Uroš Petrović: Danas je neuk samo onaj koji je to izabrao

Uroš Petrović je poznati pisac za decu i mlade, autor više originalnih i nagrađenih stonih društvenih igara, mozgalica... Bio je autor kviza „Lavirint“, a sa Predragom Markovićem je pravio pitanja prvih sezona kviza „Potera“. Kada se dodaju nagrade za fotografiju, predsednikovanje Mensom, predavanje mladima kao i starijima u firmama, školama, na fakultetima, kongresima... pomislim – kada sve stiže. Sa strane mi deluje da sve ide lako kod njega. Slušam ga: „Evo stižu ti slike za desetak sekundi“, „Evo podataka, već ti je stiglo na mejl, proveri?“...



Nedavno mu je izašla nova knjiga „Bajka – Drugih sedam“ u izdanju Lagune.

Na koricama vaše nove bajke stoji: „Siguran sam da se može odrasti bez bajki, ali nisam siguran u šta?“ Čemu zaista bajke mogu da nauče, i da li zaista ako preskočimo bajke možemo postati zlobniji i loši? Bajke su čitali verovatno i Mahatma Gandi, ali i Hitler i Anders Brejvik, ili ova druga dvojica i nisu? Nemamo podatke o tome, ali uglavnom u čemu i kako nam pomažu bajke da budemo bolji?

Mladunčad bonobo majmuna, poput mladunčadi Homo sapijensa, imaju roditeljsku ljubav, mleko, potom zdravu ishranu prepunu vlakana, sport, vaspitavanje, zabavni park (i to kakav!), vršnjačku družinu, igračke, srdačnu rodbinu... Ali, bajke nemaju. Odrastaju bez bajki. Nije čudo što izrastu u bučne majmune nesnosnih manira. Ne tvrdim da oni kojima nisu čitane bajke pred spavanje izrastu u nešto manje čovekoliko od čoveka. Ipak, čak i malo popravljanje statistike je uvek imalo smisla, onoliko koliko je do nas.

Zato su bajke važne, i ne samo zato. Čitanje bajki pomaže deci da prošire svoj rečnik, razviju razumevanje jezika i bolje se izražavaju. Trebaće im to, čime god se bavili. Potom, likovi u bajkama prolaze kroz različite emocije i izazove, čime deca mogu razviti bolje razumevanje i upravljanje sopstvenim emocijama. Kroz avanture u tim fantastičnim pripovestima, deca mogu naučiti kako se suočavati sa problemima, koristiti kreativnost i pronaći rešenja, mogu bolje razumeti dinamiku međuljudskih odnosa. Razmišljanje o zapletima, likovima i različitim aspektima bajki može pomoći da razviju analitičke sposobnosti.

Dakle, koristi je mnogo a same bajke su mnogo zanimljivije o ovom teoretisanju o njima.

Mnogi se žale na uticaj mobilnih telefona, na otuđenje koje su kod dece doneli, da deca manje čitaju, ali, takođe, preko telefona deca brže saznaju nove stvari. Sada se u nekim školama uvodi i oduzimanje mobilnih dok traje nastava. Da li su mobilni telefoni, internet, devastirali svet bajki, ili su ga unapredili, jer bajke su preživele sve tehnološke revolucije?

Tehnologija je pomogla da ove bajke i nastanu – tekst je nastao na tastaturi (teško da bih se ikada latio zasečenog guščijeg pera i kapavog mastila), maestralne ilustracije Aleksandra Zolotića su bojene raznobojnim kvadratima koje nazivamo pikselima, verujem da sam i nemali deo nadahnuća upijao preko različitih ekrana... Na kraju, ko bi se bunio zbog unapređenja alata za obavljanje poslova? Ja mislim da, baš zbog digitalnih izuma, živimo u najudobnijem dobu za čoveka, sa punom svešću da udobnost sa sobom nosi i niz zamki. Čovek najbolje nauči da preskače prepreke samo u slučaju kad ih dovoljno često sreće. Dakle, nije problem u tehnologiji već u primeni tehnologije. Neko će uz pomoć interneta svoj život pretvoriti u bajku, dok će ga neko neoprezno, uz pomoć interneta, pretvoriti u horor. Na istom modelu ajfona, uz istu potrošnju vremena i energije, neko će naučiti japanski a neko prokockati sve što ima.

