Uroš Petrović o zagonetnim pričama, čitanju, mališanima i odraslima: Deca imaju više mašte i hrabrosti

Malo koji autor danas može da se pohvali da je dočekao dvadeseto izdanje neke svoje knjige. Uroš Petrović je jedan od takvih, čijih su pet nastavka „Zagonetnih priča“ objavljeni u više od 50 izdanja. Uroš Petrović je književnik, bavi se fotografijom, ilustracijama, bio je predsednik Mense Srbija, gostujući je predavač u brojnim školama i fakultetima, a njegove „Zagonetne priče“ postigle su ogroman uspeh i izazvale veliku pažnju.



„Uspeh 'Zagonetnih priča' jeste bio izvesno iznenađenje. Nisam želeo da to bude još jedna zbirka mozgalica, već da čitaoci upoznaju i zavole likove, njihovo tajanstveno stanište i prirodno okruženje, stil pripovedanja, kao u ostalim vidovima lepe književnosti. Uspelo je, nova forma je rođena. Tiraž tog serijala se već izvesno vreme piše sa šest cifara.“

Iako su knjige namenjene deci, i stariji vole da daju tačan odgovor na zagonetne priče...

Veoma često se odrasli čude tome što deca od devet ili deset godina uspešnije rešavaju moje zagonetne priče nego oni. Odrasli imaju više obrazovanja, znanja i iskustva, dok deca imaju više hrabrosti i mašte. U sudaru tih osobina, ove dečje često odnose prevagu. Najlepši doživljaj mojih knjiga imaju oni koji ih čitaju i rešavaju zajedno, unutar čitave porodice ili kvaliteno odabranog društvanceta.

Planirate li nastavak?

Posle izlaska petog dela „Zagonetnih priča“ počeo sam da pišem romane u zagonetkama, koji su se ispostavili kao novi iskorak. Izašlo ih je nekoliko, uglavnom o zelenokosoj devojčici Marti Smart, a najnoviji je sa novim likovima i zove se „Neko se uselio u onu staru vilu“. Reč je o priči koja se čita kao roman, ali je ispresecana sa trideset pravih zagonetki, i ideja je da se čitanje nastavi tek kada se mozgolomna prepreka savlada. Tako sam sa radošću prepleo dve moje literarne ljubavi – romane i zbirke zagonetki.

Deo iz zbirke će čitaoci „Blica“ dobiti na poklon. Koliko vam je bitna saradnja sa „Blicom“ i da li se na ovaj način ovakva vrsta knjige približava nekoj drugoj vrsti čitalaca?

Ponosan sam zbog ove saradnje i zahvalan na prilici da je obavimo zajedno. Približavanje knjige bilo kome je dragocena misija i hvale vredno delo. Dokazano je da deca kojoj se čita ili koja kasnije i sama čitaju van škole imaju za trećinu veća postignuća u školovanju i životu. Istraživanje je rađeno u tri države različitog kulturološkog i ekonomskog ustrojstva, s istim rezultatima. Osoba koja pročita knjigu neminovno napreduje na nekoliko nivoa. Pored stečenih novih saznanja i utisaka, biva veštija sa govorom, lepše se izražava (samim tim i preduzimljivije, odlučnije i hrabrije), bogati svoju riznicu reči, a sve to je veliki korak na putu do boljeg sebe. Bolji alat za brušenje uma i duha ne postoji.

Mnogi smatraju da danas deca ne stiču odgovarajuće znanje u školama kao ranije. Kakvo je vaše mišljenje?

Smatram da je reč o jednom od najvažnijih zadataka i tom temom se bavim veoma aktivno. Nikada nisam bio sklon pukoj kritici delovanja drugih, smatram mnogo delotvornijim ponuditi ideje ili pomoć. Zajedno sa doktorom Rankom Rajovićem ponudili smo neka rešenja u okviru NTC sistema učenja, koji se već neko vreme veoma uspešno primenjuje i daje rezultate u više država i na više nivoa. Obrazovanje je temelj države, i nadam se da će položaj vaspitača i učitelja i kod nas doseći zasluženi status – onih koji svojim činjenjem određuju kvalitet budućih nosilaca društva. Voleo bih da počnemo da razmišljamo godinama unapred. To je, na kraju, nezaobilazna karakteristika uspešnih zajednica.

