Vanja Bulić: „Biti hrabar je pitanje morala“

Me­đu knji­ga­ma ko­je po­sled­njih me­se­ci ple­ne pa­žnju či­ta­la­ca na ovim pro­sto­ri­ma je i ro­man Va­nje Bu­li­ća „Vi­za za ne­bo“, ko­ji je kao i pret­hod­ni ob­ja­vi­la iz­da­vač­ka ku­ća La­gu­na. I u petom po re­du Bu­li­će­vom ro­ma­nu glav­ni ju­nak je no­vi­nar No­vak Iva­no­vić. Ova knji­žev­na avan­tu­ra je po­če­la „Si­me­o­no­vim pe­ča­tom“, ko­ji je imao dva­de­set la­ti­nič­nih i če­ti­ri ći­ri­lič­na iz­da­nja. Za­tim su usle­di­li ro­ma­ni „Jo­va­no­vo za­ve­šta­nje“, „Do­si­je Bo­go­ro­di­ca“, „Te­sli­na pošilj­ka“ i „Vi­za za ne­bo“. Ka­da se po­ja­vio pr­vi ro­man iz ovog se­ri­ja­la, Bu­li­ća su po­re­di­li sa Denom Bra­u­nom, ali je to bio sa­mo do­bar mar­ke­ti­nški po­tez. Kad je reč o isto­rij­skom de­lu u Bu­li­će­vim knji­ga­ma – po­seb­no de­lo­vi­ma ve­za­nim za re­li­gi­ju, sve je ve­ro­do­stoj­no, bez poigra­va­nja sa pro­ve­re­nim či­nje­ni­ca­ma ka­ko to či­ni Den Bra­un. 

U Bu­li­će­vim ro­ma­ni­ma, či­ta­lac pre­po­zna­je stvar­ne do­ga­đa­je iz bli­ske pro­šlo­sti ili sa­da­šnjo­sti, ukom­po­no­va­ne u iz­mi­šlje­nu tri­ler­sku pri­ču. Ali, i ta tri­ler­ska pri­ča po­či­va na stvar­nim događa­ji­ma, ko­ji sva­ko­dnev­no pu­ne stra­ni­ce cr­ne hro­ni­ke. 

Go­to­vo sve Bu­li­će­ve knji­ge na­sta­le su na osno­vu pri­ča ko­je je čuo u ne­kad kult­noj TV emi­si­ji „Bi­se­ri“. A nje­gov naj­bo­lji ro­man „Oko oto­ka“ (2009) u su­šti­ni je bi­o­graf­ska knji­ga dopunjena sa­zna­nji­ma o go­lo­o­toč­kom stra­da­nju dru­gih lju­di, a ne sa­mo nje­go­vog oca Dušana. Ova pri­ča je kom­bi­no­va­na sa Bu­li­će­vim is­tra­ži­va­nji­ma ve­za­nim za de­lo­va­nje državne bez­bed­no­sti i kon­tra­o­ba­ve­štaj­ne slu­žbe. Da­kle, opet sve­do­čan­stva iz stvar­nog ži­vo­ta, ko­ja je te­ško iz­mi­sli­ti.

U ro­ma­nu „Vi­za za ne­bo“ na po­čet­ku knji­ge ja­sno je da je reč o ob­ra­ču­nu me­đu ne­ka­da­šnjim sa­rad­ni­ci­ma taj­ne po­li­ci­je, ko­ji su svo­je­vre­me­no, za ra­čun dr­ža­ve, ubi­ja­li po­je­di­ne po­li­tič­ke emi­gran­te. 

Sa Va­njom Bu­li­ćem, knji­žev­ni­kom, no­vi­na­rom, pu­bli­ci­stom, u pred­ve­čer­je Me­đu­na­rod­nog saj­ma knji­ga u Be­o­gra­du, gde će po obi­ča­ju na La­gu­ni­nom štan­du pot­pi­si­va­ti svo­je knji­ge, raz­go­va­ra­mo o ro­ma­ni­ma, ko­ji mu po­sled­njih ne­ko­li­ko go­di­na do­no­se ve­li­ki uspeh svr­sta­va­ju­ći ga u na­še vr­hun­ske ro­ma­no­pi­sce, o no­vi­nar­stvu ko­jim se de­ce­ni­ja­ma ba­vio i iz ko­jeg je is­ko­ra­čio u knji­žev­nost..

Ju­nak Va­šeg po­sled­njeg, ali i ne­ko­li­ko pret­hod­nih ro­ma­na, po za­ni­ma­nju no­vi­nar, uce­njen je i na­te­ran da svo­jim tek­sto­vi­ma za­va­ra­va pra­ve tra­go­ve zlo­či­na. Ka­ko bi se Bu­lić ose­ćao i pona­šao u slič­noj si­tu­a­ci­ji?

