Ursula LeGvin o Žozeu Saramagu i njegovom romanu „Putovanje jednog slona“

„Prošlost je nepregledni kamenjar koji bi mnogi voleli da pređu kao da je u pitanju auto-strada, dok drugi strpljivo i obazrivo koračaju s kamena na kamen, i podižu ih jer hoće da znaju šta se nalazi ispod. Ponekad im odande izmile škorpije ili stonoge, debele gliste ili svilene bube, ali nije isključeno da se, barem jedanput, pojavi i neki slon...“

Kada je preminuo 2010. godine, čovek koji je napisao ove reči u „Putovanju jednog slona“, Žoze Saramago bio je star, osamdesetsedmogodišnji čovek. Njegova interesovanja, politika i strasti izgledaju kao da pripadaju prošlosti: zakleti komunista, protivnik diktatora – subverzivnih ili ortodoksnih, pun nepoštovanja prema međunarodnim korporacijama, čovek rođen u seljačkoj porodici u marginalizovanoj zemlji, neko ko se uvek identifikovao sa nemoćnima, radikal koji je doživeo doba gde se o liberalima priča kao o levičarima... Našao se ispred nas. Njegovo delo pripada budućnosti. Nalazim utehu u tome. Dok strpljivo dižemo kamenje na beskrajnim poljima moderne književnosti, moramo očekivati škorpije i bube, ali sada je sigurno da će se bar jednom, pojaviti i slon.

Saramagov govor prilikom dodele Nobelove nagrade 1998. godine karakterističan je po trvdoglavim referencama i ograničenjima. Pričao je o sebi i svom radu. Pričao je sa teško stečenom jednostavnošću koja mu je omogućavala da tiho iskaže velike stvari. Zvučao je kao promišljeni, ozbiljni čovek koji razgovara sa prijateljem. Pošto je pričao o babi i dedi, portugalskim seljacima i o likovima iz prvih romana, rekao je: „Sa takvim muškarcima i ženama poteklim od tla, najpre stvarnim ljudima a potom figurama iz fikcije, naučio sam da budem strpljiv, da verujem i poveravam se vremenu, tom istom vremenu koje nas istovremeno gradi i uništava kako bi nas opet izgradilo i opet uništilo. Jedino nisam siguran da sam uspešno prihvatio nešto što su nedaće koje su iskusili ti muškarci i žene, i pretvorile ih u vrlinu: prirodno asketski pristup životu. Imajući na umu da su lekcije naučene pre dvadeset godina i dalje netaknute u mom sećanju, da svaki dan osećam njihovo prisustvo u mom duhu kao konstantni poziv, nisam izgubio, bar ne još, nadu da ću doprineti makar malo veličini tog dostojanstva koje mi je predstavljeno u beskrajnim nizijama Alenteža.“

Nazvavši sebe „šegrtom“ o svojoj možda najmoćnijoj knjizi je rekao ovo: „Slep. Šegrt pomisli da smo slepi i sede i napisa Slepilo kako bi podsetio one koji ga možda pročitaju da mi izvrćemo razlog kada ponižavamo život, da ljudsko dostojanstvo svakoga dana vređaju svetski moćnici, da je univerzalna laž zamenila pluralne istine, da su ljudi prestali da poštuju sebe kada su izgubili poštovanje prema sebi srodnim stvorenjima“.

Saramago na kraju ove elokventne rečenice ne pominje ljude već stvorenja. Za njega „čovek“ nije jedini predmet ljudskog interesovanja u kome su smeštene sve vrednosti i značenja, već član većeg domaćinstva. Saramagov podsetnik - da nismo početak ni kraj stvaranja - uglavnom je pas. Sličan sistem rangiranja primenjujem i na njegove knjige: knjige sa psima su bolje od onih bez; što je važniji pas, bolja je knjiga.

U „Putovanju jednog slona“ njegov podsetnik o važnosti drugih stvorenja je mnogo veći. Stoga nije iznenađujuće što veoma cenim taj njegov roman i što se on, odmah i bez truda, pridružio zabranjenim romanima koje najviše volim – „Kameni splav“, „Slepilo“, „Pećina“.