Verujem da će se brzo pojaviti plišane mede sa čipovima u sebi, koje će znati da ispričaju stotine bajki za tiho čitanje pred spavanje. Problem je što će znati i sve ostalo. Dakle, pripremite se za otrežnjujuću činjenicu: taj mekani meda pod miškom vašeg deteta će biti daleko najnačitanija, najobrazovanija, najiskusnija i najmudrija osoba u porodici.

Laku noć, deco!

Ovaj intervju izlazi nakon početka nove školske godine, ali i posle tragedije u OŠ „Vladislav Ribnikar“ mnogi su pričali o školi, problemima, o menjanju školskog sistema... Gotovo da su svi govorili da stanje nije dobro a do danas nismo videli ideje i rešenja, da li kao najpopularniji pisac za decu (ali i kao koautor NTC sistema učenja) imate ideje i mišljenje o školama, školstvu u Srbiji? Šta bi trebalo menjati?

Ovakva pitanja mi potpaljuju fitilj. Dakle, kreće lavina: prvo bi trebalo na vreme vaspitačima, učiteljima i nastavnicama drastično povećati primanja i time naglo povećati atraktivnost tih zanimanja. Odabir je ključan i trebalo bi ga napraviti takvim da samo najbolji ulaze u tu povlašćenu kategoriju. Biti učitelj ili učiteljica, to mora ponovo dobiti ne samo davno minuli ugled već i sveži prizvuk uspeha i prestiža kod novih generacija. Nije to nerealno, ostaće veliki višak para od isplaćivanja plata za mnoga zanimanja koja će preuzeti veštačka inteligencija, želeli mi to ili ne. Zanimanja koja uključuju brigu o tuđoj deci (kao i ona za brigu o tuđim starcima, nažalost) opstaće i biće sve traženija i deficitarnija, makar u nekoliko sledećih decenija.

Dakle, najbolji bi trebalo da podučavaju najmlađe. U obrazovno uspešnijim zemljama (kako trenutno stvari stoje, čitaj: zemljama jugoistočne Azije), veliki značaj se pridaje obuci i profesionalnom razvoju nastavnika. Investira se u kontinuiranu edukaciju, radionice i programe usavršavanja za nastavnike kako bi bili osposobljeni za najnovije metode podučavanja i tehnologije. Podsticao bih učitelje da usaglase tradicionalne metode sa modernim pristupima učenju. To uključuje interaktivno učenje, timski rad, rešavanje problema (tu sam se dosta angažovao), kao i pojačano podsticanje učenika da postavljaju pitanja, istražuju, analiziraju i dolaze do sopstvenih zaključaka, razvijaju veštine kritičkog razmišljanja i kreativnosti, što je od suštinskog značaja za njihov budući uspeh. Zbog prethodnih par rečenica sam i osmislio koncept „Zagonetna pitanja“ i on funkcioniše veoma uspešno, bez obzira na uzrast ili ustanovu.

Uže bih povezao privredu i školstvo. Saradnja sa lokalnim kompanijama i industrijom omogućila bi učenicima da se upoznaju sa stvarnim radnim okruženjem, za razliku od tumaranja po često zastarelim rukavcima školskih teorija. Praktična obuka, stažiranje i mentorski programi mogli bi postati deo ovog prirodnog partnerstva. Bila bi to i prilika za kompanije da na vreme prepoznaju i kaparišu one od kojih mogu očekivati najveći doprinos. Neka upoznaju i biraju jedni druge na vreme.

Da ne zaboravimo i onog plišanog medu: veštačka inteligencija već može da se iskoristi u personalizovanim obrazovnim programima i e-učenju, uz adaptivni pristup, prateći napredak svakog učenika i prilagođavajući nastavu njegovim potrebama. Uz to, može da izgradi sasvim nove temelje za obrazovanje. A može i sve da se uruši, naglo i bez najave. Zavisi od ljudi i njihove svesti i pameti, a kada nešto zavisi od ljudi i njihove svesti i pameti, uvek se prestravim.