Svaki zadatak iziskuje mnogo razmišljanja, slatke muke, ali i radosti posle uspešnog rešavanja. Kakvi su komentari publike?

Posedujem dragocenu kolekciju pisama i poruka čitalaca, od onih koji su dali ime detetu po nekom od likova do zahvaljivanja zbog lepog, sadržajnijeg odrastanja. „Zagonetne priče“ vole i sedokosi čitaoci – dobio sam puno pisama da uz pomoć tog štiva održavaju svoje vijuge u odličnom stanju. Da bi nečiji mozak dugo ostao čio i efikasan, mora se upošljavati, redovno stavljati na slatke muke intelektualnog razigravanja. Ispostavilo se da su moje knjige kao stvorene za to, i tako još jednom dokazale da nikako nisu samo za decu.

Gde ste pronalazili ideje za priče?

Nadahnuće za zagonetne priče pronalazim na najrazličitijim mestima – od reči koje čujem ovlaš u okruženju neznanaca do nasumičnih šara na steni neke planine. Neke od zagonetnih priča, pogotovo iz ranijih nastavaka, nastale su i pre više vekova ili čak hiljada godina – ja sam ih samo prilagodio tako da mogu da zainteresuju i današnje mališane. Nisu zagonetke nastale tek tako, one oštre um otkad postoji misleći čovek. U poslednjih nekoliko knjiga trudio sam se da svih 30 glavolomki smislim od nule. Na kraju, poslednju zagonetku često ostavim bez priloženog rešenja – neke od njih rešilo je samo par desetina ljudi na svetu, iako je bilo više hiljada pokušaja. Ne govorim samo o uspešnim rešavačima iz naše zemlje – knjige su mi izašle i u Italiji, Mađarskoj, Češkoj, Grčkoj, Makedoniji, Rumuniji i Sloveniji.

Godinama ste bili predsednik Mense Srbije. Može li svako da proveri stepen inteligencije i da li su zadaci teži nego u vašim knjigama „Zagonetne priče“?

Za testiranje se može prijaviti svako ko ima 16 ili više godina. Zadaci su sasvim drugačiji od ovih mojih, grafički su, bez reči, čak i bez slova.

Koji zadatak je uvek kamen spoticanja?

Kamen spoticanja je ograničeno vreme za rešavanje, više nego sami zadaci. Kako test odmiče, zadaci su sve zahtevniji – prvih nekoliko su mnogo lakši nego oni na kraju.

Napravili ste i nekoliko stonih društvenih igara?

To je nešto u čemu posebno uživam! Ponosan sam zbog toga što su se uz te igre ponovo za stolom okupile mnoge porodice ili družine, radi kvalitetno provedenog vremena. Napravio sam do sada tri stone društene igre – „Martina zagonetna kutija“, „Zagonetne domine“ i „Dum Dum Dum“. Dve od njih su dobile priznanje „Prijatelja dece Srbije“ koje se zove Dobra igračka i koje se tradicionalno dodeljuje najboljoj igrački godine. Zahtevaju mnogo promišljanja, ali i donose veliku radost kada ta domišljatost nekoga dovede do pobede.

Šta vam je u planu za sledeći period?

Očekujem da mi ove godine izađu dve knjige – jedna je grafička novela o prirodi strahova iz detinjstva, koju će ilustrovati Aleksa Gajić. Druga je novi roman u zagonetkama, zove se „Dom za domišljatu decu“. Njega će crtežima oživeti maestro Aleksandar Zolotić, i jedva čekam da ih vidim u izlozima. Iako mi je objavljeno već 16 naslova, ushićenje koje osećam kad izađe nova knjiga još ne bledi i nadam se da neće, dok sam živ i razuman.

Kvizomanija

Pomagali ste u sastavljanju pitanja za kvizove „Lavirint“, „Potera“... Da li biste ikada voleli i sami da se oprobate kao takmičar?

Čitavog života sam voleo kvizove. U liku Tvorca lavirinta, poslednje i najteže prepreke kviza „Lavirint“, zaista sam uživao, i nadam se da će biti još prilika da obučem taj kostim.

Autor: Dafina Dostanić
Izvor: Blic