Vedrana Rudan: „Ova knjiga mi toliko mnogo znači da me trema trese“

Vedranu Rudan ne treba posebno predstavljati. Ili bismo je, ukoliko bi se na tome izričito insistiralo, tako jedinstvenu mogli opisati sa bezbroj epiteta. Budući da je povod za razgovor sa hrvatskom književnicom njena nova knjiga, autobiografija „Ples oko Sunca“, verujemo da bi ovom prilikom najprikladnije bilo preneti reči iz stavke „O autorki“. Tu, između ostalog, stoji da je napisala 12 knjiga koje su prevedena na osam jezika, da su pozorišne predstave dramatizovane prema njenim delima igrane širom sveta, kao i da piše na svom blogu koji ima 220.000 pratilaca. Svakako treba dodati i ovo: „Misli da je najčitanija osoba u regionu. Živi u Rijeci, s mužem stalno a sa unukom povremeno. Nema psa zato što mnogo putuje“.


 
Kako ste? U kakvom raspoloženju dočekujete jesen i promociju vaše autobiografije „Ples oko Sunca“?

Priznajem, uznemireno. Nikad mi nije padalo na pamet da napišem autobiografiju, mislila sam da je pišu samo stari, važni i pametni ljudi koji su nešto ostavili za sobom. Nisam sebe ubrajala u te i takve. Kad mi je sin predložio da napišem autobiografiju odbila sam, pa zastala. Čekaj, svako na ovome svetu ima pravo ispričati priču o svom životu. Nisu samo veliki pisali istoriju. Pa ipak, nije baš lako suočiti se sa samim sobom, razgovarati sa samom sobom, ne kalkulisati, secirati se. Možda sam perverzna, uživala sam dok sam pisala „Ples oko Sunca“. Znam da će moje beogradske čitateljke na promociji biti prema meni milostive, uvek je tako bilo, ali ova knjiga mi toliko mnogo znači da me trema trese iako je oktobar daleko.
 
Poslednji put kad smo se srele na Sajmu knjiga i razgovarale, spremali ste se za odlazak na operaciju srca. Kako vas danas „sluša“ zdravlje?

Sujeverna sam, neću odgovoriti da se osećam odlično.
 
Imaju li u odluci da napravite literarni osvrt na dosadašnji život udela zdravstveni problemi i jubilarni sedamdeseti rođendan koji se približava?

Već sam rekla da mi je sin stavio „bubu u uho“, a konačno sam prelomila nakon razgovora s unukom. Jednog je jutra bila pred kompjuterom, nisam na nju obraćala pažnju. Mislila sam da na Jutjubu gleda „lepotice“ svojih godina. Ali, gledala je mene. Pitala me je: „Nona, ko si ti? Jesi li ti ona žena koja viče na onog debeljka u Nedeljom u 2? Zašto neki ljudi o tebi ružno pišu? Ko si ti?“ Kad te vlastita unuka pita ko si ti, osetiš potrebu da joj odgovoriš. Moja je knjiga odgovor na njeno pitanje. Zanimljivo je da mi je desetogodišnja devojčica dala naslov knjizi, početak knjige i kraj. Kad to imaš, ostalo je tehnika.
 
Kako izgleda „razgovor“ između, kako kažete, devojčice koja živi u vama i starice koju svakodnevno viđate u izlogu kraj kojeg prođete?

Niko od nas nije čovek koga vidimo u izlogu kad se zagledamo u svoj odraz. Zato izbegavam izloge i nikad ne razgovaram sa „staricom“ s druge strane stakla. Ja sam devojčica, ona je baba. Kakve veze imam ja sa njom?
 
Ako pođemo od naslova vaše autobiografije „Ples oko Sunca“, šta je u vašem životu bila „zlatna tačka“ oko koje ste „plesali“?

U mom životu ima nekoliko „zlatnih tačaka“. Moj muž, moja deca, moja unuka, moji čitaoci. Ostale tačke nisu od tako plemenitog metala.
 
Ko vam je bio najdraži partner za životni ples?

Ovo je najčistija provokacija. Ako kao majka ne kažem „deca“, ljudi će pomisliti da nisam dobra majka. Ako kao baka ne kažem „unuka“, ljudi će pomisliti da nisam dobra baka. Poznato je da me nikad nije bilo briga šta će „ljudi pomislit“, pa ću biti iskrena. Moj muž, moj muž je tačka oko koje se okreće moj život otkako sam ga upoznala. Plešemo zajedno trideset dve godine i još nam se nije zavrtelo u glavi.
 
