VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Vanja Bulić: „Biti hrabar je pitanje morala“

Me­đu knji­ga­ma ko­je po­sled­njih me­se­ci ple­ne pa­žnju či­ta­la­ca na ovim pro­sto­ri­ma je i ro­man Va­nje Bu­li­ća „Vi­za za ne­bo“, ko­ji je kao i pret­hod­ni ob­ja­vi­la iz­da­vač­ka ku­ća La­gu­na. I u petom po re­du Bu­li­će­vom ro­ma­nu glav­ni ju­nak je no­vi­nar No­vak Iva­no­vić. Ova knji­žev­na avan­tu­ra je po­če­la „Si­me­o­no­vim pe­ča­tom“, ko­ji je imao dva­de­set la­ti­nič­nih i če­ti­ri ći­ri­lič­na iz­da­nja. Za­tim su usle­di­li ro­ma­ni „Jo­va­no­vo za­ve­šta­nje“, „Do­si­je Bo­go­ro­di­ca“, „Te­sli­na pošilj­ka“ i „Vi­za za ne­bo“. Ka­da se po­ja­vio pr­vi ro­man iz ovog se­ri­ja­la, Bu­li­ća su po­re­di­li sa Denom Bra­u­nom, ali je to bio sa­mo do­bar mar­ke­ti­nški po­tez. Kad je reč o isto­rij­skom de­lu u Bu­li­će­vim knji­ga­ma – po­seb­no de­lo­vi­ma ve­za­nim za re­li­gi­ju, sve je ve­ro­do­stoj­no, bez poigra­va­nja sa pro­ve­re­nim či­nje­ni­ca­ma ka­ko to či­ni Den Bra­un. 

U Bu­li­će­vim ro­ma­ni­ma, či­ta­lac pre­po­zna­je stvar­ne do­ga­đa­je iz bli­ske pro­šlo­sti ili sa­da­šnjo­sti, ukom­po­no­va­ne u iz­mi­šlje­nu tri­ler­sku pri­ču. Ali, i ta tri­ler­ska pri­ča po­či­va na stvar­nim događa­ji­ma, ko­ji sva­ko­dnev­no pu­ne stra­ni­ce cr­ne hro­ni­ke. 

Go­to­vo sve Bu­li­će­ve knji­ge na­sta­le su na osno­vu pri­ča ko­je je čuo u ne­kad kult­noj TV emi­si­ji „Bi­se­ri“. A nje­gov naj­bo­lji ro­man „Oko oto­ka“ (2009) u su­šti­ni je bi­o­graf­ska knji­ga dopunjena sa­zna­nji­ma o go­lo­o­toč­kom stra­da­nju dru­gih lju­di, a ne sa­mo nje­go­vog oca Dušana. Ova pri­ča je kom­bi­no­va­na sa Bu­li­će­vim is­tra­ži­va­nji­ma ve­za­nim za de­lo­va­nje državne bez­bed­no­sti i kon­tra­o­ba­ve­štaj­ne slu­žbe. Da­kle, opet sve­do­čan­stva iz stvar­nog ži­vo­ta, ko­ja je te­ško iz­mi­sli­ti.

U ro­ma­nu „Vi­za za ne­bo“ na po­čet­ku knji­ge ja­sno je da je reč o ob­ra­ču­nu me­đu ne­ka­da­šnjim sa­rad­ni­ci­ma taj­ne po­li­ci­je, ko­ji su svo­je­vre­me­no, za ra­čun dr­ža­ve, ubi­ja­li po­je­di­ne po­li­tič­ke emi­gran­te. 

Sa Va­njom Bu­li­ćem, knji­žev­ni­kom, no­vi­na­rom, pu­bli­ci­stom, u pred­ve­čer­je Me­đu­na­rod­nog saj­ma knji­ga u Be­o­gra­du, gde će po obi­ča­ju na La­gu­ni­nom štan­du pot­pi­si­va­ti svo­je knji­ge, raz­go­va­ra­mo o ro­ma­ni­ma, ko­ji mu po­sled­njih ne­ko­li­ko go­di­na do­no­se ve­li­ki uspeh svr­sta­va­ju­ći ga u na­še vr­hun­ske ro­ma­no­pi­sce, o no­vi­nar­stvu ko­jim se de­ce­ni­ja­ma ba­vio i iz ko­jeg je is­ko­ra­čio u knji­žev­nost..