Istorija kaže da je 1551. godine jedan slon putovao od Lisabona do Beča u pratnji najpre vitezova portugalskg kralja Žoaoa III a potom nadvojvode Maksimilijana Austrijskkog. Slon Solomon i njegov kornak već su dugo putovali morima od Goe, čekajući nekoliko godina u Lisabonu pre nego što su krenuli za Valjadolid, kao poklon od kralja nadvojvodi koji je sa njim išao do Italije brodom a potom preko Alpa u Beč. U romanu, Solomon i njegov kornak Subhro (kome nadvojvoda sa pravim habsburškim  baksuzlukom daje ime Fric) bez žurbe prolaze kroz razne predele  gde nailaze na razne funkicionere i vojnike i usput sreću seljane i ljude iz gradova koji različito interpretiraju iznenadnu enigmu slona koji im je ušao u život. To je priča.

I veoma je smešna. Stari Saramago piše majstorski lako i humor je nežan, ismevanje ublaženo strpljenjem i žaljenjem da bol nestaje iako je duhovitost i dalje tu.

Epizoda koja počinje sa kornakom koji raspravlja o religiji sa portugalskim kapetanom naročito je dirljiva. Objasnivši da je manje-više hrišćanin, Suhbro potom vojnicima pripoveda o Ganešu. „U svakom slučaju, rekao bih da znaš mnogo o tom tvom hinduizmu, Manje-više, komandante, manje-više“, kaže kornak i potom počne da mu objašnjava kako je Šiva odsekao svom sinu Ganešu glavu i zamenio je glavom slona. „Bajke“, kaže jedan vojnik na šta kornak odgovara: „Kao ona o čoveku koji se, pošto je umro, trećeg dana digne iz mrtvih“. Seljani iz obližnjeg sela slušaju sa interesovanjem. I slažu se: „Uostalom, reče jedan od seljaka, nema tu bogzna šta da se vidi, dovoljno je samo obići oko njega i to je sve“. Ali ih rasprava o veri interesuje i bude sveštenika da mu prenesu važne vesti: „Bog je slon, oče“.

Sveštenik mudro odgovara: „Bog je u svim njegovim stvorenjima“. Vođa seljana na to uzvraća: „Ali nijedno od njih nije bog“. „To je sve što nam treba“, kaže sveštenik. Seljani ga onda ubeđuju sve dok sveštenik ne pristane da istera đavola iz slona. „I svi zajedno“, kaže im, „borićemo se za našu svetu veru, setite se samo, kad se ljudi ujedine, pobeda im ne gine“. Narednog dana, pretvara se da isteruje đavola ali vara, koristeći krnnji latinski i običnu vodu i slon ga zbog toga kažnjava; odnosno ga, iz nekog razloga obično pristojna životinja, udara, istina blago. Cela epizoda je serija malih čuda apsurdnosti i tihog smeha koji se diže iz duboke nežnosti pune ljubavi.

U njegovom razumevanju ljudi, Saramago nam donosi nešto veoma retko – rešava nas iluzija priušivšti nam tako više naklonosti i divljenja i jasnog opraštanja. Ne očekuje previše od nas. Možda je duhom i humorom bliži velikom književniku Servantesu. Kada se snovi o razumu i nada da će biti pravde izjalove, ciničnost je najbolji izlaz, ali Saramago je tvrdoglavi seljak koji ne pristaje na lakši put.

Naravno da on nije seljak, on je kultivisan i sofisticiran čovek, urednik i novinar, višegodišnji stanovnik metropola, obožavao je Lisabon i u mnogim romanima se bavio problemima industrijskog života. Ali on na taj život gleda sa mesta van grada, mesta gde ljudi zarađuju za život sa svoje dve ruke. Ne nudi nikakvu idiličnu pastoralnu regresiju već realistični utisak o tome kako se obični ljudi istinski povezuju sa onim što je ostalo od našeg običnog sveta.

U govoru povodom Nobelove nagrade rekao je: „Kako nisam pokušao a ni težio da izađem van mog malog dela kultivisane zemlje, ostala mi je samo mogućnost ukopavanja ka korenima. Mojim, ali i korenima sveta, ako mi je dozvoljena tako neskromna ambicija“. To teško, strpljivo kopanje je ono što daje jednoj laganoj i predivnoj knjizi njenu dubinu i težinu. To više nije obična priča o putovanju jednog slona kroz ludosti i sujeverja šesnaestovekovne Evrope. Ne postoji naravoučenije. Nema srećnog kraja. Slon Solomon će stići do Beča i uginuće dve godine kasnije. Ali njegovi tragovi će ostati u čitaočevom umu, duboko, okrugli otisci u prašini koji ne vode ka austrijskom dvoru niti bilo čemu poznatom, već ukazujući, možda, na trajniji put koji treba slediti i koji će doneti nagrade.

Autor: Ursula LeGvin
Izvor: www.theguardian.com
Foto: K. Kendall