Valter Ugo Mai: Oproštaj je najizazovniji gest

Valter Ugo Mai, portugalski pisac i dobitnik nagrade „Žoze Saramago“, ostavio je utisak na publiku, prvo u susretu sa novinarima, gde je živo govorio o svojoj knjizi „Mašina za pravljenje Španaca“ koju je objavila „Laguna“, a znalački preveli Jasmina Nešković i Jovan Tatić, ali i posle toga zato što je bukvalno svakom čitaocu koji mu je prišao da se potpiše na primerak njegovog romana, posvetio pažnju, a pored posvete dodao i crtež.


 
Valter je, naime, i vizuelni umetnik, mada mu je draža odrednica „amater“, kompozitor i pre svega ozbiljan i uspešan pisac. Uz posvetu uvek crta simpatičnog čovečuljka sa pticom. Zašto ptica? „Zbog slobode“, kaže za „Danas“.
 
Pomalo bizaran naslov knjige, kako je objasnio, ima veze sa tendencijom iseljavanja Portugalaca u Španiju ali generalno i u druge zemlje. Saramago je na njega ostavio jak utisak između ostalog jer nije ni sanjao da će se s njim upoznati, a kamoli da će mu uručiti nagradu. Kaže da ga pamti kao čoveka koji se trudi oko drugih, da je bio često u društvu važnih ljudi, ali da bi za svoj sto uvek zvao osoblje restorana, vozača, prosjaka kojeg bi sreo usput.
 
Donekle je neobično što je glavni junak njegovog romana starac, koga je ćerka smestila u starački dom, ali Valter to komentariše ovako:
 
– Mene su još od malih nogu optuživali da sam mator jer su veoma rano počele da me interesuju stvari koje nemaju veze sa decom. Inače, mislim da smo svi negde univerzalne jedinke i da ja u sebi već imam ono što i čovek u svojih osamdeset.
 
Šta vas je navelo da pišete o starosti i kakav je položaj starih u vašoj zemlji?
 
– Portugal je zemlja starih ljudi, a ne postoji sistem koji se njima bavi. Strašno smo brzo prešli iz društva u kome su stari bili deo porodičnog nukleusa i kad se uopšte nije dovodilo u pitanje da li će ostati da žive sa porodicom. Prelaskom u znatno raspršeniji vid društva taj porodični nukleus je postao manji i stari ljudi su postali neka vrsta tereta. U mojoj familiji su svi umirali veoma mladi i mislio sam da zato ni ja neću doživeti četrdesetu. Moja prva četiri romana su tetralogija i govore o potpuno različitim osobama, potpuno različitih životnih dobi. U sva ta četiri romana je zapravo predstavljen ljudski život. Prvi je o detetu, drugi o mladiću, treći o zreloj ženi i četvrti o starcu. Moj projekat je bio da upravo kroz književnost stignem do starosti.
 
Da li je taj projekat povezan sa strahom, šta je bio okidač?
 
– Ta želja je narasla upravo kad je moj otac umro u njegovoj 59. godini. Ne bih rekao da je reč o strahu nego više o protestu jer sam želeo da isprobam neke stvari koje mi možda neće biti suđene da iskusim. Pošto sam mislio da neću doživeti starost napisao sam knjigu za koju sam verovao da će biti zamena za moje stare dane.
 
Kažu da se umetnost stvara radi uspeha ili da bi se čovek oslobodio muka. Koja je vaša priča?
 
– Za mene je umetnost jedna vrsta saznanja i mislim da sam sa ovom knjigom naučio nešto. Kao što sam već danas govorio sreća je plod zrelosti, svesti, a isto tako i znanje. I, upravo to znanje koje sam stekao čini da se bolje osećam.
 
Komentarišući u prošlosti politička previranja u Portugaliji, naveli ste da ste se uvek čudili kako se ljudi preko noći iz fašista preobrate u demokrate. Da li ste u međuvremenu došli do nekih uvida, odgovora?
 
– Istorija politike pokazuje da se sa stanovništvom stalno manipuliše i da ljudi čine stvari koje nisu deo njihove prirode. Sve ekstremne ideje su političke izmišljotine, kao recimo rasizam, i zato mislim da će čovečanstvo uspeti da se uzdigne na jedan novi nivo tek kad shvati da se njime manipuliše. I, veliki izazov demokratije jeste da se sa teorije pređe na delo, da demokratija stvarno postane demokratija. To se svodi na rad sa svakim pojedinačno, a ne sa grupom. Mnogo mi je draže da svi mi budemo različiti nego jednolični, čak bezlična masa, jer priroda je svakog od nas učinila posebnim kao što je i svaka stvar u njoj samoj posebna. U prirodi, recimo nikada ne biste našli ovakva dva ista stola (pokazuje na dva bela identična stočića za kojim sedimo).
 
Da li je demokratija glupa zato što dozvoljava ulazak desničarskih struja u parlament, pa i na vlast i da li je zbog toga treba preosmisliti?
 
– Ne postoji konkurencija kad je reč o demokratiji, ali upravo zato što daje slobodu ona će biti i zloupotrebljena. Zato moramo da ulažemo u obrazovanje, u saznavanje jer je to jedino oružje protiv manipulacije. Ali i to obrazovanje ne sme biti manipulisano nego obrazovanje koje će u ljudima usađivati univerzalne ideje zato što svaka propaganda vodi u anomaliju. Jedina informacija koja vodi napred jeste ona koja je istinita. Dakle, samo informacija koja predstavlja stvari onakve kakve jesu.
 
Na konferenciji ste govorili o mnogim univerzalnim idejama, između ostalog o praštanju. Kako ste vi naučili da praštate?
 
Najlakše je početi u svom okruženju sa ljudima koje volite jer ti ljudi i ako pogreše u jednom trenutku u sledećem će brinuti o nama i truditi se da nam obezbede budućnost. Mislim da lakše možemo da oprostimo ukoliko prepoznamo da su ljudi u nekom društvenom okviru činili neke stvari da bi sledećoj generaciji bilo bolje. To je, u stvari, trenutak spasenja jedne generacije. Jer ako je neka od njih provela život u diktaturi i ništa nije radila, ta generacija uvek ipak nešto učini, da sledeća ne živi u takvim uslovima. Oproštaj se ne svodi na to šta su oni činili ili nisu, nego šta su uradili za narednu generaciju.
 
Možemo li praštati drugima ako ne oprostimo sebi?
 
– Ne, ali u jednoj od mojih knjiga koja je najbolje prošla na tržištu, a koja se zove Dehumanizacija na kraju kažem da onaj koji ne ume da prašta poznaje samo male stvari. Oproštaj je najizazovniji gest koji stoji pred nama u životu, ali takođe i onaj koji budi najljudskije u nama.
 
Autor: Aleksandra Ćuk
Foto: Stanislav Milojković
Izvor: Danas