U čiji sud imate toliko poverenja, da ste želeli da vam baš te osobe budu pretpremijerna čitalačka publika? Kakve komentare ste dobili?

Knjigu su, pre nego sam je poslala Laguni, pročitali moji dragi beogradski prijatelji, najbolja prijateljica i kći. Njih dve su rekle da knjiga ne „zapinje“, da se čita „bez muke“. Beogradski prijatelj, poznati izdavač, prevodilac i urednik rekao mi je kako ga čudi što na neke stvari koje su mi se u životu dogodile reagujem burno, kao da sam „mlada“. Njegova žena, ugledna srpska režiserka i moja velika prijateljica rekla mi je, to me je baš nasmejalo, da bih morala napisati nastavak. Tanja, Tanja. Na svoj devedeseti rođendan napisaću knjigu „Evo mene opet među vama“ i posvetiti je Tanji Rigonat.
 
Da li su vaša deca, vaši najbliži, saznali iz knjige nešto novo o vama, nešto što do sada nisu znali?

Ni muž ni sin nisu pročitali knjigu. Sin misli da me predobro poznaje, godinama zajedno radimo, on je moj agent, urednik sajta, psiholog. Sigurna sam da će čitanje preskočiti. Muž moje knjige čita tek kad postanu „papirne“. Svi koji me „poznaju“ iz knjige će saznati o meni nešto novo. Čak sam i ja saznala o sebi neke stvari koje nisam znala.
 
Poznati ste kao neko ko se usuđuje reći i ono što drugi ne smeju ni da pomisle. Iz tog ugla gledano možda je suvišno pitati ali – postoji li tema o kojoj niste želeli da govorite ili ste joj se nerado posvetili?

Postoji. Nadam se da me nećete pitati: a koja je to tema?
 
Knjigu počinjete poglavljem „Djetinjstvo i oko njega“, završavate onim pod nazivom „Starost“. Ostavićemo čitaoce da saznaju šta se između te dve krajnosti dešavalo, a vas bih zamolila da u dve-tri rečenice dočarate ono o čemu pišete u dvadeset i jednom poglavlju?

Može li se čitav jedan život svesti na dve-tri rečenice? Nisam sigurna, ali poznata sam po tome da volim kratku formu, pa ću svoj život svesti na četiri reči: radost, bol, tuga, bes.
 
U komentarima kraj vašeg imena može se pročitati „žena zmaj“, „hrabra“, „carica“, „zanimljiva“, „dosledna u stavu bez obzira na cenu“. Kako biste vi nastavili niz? Ili ga sačinili iznova?

Teško mi je definisati sebe. Svi koji o meni pišu ovako kako ste ih citirali debelo preteruju. Možda sam ja samo glumica koja dobro glumi „caricu“, „zmaja“ i ostala čudovišta.
 
Ima li pomenuto „dosledna u stavu bez obzira na cenu“ veze sa činjenicom da ste, ne krijete, na svakom novinarskom poslu dobili otkaz?

Ja sam dobila otkaz jer sam ga zaslužila. Svako ko radi ima gospodara, svako ko radi je rob koji se sme kretati unutar granica koje mu označi robovlasnik. Kad pređeš granicu, letiš. Ne volim granice, zato sam letela. Nije mi žao. Otkaze nisam dočekivala „iznenađena i uvređena“. Svaki  sam doživljavala kao pobedu i korak prema slobodi.
 
Prošle godine planirali ste da se sa suprugom preselite u vaše rodno mesto kraj Opatije, koje i danas izgleda „kao pre sto godina“. Zbog čega ste odustali od te zamisli?

Nisam se preselila. Nameravala sam. Unuka nam je rekla da moje rodno mesto nije dobro „za starce“ jer ima mnogo stepenica. Odustali smo. Da se češće zagledam u izloge znala bih bez pomoći unuke da je preseljenje u mesta koja izgledaju „kao pre sto godina“ loša ideja.
 
Kada čovek napravi presek dosadašnjeg života i podvuče crtu, neminovno je da napiše i krajnji rezultat - „vredelo je“ ili „moglo je bolje“. Vi knjigu završavate simboličnom pričom o „babi s kolačima“. Može li se ona, za sve koji sa uživanjem i uvažavanjem prate vaš rad, shvatiti kao životna poruka – ne propuštajte šansu?

Kako dobro! Otkrili ste ono što me je pokretalo čitav život. Ne propuštajte šansu, to bi na umu trebao imati svako ko hoda, gmiže ili puže.
 
Autor: Eva Čubrović
Izvor: Hello magazin