Vesna Ćorović Butrić: „Iz dobre knjige čovek izađe stariji u saznavanju sveta“

Dugogodišnja urednica Obrazovnog programa za decu, mlade i porodicu na Radio Beogradu Vesna Ćorović Butrić napisala je i objavila nedavno roman za decu neobičnog naziva – „Izmislica“. Junaci „Izmislice“ su devojčica Maladina, njena devedesetdevetogodišnja keruša Gospođica Žirambu, tihi dečak Timotije, jedan mađioničar, jedna mačka i odbegli zec. Autorka je u ovu bajkovitu i duhovitu priču utkala 35 godina dugo iskustvo rada sa decom, a knjigu je maštovito ilustrovala Milica Radenković.

Vesna Ćorović Butrić diplomirala je jugoslovensku književnost i srpskohrvatski jezik na Filološkom fakultetu u Beogradu. U Radio Beogradu radi od 1983, od 1984. na kultnoj emisiji „Poštovana deco“. Na Televiziju Beograd, u Obrazovni program, iz radija je otišla 1993. Nepunih deset godina je radila emisiju „Triptih“. U Radio Beograd se vratila na mesto odgovornog urednika redakcije, 2003. godine.

Autorka je knjiga za decu: „Džepno pile“, 1989; „Šta je unutra“, 1995; „Ulica na ljuljaški“, 1999. (nagrada Neven); „Biću snovoslagač“, 2001. (nagrada Sigridrug za monodramu za decu); „Ostaviti kod Ruže“, 2003. (nagrada za roman za decu „Rade Obrenović“) i drugih. Dobitnica je Nagrade „Zmajev štap“ 2004. – pisac, domaćin Zmajevih dečjih igara.

Vaš novi roman za decu „Izmislica“ nastao je kao deo programa Radio Beograda?

– Jeste. U stvari, važno je naglasiti: Obrazovnog programa za decu, mlade i porodicu. Tim redom, jer, tako raste čovek. I priča. „Izmislica“ se rodila u emisiji Dobro jutro deco. Ponekad, ponešto, pomalo, napišem za Dobro jutro deco. Sredom obično. I, tada se ne zovem Vesna. Ni Maladina Belozečević, kao glavna junakinja „Izmislice“. Zovem se Anđelija Dobromirović, kao glavna junakinje moje knjige „Žuto je plavo“. Oduvek sam želela da se zovem Anđelija Dobromirović, i eto, uspela. I onda: jutro po jutro, sreda po sreda, priča po priča – ispričah „Izmislicu“.

U pitanju je nesvakidašnja priča o odrastanju ali i o suočavanju sa teškim temama. S tim u vezi je i epizoda po kojoj je knjiga dobila ime?

– Radim sa decom i za decu već skoro 35 godina. I veoma me raduje, iznova, svaka detinja rečenica, svako pitanje, svako znanje koje mi kažu. Sve te godine sam učila i naučila, potvrdila samoj sebi, da Detinjstvo nije (samo) čarolija, veselje, radost.... Detinjstvo je, vrlo često i tužno i suzno i nemoćno... kao i život svakog od nas. S tim što mi, odrasli, valjda, imamo mehanizme da odbranimo sopstvenu dušu, da racionalizujemo strahove, podnesemo odlaske, naučili smo da padamo... Dete nije. Često smo uplašeni pred svojom idejom o detetovom strahu, pa ne znamo kako da mu priđemo. Ni strahu ni detetu. I onda se umotamo u te strahove i – dete ostane bez odgovora, na primer je li „umrlo celo jedno detinjstvo“ da parafraziram „Proljeća Ivana Galeba“ Vladana Desnice, ili je „umrla samo jedna baka...“. O tome govori moja knjiga. O onome kad „Izmislica“ više nije izmislica. Srećom, Maladina je to čula od nekog koga mnogo voli, premda još uvek to ne zna, tihog dečaka Timotija, koji je uz nju u svakog trenutku, pa i ovom. Takva je, valjda, prava ljubav?!

Kako birate teme za knjige koje pišete za decu?

