Život osamnaestogodišnje Adrijane d'Amato je poput grada u kojem živi – Venecije 18. veka, odvažne, prelepe Kraljice Jadrana čija se bliznakinja ogleda u odrazu svetlucavih kanala. Strog i čestit deo njenog života sastoji se od događaja lišenih zadovoljstava, dok joj dani prolaze pod nadzorom strogog oca, u luksuznoj porodičnoj vili. Enriko d'Amato je sračunat čovek; drži Adrijanu skrivenu od venecijanskog društva. Smatra da su moralne norme tog društva suviše labave za njegovu ćerku, za koju se nada – na njeno veliko zaprepašćenje – da će je dati u ugovoreni brak onome ko najviše ponudi.
S druge strane, Adrijana je devojka koja ima tajne časove violine sa najvećim venecijanskim violinistom i kompozitorom – Antonijem Vivaldijem. Očajno želeći da nastavi lekcije violine koje je njen otac zabranio, Adrijana pronalazi „Riđokosog sveštenika“ (Vivaldijev nadimak) i moli ga da je uzme za učenika.
Alisa Palombo na predivan način opisuje Adrijanino uzbuđenje dok ga, nakon godina provedenih u bolnoj tišini i usamljenosti, sluša kako svira violinu: „To što sam ponovo svirala violinu zapalilo je trajni žar koji sam nosila u sebi, koji je goreo tiho i istrajno tik ispod moje grudne kosti... ma šta drugo da sam radila, u glavi sam sve vreme muzicirala. Prasak boja počeo je bujati u neprekidnom sivilu koje je godinama vladalo mojim svetom.“
Adrijana i Vivaldi su se vrlo brzo upustili u aferu, spojeni zajedničkom strašću prema muzici ̶̶ toliko brzo da deluje iznenađujuće. Iako poglavlja ispunjena opisima vatrene muzike i moćnih scena vođenja ljubavi svakako deluju poetično, u romanu imaju funkciju kontrapunkta Vivaldijevom gotovo trenutnom shvatanju i Adrijaninoj nevoljnoj potvrdi, da je ova nezakonita veza sramna i da se mora okončati. Autorka koristi ove scene kako bi ukazala na dubinu osećanja i očaj ljubavnika, pa iako oni imaju emocionalne poteškoće, ubrzo razvijaju formalni odnos ̶̶ sa dosta rasprava, praštanja i, na kraju, žaljenja.
Priča zatim prati Adrijanino odrastanje, kada sve manje pažnje obraća na Vivaldija nakon što je otac predstavi venecijanskon društvu, gde ona brzo postane tražena. Kako Adrijana sa žudnjom primećuje nakon svog prvog javnog pojavljivanja: „Tajnovitost je bila deo moje privlačnosti; činilo se da čitava Republika zna da sam sve do ove večeri bila zaključana u porodičnoj palati. Bogatstvo porodice D’Amato podjednako je bilo zaslužno za ovakvu pažnju.“ I dalje zaljubljena u Vivaldija, Adrijana odoleva pokušajima udvarača da joj osvoje srce, ali kada ljubazni Tomazo Foskari počne da joj se udvara, ona popušta.
I dok ona pokušava da se odupre, boreći se sa svojim osećanjima i gvozdenom voljom svog oca, ipak će za nekoliko meseci biti verena za Tomaza. Ona, međutim, nosi Vivaldijevo dete ̶ što znaju samo njena služavka i jedan sluga.
Iako Adrijana moli Vivaldija da pobegnu i odgajaju dete zajedno, on bira da se vrati na dužnost u jednoj od najslavnijih muzičkih institucija, Pijeti. Adrijana je očajna. Ubrzo nakon njihovog razlaza, saznaje se za njenu trudnoću i njen život kreće nezaustavljivom silaznom putanjom – veridba sa Tomazom je raskinuta, a ona ostaje zaključana u svojim odajama dok njen otac ne odluči o njenoj sudbini.
Slomljena srca, ona se žali: „Nisam pomišljala da bi išta moglo biti tako sveobuhvatno kao ljubav koju sam osećala prema njemu dok nisam upoznala jad kad sam ga izgubila. A ima li ičeg tragičnijeg od činjenice da je tuga od ljubavi dublji okean u kojem se čovek može utopiti?“
Odatle, Alisa Palombo počinje da slika Adrijanin život u narednih trideset godina. Teško je gledati mladu devojku koja je nekada sanjala o begu sa svojom prvom ljubavi kako se navikava na tešku sudbinu. Pa ipak, ona pronalazi nešto što će je oraspoložiti: „Vreme je prolazilo“, priseća se ona, „u miru i tihoj sreći, na šta sam se navikla od rođenja svoje dece. Gledala sam kako rastu, prave prve korake, izgovaraju prve reči. S njima sam provodila što sam više vremena mogla, rešena da im detinjstvo bude što srećnije i bezbrižnije.“
Ipak, Adrijana se nikada nije potpuno oslobodila svojih uspomena na Vivaldija, kao ni uspomena na svog bivšeg verenika, Tomaza. Autorkini pokušaji da ponovo spoji Adrijanu i Vivaldija u njihovim poznijim godinama su pomalo bezbojni, kao da su oboje bili neodlučni pružajući ruke preko ambisa za koji su znali da je nepremostiv.
Pa ipak, jedna od najmoćnijih Adrijaninih spoznaja dešava se pred kraj knjige, kada ona shvata da „ljubav muškarca i žene može imati mnoge oblike. Ne mora to da bude velika strast koja čoveka može dovesti do ushićenja, ali ga i uništiti. Može to biti i mirnija ljubav, isprepletena s prijateljstvom, poštovanjem, žudnjom i željom da se onaj drugi usreći.“
Može se reći da upravo ova nit prožima u celini ambiciozni prvenac Alise Palombo ̶ postoji mnogo oblika ljubavi, i svi oni imaju svoje patnje i lepote.
Izvor: washingtonindependentreviewofbooks.com