Veliko pokajničko putovanje: Handkeovo samokritično svođenje bilansa života jednog pisca

Kada rok zvezde na zalasku karijere objave kolekciju svojih najvećih hitova, obožavaoci koji su kupovali svaki album pojedinačno to obično smatraju nepotrebnim, a mnoge ovakav postupak čak i iritira, ali takvi albumi su ipak od velike koristi onima koji se tek upoznaju sa opusom nekog umetnika i pomažu im da se ne izgube u nepreglednoj masi pesama. Mali broj književnika danas se može pohvaliti raznovrsnošću kakva krasi opus Petera Handkea. U njegovoj bibliografiji pronalazimo romane i priče, beleške i eseje, pozorišne komade i poeziju. Radi se o izuzetno produktivnom stvaraocu, koji nam se skoro svakim svojim delom predstavlja iz nekog novog ugla. Austrijskom piscu je pošlo za rukom da prebrodi neprijatnosti koje su ga snašle kada je tokom secesionističkih ratova u nekadašnjoj Jugoslaviji stao na stranu Srbije, zbog čega se u jednom trenutku njegova karijera našla u opasnosti.

Zadivljujući pripovedački talenat

Handke opuštenim tonom „Moravske noći“ koriguje kretanje svog stvaralaštva u smeru revizije i pomirenja iznenađujućih razmera. Čini se da je okončao fazu stvaralaštva čije je glavno obeležje bio otpor prema modernom svetu, njegovoj užurbanosti i racionalizacijama. Junak knjige je „bivši autor“, alter ego pisca, koji pripoveda o svom putovanju kroz Evropu. Kroz njegovu pripovest Handke preispituje aspekte vlastitog života i stvaralaštva, pri čemu čitaocu ne predočava samo mesta, trenuke i ličnosti, već polaže račun i o razlozima bavljenja književnošću.

Njegov junak, skućeni beskućnik, pronašao je pre jedne decenije utočište od mržnje i proganjanja jedne žene u balkanskoj utopiji, na brodu-kući „Moravska noć“ u Porodinu na Moravi (stotinak kilometara od Beograda). Sa tog broda on kreće u potragu za sopstvenim identitetom, a po povratku na njega poziva prijatelje na noćno okupljanje kako bi im – u prisustvu tajanstvene žene, uz kreket žaba i buku sa auto-puta – ispričao šta se u međuvremenu dogodilo.

Otkrivanje i prikrivanje

Lako je prepustiti se meandrirajućim rečenicama i smeni glasova pripovedačâ, intelektualnoj zrelosti i epskoj širini ove knjige. Njena složena koreografija, izgrađena od višestrukih smena spoljne i unutrašnje perspektive, u potpunosti odgovara radnji koja se grana u širinu: u epizode putovanja, u (očaravajuće) meditacije i svakodnevna opažanja, u autobiografske uspomene i poetološke refleksije. Svaki od ovih elemenata otvara vlastiti spektar interpretacija, naročito zato što Handke oscilira između šale i satire, ironije i dubljeg smisla, između intimne ispovesti i bajke, umerenosti i polemičkog tona. Osim toga, on slatkorečivosti sklonog bivšeg pisca izlaže baražu pitanja pronicljivog ispitivača koji se trudi da njegov izveštaj raskrinka kao vašarski trik. Pisac rado sabotira sebe samog. U tome ima duha i dovitljivosti koji dostižu razmere autokarikature. Handke je retko kada bio toliko samouveren u svom pripovedanju.

Opuštenim, često frivolnim potezima, on izmiče tlo pod nogama vlastitom odnosu prema različitim društvenim pojavama. Opsednutost opasnošću svog junaka koristi kao metod literarne samoindukcije. Na međunarodnom kongresu „O akustici tišine i jeke“ u španskim visoravnima on svoj strah od „zala savremenosti“ gura do granice apsurda („bivši autor“ više ne podnosi ni zvuk olovke na papiru). Životinje kraj puta više ne simbolizuju netaknutu prirodu i blaženstvo, već postaju meta njegovih uvreda.