De­ve­de­se­tih go­di­na, ra­de­ći u „Du­gi“, bio sam u slič­nim si­tu­a­ci­ja­ma, ali o to­me ni­je ume­sno, čak ni mo­ral­no, pri­ča­ti kad se zna da je jed­na mo­ja ko­le­gi­ni­ca, Da­da Vu­ja­si­no­vić, ubi­je­na zato što je tra­ga­la za isti­nom. Da­nas sam za­hva­lan mo­joj su­pru­zi Sla­đa­ni što mi ni­ka­da ni­je pri­go­vo­ri­la zbog „ne­la­god­no­sti“ u ko­je smo mo­ja po­ro­di­ca i ja za­pa­da­li zbog ne­kih mo­jih tek­sto­va. Če­sto mi ne­po­zna­ti lju­di, ko­ji su ne­ka­da či­ta­li „Du­gu“, ka­žu ka­ko je ono što smo ta­da ra­di­li bi­la – hra­brost. Ali, bi­ti hra­bar je pi­ta­nje mo­ra­la. Upro­šće­no re­če­no: ili se po­šte­no ba­vi svo­jim po­slom ili od­u­sta­ni, pa ra­di ne­što dru­go.

U Va­šoj po­sled­njoj knji­zi je po­ten­ci­nar­na že­lja za osve­tom. Ka­ko to ob­ja­šnja­va­te? 

Pre bi se mo­glo go­vo­ri­ti o spo­zna­ji iz­ne­ve­re­nih ide­a­la i ve­li­koj ide­o­lo­škoj za­blu­di i po­tom pre­va­ri. Osve­ta je po­sled­nje če­ga bi ra­zu­man čo­vek tre­ba­lo da se la­ti, što je i po­ru­ka ove knjige. Osve­ta je pre­či­ca do gro­blja i ne mo­že ni­šta da pro­me­ni i na­dok­na­di. Či­ta­o­ci vo­le juna­ke osvet­ni­ke, ali oni po pra­vi­lu, za­vr­ša­va­ju tra­gič­no. 

Ima li vi­ze za ne­bo ili je ono, ipak bez gra­ni­ca?

Sva­ko­ga od nas če­ka vi­za za ne­bo, ali ima onih ko­ji žu­re da je što pri­je do­bi­ju, pro­da­ju­ći dušu, tr­gu­ju­ći sa đa­vo­lom ko­ji se ja­vlja u raz­li­či­tim ob­li­ci­ma. U mo­joj knji­zi on se udo­mio u de­lo­vi­ma taj­ne po­li­ci­je i de­lo­vi­ma vla­sti. Za­to se či­ta­o­­ci­ma či­ni da je sve u knji­zi „Vi­za za ne­bo“ – ve­ro­do­stoj­no i pre­pi­sa­no iz ži­vo­ta. 

U Va­šim ro­ma­ni­ma glav­ni ju­nak je no­vi­nar. Ima li Vas u nje­mu?

Po­što vi­še ne po­sto­ji, bar u pi­sa­nim me­di­ji­ma, pra­vo, is­tra­ži­vač­ko no­vi­nar­stvo, a re­por­ta­ža, kao uvod u li­te­ra­tu­ru, go­to­vo je pro­te­ra­na iz no­vi­na, ja sam ih vra­tio u svo­jim ro­ma­ni­ma. Vra­tio sam i re­dak­ci­ju „Du­ge“, no­vi­ne či­ji su no­vi­na­ri de­ve­de­se­tih go­di­na bi­li pra­vi he­ro­ji, po­ma­lo de­tek­ti­vi. Da­da Vu­ja­si­no­vić, mo­ja dra­ga ko­le­gi­ni­ca, ta­da je ubi­je­na zbog ta­kvog shva­ta­nja no­vi­nar­stva. Mo­ji ju­na­ci – No­vak i Mu­ška, su omaž no­vi­nar­stvu ko­je je ne­sta­lo, tač­ni­je – iz­gu­bi­lo bit­ku sa ta­blo­i­di­za­ci­jom me­di­ja. Ima, na­rav­no, ča­snih iz­u­ze­ta­ka, ali vi­še kao po­je­di­nač­nih či­no­va hra­brih no­vi­na­ra, ko­ji odo­le­va­ju pre sve­ga po­li­tič­kim pri­ti­sci­ma.

Ko­ji svoj ro­man sma­tra­te naj­bo­ljim?

To je ro­man „Oko oto­ka“, ko­ji pra­ti po­ro­di­cu go­lo­o­to­ča­na u dru­goj i tre­ćoj ge­ne­ra­ci­ji.

Da li u toj knji­zi ima i auto­bi­o­graf­skih ele­me­na­ta?

