje Politike i Borbe, sve vreme je gurana na unutrašnje strane, kao da se neko trudio da privuče što manje publiciteta. Uostalom, sam podatak da je sve vreme prećutkivana, da mesto nesreće nikada nije obeleženo i da je prva godišnjica obeležena tek pedeset godina kasnije, kada su se sami preživeli putnici organizovali i položili cveće na mestu potonuća, dovoljno govori. U međuvremenu, vreme je učinilo svoje, štošta se zaboravilo i sve do pojave ove knjige sećanja su potpuno zamrla.

 Knjiga je zasnovana na istinitom događaju, kako ste došli na ideju da kroz nju provučete ljubav dvoje mladih, koja predstavlja fikciju?

Kada čujete ili pročitate o nekoj nesreći, obično se sve svede na broj žrtava i uopštene informacije. Koliko god da ste pogođeni tragedijom, te ljude ne poznajete, ne znate ništa o njima, pa vas i njihova sudbina ne može da pogodi u znatnoj meri. Međutim, kada se među stradalima nađu i oni koji su vam bliski, ljudi koje ste poznavali ili s kojima ste se družili, sam doživljaj je drugačiji. Radnja koja prethodi nesreći i koja se potom nastavlja jeste fikcija, ali je drama glavnog junaka stvarna, nešto što se zaista dogodilo jednom od putnika. Sve do izlaska Brodoloma, ovaj čovek je bio samo brojka, statistički podatak, jedno od imena na podužem spisku stradalih. U romanu, međutim, on dobija i ljudska obličja, predstavljen je njegov život i sve one želje, nade i snovi koji nije stigao da ostvari. Naravno, kako je u središtu svačijeg života ljubav, nije čudno što se i štivo o ovoj tragediji naposletku pretvara u ljubavni roman.

Interesantno je da je brod imao dva dela, jedna vrata su se otvarala  iz unutra, druga sa spolja, jedna vrata uspela su da se otvore druga nisu. Da li je prilikom postavljanja vrata slučajno došlo do takvog rasporeda ili nečijom greškom?

Reč je o prostorijama u potpalublju, dva putnička salona u koje su putnici skonili pred gradom i jakim pljuskom. Upravo se taj detalj, smer ulaznih vrata, pokazao i kao najkobniji u celoj priči. Salon čija su se vrata otvarala na spolja bio je blokiran, pritisak vode je zatvorio vrata i iz njega niko nije izašao živ. Putnici u drugom salonu imali su više sreće.

 Za koliko minuta je potonuo brod?

Nakon prevrtanja potonuo je za manje od tri minuta. Pronađen je na dubini od 14 metara u položaju kao da plovi, praktično bez ikakvih oštećenja. Nakon izvlačenja, sušenja i ugradnje dodatnih stabilizatora, nastavio je plovidbu pod drugim imenim. Početkom sedamdesetih godina prošlog veka povučen je iz saobraćaja, recikliran je i danas od njega nema ni traga.

 Ko se nalazio na brodu, mladi, stari, deca? Zna li se tačan broj žrtava?

Pronađeno je 126 utopljenika, ali verujem da to nije bio i konačan broj žrtava. Leševi su pronalaženi i danima kasnije, kod Pančevačkog mosta, nadomak Vinče, pa i Ritopeka, verovatno da je bilo i onih koji nikada nisu pronađeni. Inače, brod Niš je bio deo gradskog javnog saobraćaja, prevozio je đake, studente i radnike, čitave porodice. S toga i ne čudi što se na njemu zateklo i mnogo dece.

 Na promociji ste govorili o još nekim zanimljivim događajima i istinitim pričama, hoćete da ih podelite sa našim čitaocima?

Beograd je jedan od najstarijih gradova Evrope i nije čudno što ima dugu istoriju. Nažalost, njegova povesnica je mahom hronika ratova, razaranja, paljenja i svakojakih ljudskih nesreća. Gotovo da nema kvadratnog metra u užem gradskom jezgru koje nije posejano kostima ili mesta na kome neko nije stradao. Ko bi mogao danas da pretpostavi da je čitav blok zgrada na području nekadašnje Varoš kapije, omeđen Obilićevim i Kosančićevim vencem podignut na nekadašnjem kužnom groblju? Da se i danas može locirati mesto između palate Albanije i restorana Dušanov grad gde su nabijeni na kolac đakon Avakum i iguman manastira Stijenik Pajsije? Ili, recimo, da posmrtni ostaci većine nekadašnjih Beograđana i danas počiva u Tašmajdanskom parku iako se veruje da su odavno preneti na Novo groblje? Naravno, sve ovo je samo delić davno prohujalih vremena, ali i pravi Eldorado za neke nove teme i neke nove knjige.

 Da li spremate novi roman? Možete li nam otkriti temu?

Stavljena je tačka na Noć arhangela, knjigu koja bi trebala da izađe iz štampe tokom ove godine. Reč je o istorijskom trileru koji prati najzanimljivije, često i najkobnije trenutke u životu članova vladajućih dinastija moderne Srbije. Uprkos fikciji same radnje, knjiga obiluje istorijskim pikanterijama potpuno nepoznatih široj javnosti. U središtu priče je sudbina potomaka Nikole Novakovića, Karađorđevog ubice, usud zločinca, ali i svih onih koji su pokušali da trguju ovim zlodelom, bez obzira na to kakva im je uloga bila u onom što se na dan letnjeg Arhanđela Gavrila, 1817. godine, dogodilo u Radovanjskom lugu. Nadam se da će ovo štivo privući veliku pažnju čitalačke publike, naročito ljubitelja istorijskih drama.

Autor: Marija Gojković
Izvor: Pravda