Kao neko ko je vrlo „prisan“ sa „inovacijama“, ko nije rigidan po pitanju novoga, šta mislite, kako će se bajke snaći u AI svetu, svetu veštačke inteligencije, a kako će se veštačka inteligencija snaći u bajkama, jer i sama je na početku bila nestvarno slična bajci?

Mnoge bajke sadrže pojedine zastrašujuće scene, i bilo je dobro suočiti se sa njima dok su, na kraju, bile i ostale samo deo bajke. Nezgodno je što se bajka o moćnom, veštačkom umu uselila i u stvarnost.

Upoznao sam se sa tim čudom i osećam akord različitih emocija povodom eksplozivno narastajuće moći veštačke inteligencije. Sa jedne strane, digitalni mozak može analizirati ogromne količine podataka kako bi otkrio obrasce, trendove i informacije koje bi ljudi teško primetili, ili bi im bilo nemoguće da primete. Dobro je ako se veštačka inteligencija bude koristila, na primer, za analizu podataka o medicinskim istraživanjima i drugim oblastima koje pomažu u rešavanju velikih globalnih izazova. Možda ćemo brzo da otkrijemo i sprečimo uzroke autizma ili autoimunih bolesti, na primer. Sa druge strane, ako se bude masovno koristila da nas odmeni u razmišljanju (a sve slutim da hoće), naša će neuronska mreža veselo atrofirati svoje važne delove. Jednu od rečenica u ovom odgovoru napisala je veštačka inteligencija – to što je nemoguće iole pouzdano prepoznati o kojoj rečenici je reč, dokaz je da se svet upravo okrenuo naopačke.

Kao autor popularnih domaćih kvizova poput „Lavirinta“, šta smatrate da treba da ima dobar kviz? Nikola Nešković je u intervjuu za Nedeljnik rekao da su, pored pitanja i koncepcije pitanja, tu i voditelji koji „pomažu“ ili samo odmažu takmičarima; drugi ljudi misle da je delom stvar i u scenografiji, režiji, dramaturgiji samog kviza?

Kao dete sam pravio kvizove za rođenog brata i dvojicu braće od strica. Prve zagonetke sam smislio sa šest godina, prve kompletne kvizove sa sedam igara već sa osam. U borbi između zaglupljivanja i podsticanja ljudi da uče i razmišljaju, jasno je na kojoj su strani kvizovi, zagonetke ili rebusi. Jasno je i da je danas mnogo više sadržaja na suprotnoj strani. Zato su takvi kviz formati važni, i voleo bih da ih je mnogo više, makar koliko je i onih zaglupljujućih.

U tom ratu, smatram da se borim žestoko i časno: dvadeset tri knjige koje na raznorodne načine koji podstiču na razmišljanje (ili makar na čitanje, jednu od triju najkorisnijih ljudskih aktivnosti), nekoliko stonih društvenih igara i bezbroj radionica za podsticanje umnih moći, video i audio emisija u istom duhu, nekoliko stotina zagonetaka, rebusa i ostalih avantura mozga, dragocenih za očuvanje vijuga. Ne navodim to kao žudnju za priznanjem ili počastima – sve to radim najviše zbog sebe. Takvo stvaranje mi je zabavno i interesantno. Zabavna je i činjenica da živim od toga.

Inače, odavno sam shvatio da sve što je zanimljivo i neočekivano poseduje magnetnu moć, dok dosadne, jednolične stvari nepogrešivo emituju otpor. Smatram da bi sa tim na umu trebalo stvarati sadržaje, od slikovnica i prezentovanja školskih lekcija, do marketinških kampanja i medijskih formata. Trudim se da mi takvi budu i odgovori u ovom intervjuu ali mi, kao što vidite, to samo delimično uspeva. Bolji sam u knjigama.

Vi i na Instagramu imate veliku zainteresovanost za rešavanje vaših zagonetki, kada ste otkrili svoj talenat za smišljanje kvizova, stonih društvenih igara, zagonetki...? Kako ste se nametnuli kao kreator svega toga? Kako se recimo prijavljuje stona društvena igra u smislu prijavljivanja ideje (patenta)?

