Uska staza ka dalekom severu – Ričard Flanagan

Izuzetna haiku pesma japanskog pesnika Macua Baša deluje kao neobičan temelj za roman o divljaštvu i opstanku na burmanskoj Pruzi smrti koju su ratni zarobljenici i prinudni radnici izgradili 1943. No prefinjena Bašova sažetost podarila je romanu Ričarda Flanagana Uska staza ka dalekom severu ne samo naslov nego i dostojanstvo i nedokučivost.

Tasmanijski pisac Ričard Flanagan s dobrim razlogom se pozabavio ovom temom. Njegov otac je bio među tim zarobljenicima na zloglasnoj „uskoj stazi“. Preživeo je, ali više od devet hiljada australijskih ratnih zarobljenika i neznano koliko prisilnih radnika nije. Burmanska pruga protezala se i kroz piščevo detinjstvo. Kako sam kaže, tu knjigu nije želeo, nego morao da napiše. No roman seže i očarava daleko šire od ovog središnjeg, varvarski ostvarenog tehničkog podviga.

Glavni junak romana Dorigo Evans, Tasmanijac kao i sam Flanagan, zahvaljujući stipendiji odlazi iz svog siromašnog sela, završava medicinu i stupa u vojsku na samom početku Drugog svetskog rata. Pred sam odlazak zaljubljuje se u Ejmi, devojku neodoljivog pogleda koja je, kako se kasnije ispostavlja udata za njegovog dalekog srodnika. Dorigova jedinica predaje se Japancima na Javi, a on sam stiče slavu zbog požrtvovanog i domišljatog rada u logoru, čvrstog vođstva zahvaljujući kom je veliki broj njegovih ljudi preživeo i smelosti kojom se suprotstavljao komandantu logora, velikom ljubitelju haiku poezije i zavisniku od metamfetamina majoru Nakamuri. A Dorigo mrzi slavu – mrzi vrline načelno, a svoje posebno, mrzi pomisao da su ti mučni meseci odredili dalji tok njegovog života. U svom dugom posleratnom životu Dorigo svoje herojske trenutke posmatra kao da su tuđi. Obavlja svoje dužnosti ostajući odvojen od njih, a kao muž i otac najčešće je odsutan duhom i telom.

Dorigov omiljeni pisac je Tenison, u čije vreme su mnogi romani bili biografski. Ovaj roman takođe je neka vrsta biografije, ali ne iznesene hronološki, linearno, nego u skokovima kroz vreme – zarobljenički logor, detinjstvo i mladost, predratna ljubav, starost pola veka kasnije. Tek na poslednjim stranicama romana shvatamo trenutak u logoru koji je nepovratno oštetio Dorigov život i tek tada uviđamo da njegove traume nemaju mnogo veze s logorom.

Flanagan ovo skakutanje između trenutaka i tačaka gledišta izvodi vrhunski vešto. Ti pomaci nisu zbunjujući, ali izazivaju vrtoglavicu i zahtevaju čitaočevu punu pažnju. Još više zadivljuje njegova sposobnost da glavnog junaka prikaže istovremeno slikovito i nejasno. Doriga Evansa nije lako voleti, možda zato što mu je teško da voli samog sebe.

Ovu veštinu i senzibilitet koji se ogledaju u bogatstvu jezika, u povorci maštovito osmišljenih sporednih likova, u mučnim prizorima dostojnim pera jednog Zole, u škrtom, ali prefinjenom prikazivanju ljubavi – jedne uzvraćene ali neostvarive i jedne neuzvraćene ali večite – u istovremeno plemenitom i nemilosrdnom načinu pripovedanja, žiri Bukerove nagrade prepoznao je i nagradio 2014. godine, a svoju odluku obrazložio je laskavim rečima: „Ovu nagradu dobili su do sada mnogi dobri romani, ali sada je dodeljena velikom romanu.“

Pred srpskim čitaocima uskoro će se pojaviti još jedan roman Ričarda Flanagana, Želja.
 
Autor: Nenad Dropulić
Izvor: Novosti