– Teme su tu. Ima ih toliko da, ponekad, ne mogu sve da ih stavim na papir. Eto, na primer, Maladina ima tu divnu staru gospođicu Žirambu koju je, zaista čarobno, kao i celu knjigu, nacrtala Milica Radenković. Milica i ja se ne poznajemo, ja ne znam kakve oči ima, je li joj kosa kovrdžava, ume li da peva... A, ona je, nekako, o meni znala da sam imala jednu Gabicu koja je (do)živela 16 godina pre nego što.... Nacrtala ju je istom onakvom kakva je bila. (Možda je moja Gabica imala malo kitnjastiji rep...) Gledala sam svoju malu kerušu kako stari i kako polako odlazi, i želela sam da ostane – zauvek. Eto, tako je nastala „Izmislica“. Ili, sad pišem priče o Bongu, žutom gumenom balonu koji je (bio) kućni ljubimac jednog dečaka. To je zbilja: idem tako, jednom, pored svog Filološkog fakulteta (ne znam je li za priče to presudno), a ispred mene idu dečak i majka. Dečak ima 5, 6 godina. Majka ga drži za ruku i misli neke svoje misli, vidi se da je na nekom drugom mestu. Dečak u drugoj ruci drži kanapčić na čijem je kraju – žuti balon. Dečak se diskretno okreće i poluglasno kaže balonu: „Molim te, budi dobar...“. Pa, kako da ne nastaviš priču!??

Da li se književni ukus menja s generacijama? Po čemu se knjige koje današnja deca vole razlikuju od onih koje su, kao deca, volele generacije njihovih roditelja ili baba i deda?

– Verujem da o „ukusima ne treba raspravljati“, kad su već stvoreni, ali takođe verujem i da se u detinjim danima može i mora na njih uticati. Još je Stanislavski govorio svojim glumcima, da za decu treba glumiti kao za odrasle – samo malo bolje... Ono što ponudite detetu, ono u čemu raste, u šta gleda i šta sluša, ostavlja trag i gradi ukus. Često čujemo kako deca danas ne čitaju. Mislimo na knjige odštampane na papiru. One koje mirišu, posle decenija stajanja, na vanilu i badem pa nam, stari dobri Prust, zamiriše iz sećanja. Hoće li ove nove generacije biti lišene tog mirisa, tog „okidača“ sećanja? To ne možemo sa sigurnošću da kažemo. Ali, sa sigurnošću možemo da kažemo da će, ako ih je neko vodio za ruku stvarajući im (književni) ukus, zavoleti ono „... samo malo bolje...“. Ima mnogo teških pitanja, bez odgvora. Jedno takvo je i šta je dobra knjiga. Možda ona iz koje izađeš za kolence stariji u saznavanju sveta oko sebe...

Odgovorna ste urednica Obrazovnog programa za decu, mlade i porodicu, Radio Beograda. Kakva je uloga radija u životu savremene porodice i dece?

– Radio Beograd,  je isto što i knjiga: tu je uvek, dostupan, siguran, vredan i važan, možete ga nositi sa sobom i u sebi, možete ga pitati šta želite i dobiti odgovor na svoje pitanje. Možete ga ostaviti pa mu se ponovo vratiti, možete biti deo njegove priče, možete šta želite. To mi radimo u našem Obrazovnom program za decu, mlade i porodicu: slušamo, i – čujemo.

Kultna emisija vaše redakcije ove godine je proglasila i pobednika jubilarnog 15. konkursa za kratku priču „Dobro jutro deco“. Sudeći po pričama koje svake godine pristižu na konkurs, kakva je budućnost dečije književnosti na ovim prostorima?

– Ne verujem da je ovaj moj odgovor izmislica: verujem da je budućnost onakva kakvom je danas stvarmo. Zbog toga i postoji Dobro jutro deco, lopta, sladoled… Ako budemo, i u toj budućnosti, želeli da saznajemo, ako budemo radoznali, ako budemo želeli da letimo i nekog zagrlimo, podvučemo se pod krevet i zamislimo da je iznad nas ceo jedan, na primer, vilin-grad… šta će nam u tome pomoći? Naravno, priče za decu. Ma u kom obliku nikle.

Autor:  Tijana Stanojev Kosanović
Izvor: Vršačka kula