Veličanstvena porodična saga „Kraj samoće“ Benedikta Velsa

„Poznajem smrt već dugo, ali sada i smrt poznaje mene.“ Snažan početak romana mladog autora. Da li tridesetdvogodišnjak može da oseti težinu koju ova rečenica sa svim njenim implikacijama nosi? Benedikt Vels može. Ovo je već dokazao u svoja tri prethodna dela. Njegovo zrelo, veličanstveno delo „Kraj samoće“ – roman jednog života, jedne porodice, jedne ljubavi, koji obrađuje teška pitanja filozofske dubine  priča dobru priču, a uz to je napisan u osećajnom, literarno-estetski oslobađajućem stilu, koji čitanje pretvara u pravo zadovoljstvo i drži čitaoca u napetosti sve do poslednje strane.
 
„Šta je ono nepromenljivo u tebi? Ono što bi u svakom životu ostalo isto, bez obzira na njegov tok?“ U Velsovoj knjizi četrdesetogodišnji Žil postavlja ovo pitanje Alvi, njegovoj dugogodišnjoj velikoj ljubavi, i najbližoj poverenici još iz detinjstva. Ali autor im nije dodelio jednostavnu sreću, nego ih je, najčešće razdvojene, poslao isprepletanim stazama kroz život. Ništa na njihovim putevima nije bilo predvidivo, ni na šta se nije moglo uticati, niti je postojao neki sistem. Mnogo puta su se naizgled slučajno smenjivali rastanak i ponovni sastanak, usamljenost i sigurnost, sreća i nesreća. Zbog toga se Žil na polovini svog života zapita da li u čoveku postoji neko konstantno jezgro – „stvari u nekome, koje svemu odolevaju“.
 
Priča počinje na kraju, u sadašnjosti (septembar 2014). Nakon teške nesreće na motoru i dva dana u komi, Žil Moro budi se u bolnici i rekonstruiše epizode svog dosadašnjeg životnog puta, kao i životne priče njegove sestre Liz i brata Martija.
 
Imali su detinjstvo na kom bi im svako mogao pozavideti, bez teškoća i dobro zaštićeni. Žil se seća porodičnog putovanja kod bake 1980. godine u očevu domovinu. Za Božić 1983, kada je on imao deset godina, Marti trinaest, a Liz četrnaest, otac mu je poklonio polovan, iskrzan „Mamiya“ aparat, što je dete razočaralo, ali ipak je (kasnije, na veoma kratko vreme) probudilo interesovanje za fotografijom. Oba događaja povezuje jedna osobina: bili su to poslednji trenuci kada je čitava porodica bila na okupu. Nekoliko dana nakon slavlja oba njegova roditelja poginula su u automobilskoj nesreći.
 
Tri siročeta poslata su internat, gde su razdvojeni, i viđaju se veoma retko. Udar sudbine, „nepopravljiva greška u sistemu“, deluje im kao prekidač na njihovom životnom putu, na kom su u jednom trenutku pogrešno skrenuli i od tada vode „pogrešan život“. Iako ih spaja bol zbog gubitka roditelja, udaljavaju se sve više i više jedno od drugog. Svako dete mora samo da se suoči sa napuštenošću, prisiljeno je da se samostalno izbori sa „konačnošću života“, i da se izbori za sebe.
 
Liz voli svog brata Žila više od svega. Od detinjstva je uživala da bude u centru pažnje i da zamišlja sebe kao princezicu, kao odraslu, kao divljakušu, kao utešnu vilu, kao umetnicu. Majka rado učestvuje u njenim igrama, ali njene vršnjakinje ne. One je ismevaju i ljute. U internatu ona razvija ogromno samopouzdanje. Upadljivo visoka i atraktivna, razvija svoj maštoviti repertoar, tako da je u jednom momentu „kraljica“, pa revolucionarka, zatim feministkinja. To izaziva više čuđenja nego naklonosti. Pre nego što je zbog izuzetno nepristojnog ponašanja izbačena iz škole, ona prekida školovanje, a onda se godinama ne pojavljuje u Žilovom životu.
 
Njihovog brata Martija Liz i Žil smatrali su za „prevrtljivog frika“, za „stranca…među nama“. On se razlikuje od ostalih članova porodice, secira u svojoj sobi mrtve male životinje i ne ostvaruje Žilove fantazije o tome da mu kao brat bude junak i zaštitnik. To pogotovo dolazi do izražaja u internatu. Kada je Žil jednom, užasno ponižen, glasno dozivao Martija, vrata njegove sobe ostala su zatvorena. Deluje da njega ništa ne pogađa, niti gubitak roditelja, niti okolnosti u internatu – „mrav, koji je i posle atomskog rata nastavio i dalje da radi po svom“. Svoj spoljašnji izgled on stilizuje da deluje kao intelektualac, kul i odsutan: crna odeća, naočari na kukastom nosu, duga kosa upletena u pletenicu. Devojke na to „strašilo“ ne obraćaju pažnju. Umesto toga on sa šesnaest godina predvodi „armiju iz senke“ sastavljenu od „štrebera i seratora“.
 
Takođe i Žil, kao dete samopouzdan, neobuzdan, željan avanture i hrabar, povlači se nakon raspada porodice u svoju sopstvenu realnost i razvija do tada nepoznate strahove „od tame, od smrti, od večnosti“. U odeljenju se krije u poslednjoj klupi, gde se nada da nikome neće upadati u oči.
 
Čak i tamo jednog dana misteriozna devojčica po imenu Alva seda na praznu stolicu do njega. Ona ima upadljivo crvenu kosu i nosi velike naočari na lepom bledom licu. Teško ju je pročitati, tako ćutljivu i mračnog pogleda, ali Žilu ona deluje kao njegova srodna duša, kao da krije neku tugu od drugih. On se zaljubljuje u njen smeh i u njen „krivi sekutić“. Kao objekat njegove čežnje i velika ljubav, Alva određuje čitav njegov život.
 
Ljubavna priča prepuna prepreka samo je jedan deo ove knjige. Porodična priča, neka vrsta romana o razvoju duševno povređene braće i sestra, veoma je zanimljiva jer služi kao osnova za psihološka, filozofska i egzistencijalna pitanja protagonista. Teme su sećanje i zaborav, slučajnosti i predodređenosti, konačnosti i trajnosti. Kako bi kompenzovali nepopravljivu grešku u sistemu u njihovih života, braća i sestra traže put do sopstvenog identiteta, žele da ponovo steknu poverenje u život i ljubav prema drugim ljudima. Njihov poslovni uspeh daje im spoljašnju sigurnost i samopouzdanje, ali očigledno je da oni ne uspevaju zaista da se oporave.
 
Velsovi junaci su zahtevni karakteri, njihove sudbine su teške. Ova knjiga odiše blagom melanholijom,  ali nikada ne zapada u patetiku i jadikovanje. Benediktu Velsu pošlo je za rukom da napiše lepo, stimulativno delo
 
Izvor: buecherrezensionen.org
Prevod: Sandra Žarković