Ju­nak Va­šeg po­sled­njeg, ali i ne­ko­li­ko pret­hod­nih ro­ma­na, po za­ni­ma­nju no­vi­nar, uce­njen je i na­te­ran da svo­jim tek­sto­vi­ma za­va­ra­va pra­ve tra­go­ve zlo­či­na. Ka­ko bi se Bu­lić ose­ćao i pona­šao u slič­noj si­tu­a­ci­ji?

De­ve­de­se­tih go­di­na, ra­de­ći u „Du­gi“, bio sam u slič­nim si­tu­a­ci­ja­ma, ali o to­me ni­je ume­sno, čak ni mo­ral­no, pri­ča­ti kad se zna da je jed­na mo­ja ko­le­gi­ni­ca, Da­da Vu­ja­si­no­vić, ubi­je­na zato što je tra­ga­la za isti­nom. Da­nas sam za­hva­lan mo­joj su­pru­zi Sla­đa­ni što mi ni­ka­da ni­je pri­go­vo­ri­la zbog „ne­la­god­no­sti“ u ko­je smo mo­ja po­ro­di­ca i ja za­pa­da­li zbog ne­kih mo­jih tek­sto­va. Če­sto mi ne­po­zna­ti lju­di, ko­ji su ne­ka­da či­ta­li „Du­gu“, ka­žu ka­ko je ono što smo ta­da ra­di­li bi­la – hra­brost. Ali, bi­ti hra­bar je pi­ta­nje mo­ra­la. Upro­šće­no re­če­no: ili se po­šte­no ba­vi svo­jim po­slom ili od­u­sta­ni, pa ra­di ne­što dru­go.

U Va­šoj po­sled­njoj knji­zi je po­ten­ci­nar­na že­lja za osve­tom. Ka­ko to ob­ja­šnja­va­te? 

Pre bi se mo­glo go­vo­ri­ti o spo­zna­ji iz­ne­ve­re­nih ide­a­la i ve­li­koj ide­o­lo­škoj za­blu­di i po­tom pre­va­ri. Osve­ta je po­sled­nje če­ga bi ra­zu­man čo­vek tre­ba­lo da se la­ti, što je i po­ru­ka ove knjige. Osve­ta je pre­či­ca do gro­blja i ne mo­že ni­šta da pro­me­ni i na­dok­na­di. Či­ta­o­ci vo­le juna­ke osvet­ni­ke, ali oni po pra­vi­lu, za­vr­ša­va­ju tra­gič­no. 

Ima li vi­ze za ne­bo ili je ono, ipak bez gra­ni­ca?

Sva­ko­ga od nas če­ka vi­za za ne­bo, ali ima onih ko­ji žu­re da je što pri­je do­bi­ju, pro­da­ju­ći dušu, tr­gu­ju­ći sa đa­vo­lom ko­ji se ja­vlja u raz­li­či­tim ob­li­ci­ma. U mo­joj knji­zi on se udo­mio u de­lo­vi­ma taj­ne po­li­ci­je i de­lo­vi­ma vla­sti. Za­to se či­ta­o­­ci­ma či­ni da je sve u knji­zi „Vi­za za ne­bo“ – ve­ro­do­stoj­no i pre­pi­sa­no iz ži­vo­ta. 

U Va­šim ro­ma­ni­ma glav­ni ju­nak je no­vi­nar. Ima li Vas u nje­mu?

