Vanja Bulić: Nisam plašljiv čovek

Jedno od najviđenijih TV lica u Srbiji. Utisak je da ga ima svuda, skoro na svakom programu. Jedino ne možete da ga vidite na radiju! Logično.



Ne otvarajte rernu! Em je vrućina, em možda naletite na Vanju Bulića!

Šalu na stranu, otkako je otišao u penziju još više radi (piše i vodi emisije), mada on kaže da je to zbog repriza, to što mislimo da ga ima previše. Radi, uverava nas, samo tri emisije nedeljno. Kaže i da je proredio novinarski posao, ali se zato kao pisac ne zaustavlja! Uskoro mu izlazi novi roman.
 
Da li je vaša porodica nekad trpela zbog posla kojim se bavite?

Moja supruga Slađana i ja smo učinili sve da naša deca ne trpe zbog toga. Ona je preuzela kuću, a ja „za u kuću“. Devedesetih godina prošlog veka, tokom zlatnih godina za novinarstvo, ali ne i za življenje, nije bilo lako sačuvati decu od pogubnog uticaja rata na odnose u društvu i posebno na odnose u porodici. Zahvalan sam svojoj supruzi što me nikada nije pitala zašto idem u Vukovar, Bjeljinu, Derventu, zašto pišem protiv Miloševića, zašto u ratno vreme idem sa troje pevača u Bosnu da bismo za sedam dana održali četrnaest koncerata. Ja sam tada uživo doživeo film Gorana Markovića „Turneja“.
 
Vaši čitaoci, pa i gledaoci, čini se, nemaju utisak da ste u penziji, radite praktično svakog dana.

Radim tri puta nedeljno emisiju „Posle ručka“ na Hepi televiziji, ali sam često gost na drugim televizijama, a tu su i brojne reprize. Tako se stvara lažni utisak da crkavam od posla. Moj najdraži deo posla je kad sednem za kompjuter i pišem novu knjigu. I dalje se držim zlatnog pravila „nijedan dan bez bar jedne otkucane stranice“.
 
Zar vam nije dosadilo?

Meni je dosadno kad ne radim. Jedan sam od srećnika koji se bavi poslom kome godine i starost ne smetaju. Pisati knjige je zaista privilegija. Mogu samo da zamislim koliko je teško završiti profesionalnu karijeru i nemati mogućnost da nastaviš s radom i u penziji. A mnogo je takvih zanimanja.
 
Da li neko iz porodice čita vaše knjige pre nego što ih date izdavaču?

Moj najstariji sin Dušan, koji se bavi istim poslom kao ja – pisanjem, moj je konsultant u toku nastajanja knjige, koju pročita tek kada se odštampa. Pomaže mi u trilerskom delu romana, jer ima mladalačke, ponekada mi se učini sulude ideje, a kad ih povežem sa istorijskim delom romana, pokaže se da su najbolje rešenje.
 
Na koji način mu se revanširate?

Uvek mi daje da pročitam njegov novi scenario. Ali, to je nekada loš potez, posebno ako tada pišem novu knjigu: okupiraju me njegovi likovi, pa ne mogu da se vratim radnji knjige koju upravo pišem. Njegov roman „Crni hrast“ udaljio me je nekoliko meseci od rada na mojoj knjizi. Pročitao sam ga za dva dana. Način na koji je uklopio slovensku mitologiju i grupu znatiželjnih dečaka sa beogradskog asfalta, potpuno me je okupirao. Sanjao sam njegove junake zanemarivši svoje.
 
Da li gnjavite ukućane pričom o novoj knjizi?

Slađana u žurbi prokomentariše: „Eno ga, opet piše“. To je neka vrsta prekora, na koji zaboravi kada stigne honorar. Inače, ona je prvi i najpažljiviji čitalac mojih knjiga. Ali, nikad ih ne komentariše, a ja po dužini čitanja znam kakav je komentar. Ognjena i Ivana, nekada odbojkaše a danas trenere, interesuje isključivo sport, a moje knjige uzmu u ruke kada ih pošalju neki njihovi prijatelji da ih potpišem. I redovno mi prenose utiske prijatelja. Roman „Oko otoka“ su pročitali, jer je to porodična priča kroz koju su bolje upoznali moje roditelje i golgotu koju su prošli, jer je moj otac Dušan bio na Golom otoku.
 