Da. Dok je otac bio živ, o to­me se ma­lo pri­ča­lo, a da sam po­me­nuo pi­sa­nje si­gur­no bih na­i­šao na ve­li­ki ot­por. Go­di­na­ma sam pri­ku­pljao gra­đu i kon­ci­pi­rao ro­man, ko­ji je dru­ga­či­ji od svega što je pi­sa­no na tu te­mu. Opet sam na­pra­vio tri­ler, ali po­li­tič­ki. Po­ku­šao sam da potpuno raz­ob­li­čim li­ce­mer­je jed­ne ide­o­lo­gi­je. Ni­sam slu­čaj­no sta­vio na­slov „Oko oto­ka“, jer nam se Go­li otok uvek vra­ća u raz­li­či­tim va­ri­jan­ta­ma.

Za­ni­mlji­vo je da ste kao knji­žev­nik na­kon in­spi­ra­ci­je de­ve­de­se­tim go­di­na­ma no­vo upo­ri­šte po­tra­ži­li i pro­na­šli u isto­rij­skim te­ma­ma. Da li je to bio svo­je­vr­stan beg? Da li je za Vas lak­še da pi­še­te o sa­da­šnjo­sti ili pak o pro­šlo­sti, isto­rij­skim te­ma­ma i li­ko­vi­ma?

Na­ša prošlost je in­spi­ra­tiv­ni­ja, jer smo ži­ve­li na bal­kan­skoj ve­tro­me­ti­ni. Či­ta­o­ci me pi­ta­ju šta je isti­na, a šta fik­ci­ja u mo­jim ro­ma­ni­ma. Sve što je ve­za­no za isto­ri­ju i re­li­gi­ju je ap­so­lut­no tač­no, a dru­go deo knji­ge, tri­ler – deo je mo­je ma­šte. Ka­da se to dvo­je ukom­po­nu­je, do­bi­je­te či­tlji­vu i ko­ri­snu knji­gu. 

Ka­ko bi­ra­te te­me?

Dok pi­šem je­dan ro­man, već se ra­đa ide­ja za na­red­ni. Kad sam pi­sao „Si­me­o­nov pe­čat“ i kad sam do­šao do po­da­tka da je Alek­san­dar Obre­no­vić odu­žio du­go­ve ma­na­sti­ra i na po­klon dobio „Mi­ro­sla­vlje­vo je­van­đe­lje“, znao sam da će to bi­ti te­ma na­red­nog ro­ma­na. Jer, na Hi­lan­da­ru je po­sto­ja­la kle­tva da će zlo sti­ći ono­ga ko iz­ne­se „Je­van­đe­lje“ sa Sve­te Go­re. Uz „Mi­ro­sla­vlje­vo je­van­đe­lje“, ili bar jed­nu nje­go­vu ukra­de­nu stra­ni­cu, uga­si­le su se tri dinastije: Obre­no­vi­ći, Ka­ra­đor­đe­vi­ći i Ro­ma­no­vi. A kad sam pi­sao „Jo­va­no­vo za­ve­šta­nje“, pa do­šao do po­da­ta­ka o Ostro­gu u ko­jem su skri­va­ne dve naj­ve­će hri­šća­n­ske re­li­kvi­je, znao sam da je to te­ma na­red­nog ro­ma­na.

Šta mi­sli­te o re­ha­bi­li­ta­ci­ji go­lo­o­to­ča­na i nov­ča­noj na­dok­na­di o ko­joj se go­vo­ri u Sr­bi­ji?

Si­gur­no ne­ću tra­ži­ti re­ha­bi­li­ta­ci­ju oca. Ne za­to što je ne že­lim, već za­to što mi­slim da su po­je­di­nač­ni za­hte­vi na­se­da­nje na li­ce­me­r­nu igru dr­ža­ve ko­ja ni­šta ne pred­u­zi­ma da se raz­ob­li­če oni ko­ji su lju­de sla­li na Go­li otok i dru­ge ka­za­ma­te. Ako se pro­tiv njih ni­šta ne pred­u­zi­ma, re­ha­bi­li­ta­ci­ja onih dru­gih am­ne­sti­ra nji­hov zlo­čin, jer se ta­ko pri­ča za­vr­ša­va. Dr­ža­va mo­ra da ob­ja­vi u dnev­nim no­vi­na­ma spi­sko­ve svih go­lo­o­to­ča­na uz na­zna­ku da su re­ha­bi­li­to­va­ni. Pa ne­ka se ob­ja­ve i oni dru­gi spi­sko­vi. Ne tra­žim da ne­ko sa­da ide u za­tvor ili da zbog to­ga is­pa­šta ne­či­ja po­ro­di­ca, ali isti­na mo­ra da se zna. Ova­ko, jed­ni su več­ni gu­bit­ni­ci, a dru­gi več­ni pro­fi­te­ri.
  
Autor: M. Mi­lo­sa­vlje­vić
Izvor: Dan, Podgovorica