Vez u pravom trenutku spašava život u romanu „Jedna nit“

Ova rečenica iz novog romana Trejsi Ševalije „Jedna nit“ savršeno opisuje priču o tome kako jedna igla i ispravan vez mogu da promene smer celokupnog života.

Roman „Jedna nit“ govori o tridesetosmogodišnjoj Vajolet Spidvel, koja pokušava da skroji bolji život za sebe od kako su joj verenik i voljeni brat poginuli u Prvom svetskom ratu. Ona je deo generacije u kojoj se vrednost žene merila njenom ulogom supruge, udovice ili majke – i već 1932. godine Vajolet zna da ništa od ovoga neće biti. Ona je „prekobrojna žena“, sama na svetu, bez ikakvih šansi za udaju što je posledica smanjenja muške populacije tokom Velikog rata.

Za Vajolet, oznaka „prekobrojna“ predstavlja kletvu. Jedino ukoliko žena ima miraz ili bogatu porodicu, ona ne postaje izgnanik, a u Vajoletinom slučaju, ona zavisi od razorenene, disfukcionalne porodice – osim ako sama ne odluči da nešto promeni.

Ipak se odlučuje na taj korak. Vajolet odlazi od kuće u susedni grad, Vinčester, i zapošljava se kao daktilografkinja u osiguravajućoj kompaniji, u zgradi bez grejanja, sa lenjim kolegama i platom od 35 šilinga nedeljno, što je jedva dovoljno da pokrije kiriju koju plaća za malu sobu u pansionu, gde se uglavnom hrani biskvitima i čajem.

Na sreću, ranije u priči, Vajolet pokazuje malo svog karaktera pri susretu sa vinčesterskim društvom vezilja, grupom žena volontera koje vezu divne jastuke za katedralu. Kako Vajolet ističe, vezenje jastuka je ozbiljan posao: jastuci su ključni predmeti na kamenom podu katedrale, i žene koje ih vezu su s pravom ponosne na svoje predivne, dugovečne kreacije.

Fascinirana procesom, Vajolet odlučuje da rizikuje i jasno se izjašnjava šta želi: da ostavi neki trag u svetu i da to uradi kao vezilja. Sada počinje njen pravi život i usavršava veštinu izrade postojanih šavova, ali i veštinu saniranja svog slomljenog života.

Od samog početka sam bila očarana sposobnošću autorke da ispriča tako veliku priču dok se fokusira na male stvari koje čine likove nezaboravnim i stvarnim. Dopada mi se Vajolet. Ona voli da kuca (kada kažem kuca, mislim stvarno na stari način kucanja, na pisaćoj mašini), voli dugo da šeta i da pije čaj (naravno!). Ona takođe povremeno uživa u sastancima na slepo, gde traži društvo; ona je usedelica ali ne i previše čedna žena.

Ševalijeova je takođe izrazito vešta u opisivanju okruženja. Upoznajemo se sa okolinom Vinčestera kroz opise crkvi, reka (opis Testa i pecanja je fantastičan), bašta sa cvećem i odmora – posebno kroz Vajoletin hrabar izbor da pešačeći krene sama na dugi odmor.

Vajolet se razvija od žrtve do vladara svojom sudbinom, put koji je obeležen ubodima igle. Ali koračanje, iako ležerno, ne udaljava nas previše od priče. Zaplet i delikatno rukovanje Vajoletinim ljubavnim izborima su takođe besprekorni. Vajolet odvezuje čvorove na svom platnu i u svom životu, popravlja svoje greške dok veze od tuge, preko strasti, do samoispunjenja.

Sa druge strane, muškarci u knjizi su odraz svog vremena. Oni nisu zlobni (bar ne sve vreme) ili snishodljivi (retko) ili nepotrebno nedopadljivi (možda samo jedan ili dva). Vajoletin brat, Tom, je odgovoran porodični čovek i brižni brat. Tu je i šezdesetogodišnji Artur, koji vozi svoj bicikl dvadesetak kilometara od i do katedrale, kako bi radio kao zvonar – zvonjava je važna za priču skoro koliko i sam vez. Ovi muškarci su, posebno Artur, ključni likovi, ali samo srce ovog divnog romana je žena koja bira sreću umesto protokola svog vremena.

Rezultat: „Jedna nit“ je fascinantna priča o stvaranju nečega dugovečnog od samog početka koji predstavlja jedan ubod.

Autor: Deni Brajs
Izvor: npr.org
Prevod: Dragan Matković