Imate li vremena za još nešto u životu osim što pišete knjige i vodite emisije?

U poslu sigurno ne bih bio uspešan da nemam prijatelje s kojima sam odrastao i s kojima se i danas družim. Dva puta nedeljno na starom DIF-u igram odbojku sa nekadašnjim odbojkašima. Ponedeljak i četvrtak protiču u iščekivanju treninga. Petkom sa dva kuma igram preferans. Imamo ligu preferansa, i to je naš dan. Na kraju godine dodeljuju se pehari.
 
Poznati ste kao osoba koja ume da se organizuje, kako ste se organizovali u doba korone?

U prvom talasu bio sam na Zlatiboru sa suprugom, blizanci su bili u Beogradu, a najstariji sin sa suprugom Jasminom i sinom Todorom, u Subotici. Bilo mi je neprijatno kada me neko pozove i jada se kako je u Beogradu, a ja moram iskreno da kažem da mi je prelepo na Zlatiboru. Tada sam završio novi roman. U vreme korone pojavilo se posebno, ćirilično izdanje „Teodorinog prstena“ sa tvrdim koricama. I sada sam na Zlatiboru. Blenem u zeleno. Poneo sam odbojkašku loptu, pa se „napucavam“ sa kumom. Posle toga meze i naša rakijica, pa potom gitara u inat koroni.
 
Čega se plašite?

Nisam plašljiv čovek. Nekada mi nepoznati ljudi kažu kako su novinari i urednici Duge bili hrabri ljudi u ratnim godinama. Nateraju me tako da razmišljam o vremenu kada je glava mnogih novinara „bila u torbi“. Hrabrost u novinarstvu je pre svega pitanje morala. Ili ćeš se pošteno baviti poslom ili ćeš biti kukavica koja se skriva iza petparačkih tema. Najgora je kombinacija kad lažeš i sebe i čitaoce, a glumiš kako si u pravu. Ako već insistirate – plašim se da neću završiti sve ono što sam naumio da uradim u životu. Ali, kada bi se to zaista ostvarilo, morao bih da živim bar dvesta godina.
 
Jeste li muškarac koji smeta u kuhinji ili od one vrste koja se tu snalazi?

Mene zovu radost za domaćice i mala ala. Jedem sve što se ponudi. Da nije ovakvih kao ja, domaćice bi uzalud provodile vreme uz šporet. Mi smo, u stvari, nagrada za njihov trud. Volim da spremam meze za goste, u jesen stavljam kupus u kacu. I volim da podižem poklopac i mirišem jelo koje se krčka.
 
Postoji li nešto što niste ostvarili?

Žalim što neke moje knjige nisu ekranizovane, a čitaoci kažu da su filmične. Znam da je film skupa igračka. Postoji još nešto: generacijsko druženje filmadžija, a ja nisam ničija generacija, jer dolazim iz druge profesije. Posrećilo mi se sa filmom „Lepa sela lepo gore“. Malo li je!
 
Gde ćete na letovanje?

U januaru sam rezervisao sa prijateljima letovanje u Paradizu, divnom mestu na Halkidikiju. Ali, ne želim da odem u Grčku i razmišljam šta će biti sutra. Ostajem na Zlatiboru, a ako se stanje sredi, kao svake godine, u avgustu bih otišao nedelju dana u Risan.

A na zimovanje?

Zlatibor. Nekada sam provodio zime na Durmitoru, u očevom zavičaju. Danas mogu samo da tugujem za tim danima i ljudima, koji nisu prebrojavali jedni drugima krvna zrnca.

Autor: Branislav Bjelica
Izvor. Lena