„Usamljeni putnik“ ili оdiseja dvadesetog veka

Opus jednog od najznačajnijih američkih bitničkih pisaca Džeka Keruaka (1922–1969) iscrpljuje temu puta, počev od naslova jednog od njegovih najčuvenijih romana („Na putu“). Način na koji je preneo dotičnu temu u svoja fikcionalizovanija dela, u „Usamljenom putniku“ na izvestan način je dobio objašnjenje, a u svakom slučaju dopunu.

Posredi je zbirka od osam nekonvencionalnih Keruakovih putopisa, kojima prethodi još manje uobičajen uvod pod naslovom Predstavljanje autora. Prevozna sredstva koja pripovedač ili glavni junak koristi kroz poglavlja jesu voz, automobili (stopiranjem) i brod (na primer, u bruklinskoj luci se ukrcava u jedan jugoslovenski teretnjak da bi stigao do Tangira). Geografski predeli koje ovim povodom opisuje takođe su različiti: osim Maroka i Sjedinjenih Država celom njihovom širinom, tu su Pariz, Avinjon, London, Atlantski i Tihi okean… Nisu samo krajolici i prevozna sredstva šaroliki, nego su to i ona, stilska: smenjuju se, uslovno rečeno, akcija i eseji o pisanju, drugim književnicima i umetnicima i, naravno, oni o samom putovanju. Širok spektar proznih interesovanja koji uvodi u idejne protivrečnosti nije samo osobina Keruakove proze već i njena suština. Iskaz je direktan, a poetizovan, ima nečeg i od najspontanijeg mogućeg („prirodni opis“) i od dugo elaboriranog; filozofija je na tragu mešavine kartezijanske, budističke i hedonističke (do krajnosti obilatog korišćenja droge i alkohola), pri čemu se sa užitkom smenjuje patnja; poetika je par excellence bitnička, ali se autor toga, između ostalog u uvodu ove knjige, odriče („Zapravo nisam ‘bitnik’ nego čudni usamljeni ludi katolički mistik...“).

Po protivrečnostima „Usamljeni putnik“ predstavlja egzemplarno Keruakovo delo: u njemu često govori o kretanju u masi kojim se dospeva do najčistije samoće, ako ne i do solipsizma (mnogo je likova u knjizi pomenuto, ali se pripovedač, koliki god majstor portreta bio, na malo kom od njih zadržava); o mešavini egzotičnog i nekomotnog (gladi, hladnoće, bolesti, malaksalosti); o slobodi kretanja i policijskom nadgledanju (posebno u završnom poglavlju Nestajanje američke skitnice). Ne samo stoga, kao ni zbog odsustva klasične radnje, koju zamenjuje beleženje bezmalo svega, čak i onda kada ne deluje da se išta dešava, ovo je i hrabro pisana i smela knjiga. Ona je to i po većoj količini autobiografskog nego u ostalim Keruakovim delima: između ostalog, autor propituje sopstveno francusko poreklo, pri čemu se vešto služi referencama poput Onorea de Balzaka i Luja Ferdinanda Selina ili Pola Sezana i Pjera Ogista Renoara, te značenjima pojedinih francuskih reči.

Sloboda kretanja pak ne znači samo prkošenje policijskoj kontroli, već i strahu od nepoznatog, svojstvenom većini ljudi ili možda, makar u delimičnoj meri, i svima. Osim toga, jednako zamršen deo ljudske prirode koji se iskušava putovanjima jeste donošenje odluke; da se ne spominje da je na nekima ovde opisanim bilo i rizikovanja života. Tako je dotična Keruakova knjiga svojevrsna odiseja dvadesetog veka, s tom razlikom što je ovde putovanje samo sebi cilj. S obzirom na sve njegove prateće i supstancijalne aspekte – i više nego dovoljan.

Autor: Domagoj Petrović