Neko bi ovo mogao nazvati koketerijom. Tome stavu ponekad ide u prilog izvesna isforsiranost tona, jer dobro znamo da agresivno razotkrivanje često predstavlja pokušaj prikrivanja. Ali Handke je savršeno svestan svojih slabosti i pronicljivom autorefleksijom zadire duboko u sopstveno stvaralaštvo. Kompleks Jugoslavije, koji se aktivira prilikom vožnje kroz opustele pejzaže i sela, tretiran je sa tugom, rezignacijom i ironijom (samo je vozaču autobusa dozvoljena tirada ispunjena mržnjom prema „modernoj“ Hrvatskoj). Najiskrenijim se čine „drhtave sekunde“ kajanja i rušenja balkanske fantazije autora, suočenog sa otvorenim neprijateljstvom i modernom čežnjom tamošnjih ljudi za globalnim, za Njujorkom.

On je u stanju da preispita svoj odnos prema modernom svetu: ekonomiju smatra korisnom, tehnologija nudi bezbroj fantastičnih mogućnosti. U nekada preziranom izobilju on otkriva slobodu i uski, uistinu monumentalni „horizont čoveka“. Tokom posete grobu svog rano preminulog oca u Harcu on povlači svoje optužbe na račun „nemačke svakodnevice“. Pokušava da se oslobodi krivice koju je oduvek osećao. Muči ga i nedostatak korena, za šta je oduvek prebacivao majci, koju je ostavio da u samoći umire od raka i digne ruku na sebe. Odlazi u hodočašće i na njen grob u Koruškoj i od nje u snu dobija oproštaj.

Sreće se sa bratom, likovima iz Handkeovih romana Filipom Kobalom i Gregorom Kojšingom, ali i raznim političarima, starim školskim drugovima i kolegama piscima koji su okrenuli leđa književnosti i predali se cinizmu novinarstva. Sa zadovoljstvom otkriva da se njegova rodna Austrija otvorila svetu, digla ruke od „imperije“ i oslobodila omraženog imidža (pritom primećuje da je „nestanak predrasuda“ najviše vredan pažnje).

U zamci ljubavi

Na Dunavu ispod Beča, u gostionici kod „Groblja bezimenih“, nailazi na međunarodno okupljanje drombuljaša. Uspavljujući tonovi njihove muzike uvode nas u poslednju fazu njegovog sve fantastičnijeg putovanja. Na nekadašnjem seoskom posedu on vodi razgovor o ljubavi i životu sa odavno mrtvim bajkopiscem Ferdinandom Rajmundom.

Njihov dijalog odraz je Handkeovog promišljanja o prirodi umetničkog stvaralaštva. Ne vodi li nas trenutak ispunjenja ljubavnog zanosa u opasnost da poverujemo u ideologiju „najboljeg od svih mogućih svetova“? I nije li nesreća u ljubavi cena koju plaćamo za pravu književnost – jer je seksualna žudnja nekompatibilna sa zakonima pisanja? Da li apsolutna priroda tog neslaganja vodi podvojenosti i omogućava da se naklonost pretvori u agresiju? U svojoj borbi za unutrašnju slobodu, on u svakoj ženi prepoznaje neprijatelja – ali ipak ne može da izbegne da na svom putovanju upozna stvarnu ljubav.

Izolacija je bolest bivšeg pisca, neizbrisiva krivica koju nosi na ramenima. Opasnost kojoj sve vreme veruje da je izložen je zapravo on sam, njegova usamljenost. I, na samom kraju, sve će nestati: enklava, brod, prijatelji, žena. Da li je išta bilo stvarno? Nešto ipak jeste stvarno: ova knjiga. Ona u sebi nosi nešto. Ništa od onoga o čemu govori ne sme se potceniti. Peter Handke nikada nije bio otvoreniji, čak je i previše toga dobilo novo značenje, i mi ga sada skoro suviše dobro razumemo. Ipak, zahvaljujući njegovom genijalno paradoksalnom pripovedačkom aranžmanu, nije izgubio ništa od svoje „veličanstvene drugosti“. „Moravska noć“ unela je veliko osveženje u Handkeovo stvaralaštvo. Jedan od najvećih hitova? Da, svakako. Ali ne i najveći. Njegova najbolja dela ćemo tek čitati.

Autor: Andreas Brajtenštajn
Izvor: nzz.ch
Prevod: Jelena Tanasković