Po­što vi­še ne po­sto­ji, bar u pi­sa­nim me­di­ji­ma, pra­vo, is­tra­ži­vač­ko no­vi­nar­stvo, a re­por­ta­ža, kao uvod u li­te­ra­tu­ru, go­to­vo je pro­te­ra­na iz no­vi­na, ja sam ih vra­tio u svo­jim ro­ma­ni­ma. Vra­tio sam i re­dak­ci­ju „Du­ge“, no­vi­ne či­ji su no­vi­na­ri de­ve­de­se­tih go­di­na bi­li pra­vi he­ro­ji, po­ma­lo de­tek­ti­vi. Da­da Vu­ja­si­no­vić, mo­ja dra­ga ko­le­gi­ni­ca, ta­da je ubi­je­na zbog ta­kvog shva­ta­nja no­vi­nar­stva. Mo­ji ju­na­ci – No­vak i Mu­ška, su omaž no­vi­nar­stvu ko­je je ne­sta­lo, tač­ni­je – iz­gu­bi­lo bit­ku sa ta­blo­i­di­za­ci­jom me­di­ja. Ima, na­rav­no, ča­snih iz­u­ze­ta­ka, ali vi­še kao po­je­di­nač­nih či­no­va hra­brih no­vi­na­ra, ko­ji odo­le­va­ju pre sve­ga po­li­tič­kim pri­ti­sci­ma.

Ko­ji svoj ro­man sma­tra­te naj­bo­ljim?

To je ro­man „Oko oto­ka“, ko­ji pra­ti po­ro­di­cu go­lo­o­to­ča­na u dru­goj i tre­ćoj ge­ne­ra­ci­ji.

Da li u toj knji­zi ima i auto­bi­o­graf­skih ele­me­na­ta?

Da. Dok je otac bio živ, o to­me se ma­lo pri­ča­lo, a da sam po­me­nuo pi­sa­nje si­gur­no bih na­i­šao na ve­li­ki ot­por. Go­di­na­ma sam pri­ku­pljao gra­đu i kon­ci­pi­rao ro­man, ko­ji je dru­ga­či­ji od svega što je pi­sa­no na tu te­mu. Opet sam na­pra­vio tri­ler, ali po­li­tič­ki. Po­ku­šao sam da potpuno raz­ob­li­čim li­ce­mer­je jed­ne ide­o­lo­gi­je. Ni­sam slu­čaj­no sta­vio na­slov „Oko oto­ka“, jer nam se Go­li otok uvek vra­ća u raz­li­či­tim va­ri­jan­ta­ma.

Za­ni­mlji­vo je da ste kao knji­žev­nik na­kon in­spi­ra­ci­je de­ve­de­se­tim go­di­na­ma no­vo upo­ri­šte po­tra­ži­li i pro­na­šli u isto­rij­skim te­ma­ma. Da li je to bio svo­je­vr­stan beg? Da li je za Vas lak­še da pi­še­te o sa­da­šnjo­sti ili pak o pro­šlo­sti, isto­rij­skim te­ma­ma i li­ko­vi­ma?

Na­ša prošlost je in­spi­ra­tiv­ni­ja, jer smo ži­ve­li na bal­kan­skoj ve­tro­me­ti­ni. Či­ta­o­ci me pi­ta­ju šta je isti­na, a šta fik­ci­ja u mo­jim ro­ma­ni­ma. Sve što je ve­za­no za isto­ri­ju i re­li­gi­ju je ap­so­lut­no tač­no, a dru­go deo knji­ge, tri­ler – deo je mo­je ma­šte. Ka­da se to dvo­je ukom­po­nu­je, do­bi­je­te či­tlji­vu i ko­ri­snu knji­gu. 

Ka­ko bi­ra­te te­me?

