Uroš Petrović: „Karavan čudesa“

Premda se antiutopijski diskurs u književnosti i filmu rado prati u svetu savremenog mladog konzumenta kulture, od Orvelove „1984“ i Bredberijevog „Farenhajta 451“ preko „Terminatora“, „Matriksa“ i „Avatara“, zaključno sa cyberpunk fantasy role play društvenim igrama, čini se da je, makar na domaćem tržištu, izostala snažna i žestoka, a opet umetnički vredna antiutopija deci namenjena. Tu „nepravdu“ nedavno je ispravio Uroš Petrović, u mnogo čemu inovator u tematsko-žanrovskom opsegu savremene srpske književne produkcije za decu, autor prvog epic fantasy romana („Aven i jazopas u Zemlji Vauka“) ili socijalnog razvojnog  romana sa elementima horora i folklorne fantastike („Peti leptir“).

Hrabro i bez zazora, Petrović se uhvatio u koštac sa temom antiutopijskog sveta kao specifične antiteze utopije;  antiutopija se predstavlja kao utopija, ili je planirana kao takva, ali je iz nekog razloga utopijski svet uništen ili iskrenut. Lucidna ideja „iskašljavanja“ Zemlje koja dovodi do njene multiplikacije u paralelnim svetovima bez određenih komponenti (orhideja ili svitaca, na primer), navodi zlehudu vešticu Ankurati da u jednoj od takvih zona preuzme ulogu Tvorca, da u svet bez ljudi koji bi bio pod njenom vlašću prenese dečaka Adama, koga bira simbolički kao Prvog čoveka njenog Vrlog Novog Sveta, udruživši ga u zajednicu sa svojom prelepom i pre-savršenom štićenicom Lilit, Prvom Adamovom ženom.

Dramatični niz događaja u romanu predstavlja izneveravanje njene tvoračke koncepcije;  novonastali svet je zapušten, ružan, haotičan. S jedne strane, priroda neuporedivo osvaja civilizaciju, divlje zveri slobodno šetaju gradovima, lišeni fabričkog zagađenja voda i vazduh postaju čistiji, ali ona ne može tako lako da ukloni naslage ljudskog otpada za čiju je razgradnju potrebno vreme, od nesnosnog smrada hrane koja truli do sasvim nerazgradivih automobilskih olupina nasumično razbacanih po putevima. Možda je Ankurati želela da posadi dobru klicu  skladu sa značenjem svog imena na sanskritu (Ankur – klica, mladica), ali gajena sujetom, ona je iznikla u otrovan korov, travu zla.

Bez obzira na apsolutnu slobodu koja mu je data, usamljeni junoša Adam je osuđen na golo preživljavanje, beg od divljih svinja i zle veštice, na rapidno usvajanje  veština golog opstanka. Kao neki pobesneli road runner dečačić mlađeg školskog uzrasta uči da vozi (od bicikla, preko starog automobila do moćnog drumskog čudovišta, crnog džipa Ale), koristi vatreno oružje, razbija izloge tržnih centara u potrazi za potrepštinama i zabavom, iz osvete pali policijsku stanicu u kojoj su njegovom ocu naplatili saobraćajnu kaznu, ali u tome tek delimično uživa. Nije u ljudskoj prirodi samoća i on je delimično prevladava sticanjem Hauva, vernog psa-čuvara, ali u jednom trenutku primoran je, premda sasvim nevičan religiji, da u crkvi od Boga izmoli „druga prema sebi“; njegova Vera i Nada rađaju Ljubav – volja je Gospodnja da mu pošalje Evu.

Prvi ljudi biblijskog sveta bivaju potonji ljudi apokaliptične puste Zemlje, Zemlje koju je već jednom Tvorac reorganizovao nakon Velikog potopa, a količina grehova u savremenoj civilizaciji lišenoj tradicija i morala, davno je premašila Nojevo doba.  Čini se da je Božja volja upravo da osujeti Ankuratinu volju – ovaj svet ne može imati dva Tvorca. Adam koga je slučajno odabrala jogunasto je dete koje ne da da bude izmanipulisano i zloupotrebljeno, on jasno prozire savršenu Lilit kao zamamnu iluziju veštičine osvete i obmane. Ona ne može da bude zamena za Evu, uvežbano savršenstvo nije dovoljno da izbaci iz sebe sudbinsku privrženost Evi. Sve ono što je Ankurati postavila kao oruđe za eliminaciju veze Adama i Eve, vratilo joj se kao čudesni bumerang (i to onaj isti koji je Adama odveo u njen džak, s one strane žice, u alternativni svet), stvoriti savršeno biće Lilit ne znači stvoriti samo savršenog poslušnika, već i biće koje savršeno voli i savršeno razume granicu Dobra i Zla. Pred Adamom Lilit se predstavlja kao Abha (Abha  − blistanje, svetlost) tamnoputa Svetlana koja ipak nije travka zla,  već Luča Božanskog sjaja, spremna na žrtvu onog najdražeg (starateljka, leteći ljubimac Manta) zarad Ljubavi. Makar ta njena, konkretna ljubav bila i neuzvraćena. 

Vera da mlada bića mogu ovaj posrnuli i uveliko upropašteni svet učiniti lepšim i boljim ne napušta ni Uroša Petrovića koji traži način da se fiktivni antiutopijski svet ipak preobrati u nešto bolje. Ideja o utopiji moguća je ako je čista, data iz dva mlada srca povezana najlepšom vrlinom koju svi duhovni sistemi stavljaju kao životni pokretač. Pred njima je u finišu romana postavljen trojak izbor. Prvi bi bio povratak u udobno porodično okruženje, ali i neminovni rastanak. Drugi bi im dao da u magijskom svetu Karavana čudesa imaju mogućnost prelaza između multipliciranih svetova. Treći izbor suštinski deluje najteži −dvoje dece skupa treba da vaspostave ravnotežu i od duboko zatrovanog i razorenog  stvore utopiju, najbolji od svih svetova, neku novu Rajsku baštu na njihovoj Zemlji. Pisac eksplicitno ne ostavlja odgovor koji od ta tri sveta biva njihov odabir. Ali, mi čitaoci, ne sumnjamo. Otišli su, i ostali, tamo gde je Ljubav.
 
Autor: Nataša Kljajić
Izvor: Nedeljnik