„Uteha istorije“ – prikaz romana „Bela, ćao“ Dušana Veličkovića

Nije redak slučaj da izvesni romani ostanu nepročitani, mislim naravno na javnu recepciju dela. Ne radi se tu čak ni o zlobi kritike ili javnog mnjenja, o nepopularnosti autora ili čemu sličnom, naprosto okolnosti se spletu tako i roman ne dobije ono što mu po kvalitetu ili značaju pripada. Zapadne u neku vremensko-prostornu crnu rupu i tamo tavori dok se ne desi da ga neko otkrije i tada počinje njegov stvarni, pravi život. Bez pretenzija da sebi pripišem nekakve kolumbovske zasluge, hteo bih da napišem par lepih reči o romanu „Bela, ćao“ Dušana Veličkovića (Laguna, 2011). Čini mi se, a moguće je da nisam u pravu, da je ovaj roman dobio neuporedivo manje nego što zaslužuje.

Da odmah kažem da nije ovaj roman savršeno štivo i da ima sasvim dovoljno mana ali, što je nažalost prava retkost u ovdašnjoj književnosti, ima više dobrih strana. Ambiciozno zamišljen kao "roman o sto godina u životu jedne srpske porodice", on odustaje pekićevske ambicije obuhvatnog pisanja, već stvari svodi na razumnu meru, prilagođenu današnjem čitaocu koji nema vremena a ni navike da čita narative poput „Zlatnog runa“. Birajući sudbinski prelomne trenutke: gubitak krda svinja u pokušaju bogaćenja, susret sa Sigmundom Frojdom, finansiranje komunista, Goli otok, beg i emigraciju devedesetih i potragu za ocem, Veličković neće samo ispisati istoriju srpske već i svake druge književno egzemplarne porodice. Drugim rečima, nije nacija ovde od presudnog značaja, nego mera istorije u životu pojedinca: kako i na koji način uspevamo odnosno ne uspevamo da pobegnemo od sila koje su neuporedivo veće od nas. Zbog toga je poslednji deo romana posvećen najmlađem Kopcu koji kreće u potragu za ocem, intelektualcu i čoveku spremnim da svedoči o zločinima devedesetih, ali i o onima pre. Kroz ovaj čin, mladić pokušava da se izleči od viška istorije, i porodične ali i one kudikamo šire, te da na neki način uspostavi kontinuitet, da porodici, što je zaista retko na ovdašnjim prostorima, podari trajanje koje neće biti prekinuto već u sledećoj generaciji, koje neće biti isprekidano istorijskim nedaćama.

Intertekstualno bogato štivo koje korespondira sa brojnim idejama i knjigama, „Bela, ćao“ možda najtešnje sarađuje sa romanom D. M. Tomasa „Beli hotel“, ne samo zbog toga što pokušava da preispita i na koncu i ospori frojdovsku konstrukciju ličnosti i istorije, već i zato što, kao uostalom ni njegov britanski uzor, u tome ne uspeva. Jer, potraga za ocem, ali i opsednutost maskulinitetom koja se ogleda u dominantnim linijama priče i konačno Edipalna fantazija koju mladi Aleksa doživljava u trenutku susreta, ne govore u prilog poricanja Frojda. Naprotiv, u jednakoj meri u kojoj je „Beli hotel“ ispisan u slavu oca psihoanalize, to je učinio i Veličković u svom romanu.

Svojevremeno je Mihail Bahtin govorio o romanu kao o dijaloškoj formi koja korespondira kako sa dijahronijom u smislu tradicije, tako i sa sinhronijom nudeći obilje govora, jezika ako želite, i time je važni ruski teoretičar isticao suštinsku demokratičnost žanra. Iz poglavlja u poglavlje, Veličković demonstrira upravo ovu vrlinu. Njegov tekst menja registre, narativne i žanrovske modele i pokazuje bogat pripovedački raspon, istovremeno uspevajući da u jasnoj strukturi održi ovu količinu različitosti. Ovo je osobina kojom se malo ko od savremenih srbijanskih pripovedača može pohvaliti.

Istina je da roman na kraju pada i da je priča o Aleksi Kopcu mlađem slabija od one o njegovom ocu, ali potreba za davanjem smisla, potreba za pružanjem nade u ovim vremenima više je nego legitimna. Rekao bih čak i nephodna. Poput tužne pesme pevljivog refrena od koje je pozajmljeno ime i roman nudi neku vrstu utehe. Svesni smo koliko je ona varljiva.

Autor: Vladimir Arsenić
Izvor: e-novine.com