Dok pi­šem je­dan ro­man, već se ra­đa ide­ja za na­red­ni. Kad sam pi­sao „Si­me­o­nov pe­čat“ i kad sam do­šao do po­da­tka da je Alek­san­dar Obre­no­vić odu­žio du­go­ve ma­na­sti­ra i na po­klon dobio „Mi­ro­sla­vlje­vo je­van­đe­lje“, znao sam da će to bi­ti te­ma na­red­nog ro­ma­na. Jer, na Hi­lan­da­ru je po­sto­ja­la kle­tva da će zlo sti­ći ono­ga ko iz­ne­se „Je­van­đe­lje“ sa Sve­te Go­re. Uz „Mi­ro­sla­vlje­vo je­van­đe­lje“, ili bar jed­nu nje­go­vu ukra­de­nu stra­ni­cu, uga­si­le su se tri dinastije: Obre­no­vi­ći, Ka­ra­đor­đe­vi­ći i Ro­ma­no­vi. A kad sam pi­sao „Jo­va­no­vo za­ve­šta­nje“, pa do­šao do po­da­ta­ka o Ostro­gu u ko­jem su skri­va­ne dve naj­ve­će hri­šća­n­ske re­li­kvi­je, znao sam da je to te­ma na­red­nog ro­ma­na.

Šta mi­sli­te o re­ha­bi­li­ta­ci­ji go­lo­o­to­ča­na i nov­ča­noj na­dok­na­di o ko­joj se go­vo­ri u Sr­bi­ji?

Si­gur­no ne­ću tra­ži­ti re­ha­bi­li­ta­ci­ju oca. Ne za­to što je ne že­lim, već za­to što mi­slim da su po­je­di­nač­ni za­hte­vi na­se­da­nje na li­ce­me­r­nu igru dr­ža­ve ko­ja ni­šta ne pred­u­zi­ma da se raz­ob­li­če oni ko­ji su lju­de sla­li na Go­li otok i dru­ge ka­za­ma­te. Ako se pro­tiv njih ni­šta ne pred­u­zi­ma, re­ha­bi­li­ta­ci­ja onih dru­gih am­ne­sti­ra nji­hov zlo­čin, jer se ta­ko pri­ča za­vr­ša­va. Dr­ža­va mo­ra da ob­ja­vi u dnev­nim no­vi­na­ma spi­sko­ve svih go­lo­o­to­ča­na uz na­zna­ku da su re­ha­bi­li­to­va­ni. Pa ne­ka se ob­ja­ve i oni dru­gi spi­sko­vi. Ne tra­žim da ne­ko sa­da ide u za­tvor ili da zbog to­ga is­pa­šta ne­či­ja po­ro­di­ca, ali isti­na mo­ra da se zna. Ova­ko, jed­ni su več­ni gu­bit­ni­ci, a dru­gi več­ni pro­fi­te­ri.
  
Autor: M. Mi­lo­sa­vlje­vić
Izvor: Dan, Podgovorica


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
bestseleri čiji se plamen ne gasi laguna knjige Bestseleri čiji se plamen ne gasi
09.07.2020.
Da li je istina da je životni vek knjige kratak? Da njena slava bledi i da već posle godinu ili dve bude zaboravljena i ćušnuta u mračni kutak police u knjižari jer je vreme za nove naslove i autore? ...
više
6 citata o knjigama laguna knjige 6 citata o knjigama
09.07.2020.
Ovih dana napajamo se mudrim mislima. U želji da se otisnemo u neki lepši svet od onoga u kome živimo, delimo sa vama citate o knjigama koji su nas nadahnuli.   Toma Akvinski Bojim se čove...
više
8 knjiga o manje poznatoj srbiji laguna knjige 8 knjiga o manje poznatoj Srbiji
09.07.2020.
Srbija je mala zemlja u kojoj su živeli veliki ljudi. Sećanja na njih čuvaju se u dragocenim pisanim dokumentima i književnim delima. Međutim, generacije koje dolaze sve ređe posežu za tim izvorima. A...
više
dejan stojiljković o nastavku istorijske sage i delima o miljkoviću laguna knjige Dejan Stojiljković o nastavku istorijske sage i delima o Miljkoviću
09.07.2020.
Pisac Dejan Stojiljković, uporedo sa objavljivanjem brojnih svojih bestselera, pisao je godinama nošen jednom svojom opsesivnom temom – zagonetnom smrću niškog pesnika Branka Miljkovića, odnosno željo...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.