Imao sam zagonetno detinjstvo (a potrudio sam se da potraje do danas, sa svim dobrim i lošim posledicama produžene infantilnosti). Puno sam čitao kao dete, uglavnom stripove (Pravda za stripove!). Danas shvatam da mi je ta aktivnost stvorila moćne veze u neuronskoj mreži, koje povezuju delove za verbalno i vizuelno poimanje mašte i stvarnosti. Tako sam od ranog detinjstva razvio i ljubav prema zagonetkama i ostalim mozgolomnim formatima.

Do danas sam sačuvao časopise izdate u jednom primerku (samo za mog rođenog brata) pune zagonetki, kviz igara, rebusa i ostalih iskrica za paljenje svećica našeg jedinog organa koji je sam sebi dao ime.

Zakačio sam detinjstvo u kome smo pričali zagonetne priče (ponekad i pored vatre, što i danas ponekad priuštim mališanima na planinskim NTC kampovima), ali mi je bilo žao što je tih pripovesti sa skrivenim rešenjem tako malo. Jedva nekoliko. Umesto da nastavim da žalim, u međuvremenu sam ih smislio stotinak puta više nego što ih se tada ukupno moglo čuti.

Gledao sam kvizove bez daha (tada je harala „Kviskoteka“). Na kraju sam dočekao i da u našem kvizu „Lavirint“ ugostimo Olivera Mlakara kao specijalnog gosta, a Predrag Peđa Marković (najpoznatiji kviz šampion u regionalnoj istoriji te oblasti) mi je danas drugar, sa kojim sam u par prvih sezona pravio pitanja za kviz „Potera“ (a koji, gle čuda, vodi takođe moj prijatelj Jovan Memedović). Najstariji tragač je Milorad Milinković, koji je režirao „Petog leptira“, prvi i jedini 3D igrani film u istoriji srpske kinematografije, urađen po motivima moje istoimene knjige. Baš zgodne posledice, zar ne? Tako to valjda i ide kad slediš dečačke snove. Svima bih to preporučio. Gazim šestu deceniju a i dalje se jednako veselim smišljanju mozgalica. Raduje me što preko dvadeset pet hiljada ljudi rešava moje zagonetke sa Instagrama (proverite zašto). Dobar deo pratilaca ih rešava samo za sebe ili u okviru porodice, a veliki deo njih mi i redovno šalje odgovore. Uvek uzvratim. Ponekad odgovorim na preko četiri stotine poruka dnevno. (I pored tog zastrašujućeg podatka, verujem da veoma smisleno koristim mobilni telefon. Imalo bi smisla degažirati tu spravicu na otpad za reciklažu, samo kada bi svi ljudi, na čitavoj planeti, to učinili istovremeno, a to se, naravno, neće dogoditi. Svi smo odavno dobili taj digitalni ud, i on je sada neodvojivi deo svakoga od nas. A o sečenju uda i selu odavno imamo čuvenu, mudru poslovicu.)

Inače, za zaštitu autorskog dela u vidu stonih društvenih igara ili ostalih novotarija, postoje samo dve prepreke, jedna lakše rešiva i jedna teže: prva je nešto novca za taksu, a druga je pronalaženje slobodnog parking mesta ispred Zavoda za intelektualnu svojinu u Kneginje Ljubice 5 u Beogradu. Ukoliko je vaš novitet moguće u celosti prezentovati u formi fajla, šaljete ga onlajn, i parking ste rešili. Inače, u tom zavodu sam pohranio dosta toga i to mi stvara zabavan osećaj – imaš jedan život pa zašto u njemu ne bi imao i nekoliko zaštićenih noviteta?

Pre nekoliko godina čitao sam tekst o nekoliko članova Mense u Hrvatskoj od kojih niko nije napravio neku značajnu profesionalnu karijeru. Vi ste bili predsednik Mense Srbije i ostvarili ste veliku karijeru i kao pisac i kao predavač. Da li članstvo u Mensi stavlja pritisak na tu osobu da ostvari vanprosečnu karijeru, i sve drugo je poraz i etiketa natprosečnog čoveka koji se nije baš snašao u realnom svetu?

Mensa je odlično mesto za umrežavanje, kao i Udruženje posmatrača ptica, uostalom. Lično su mi poznanstva stečena u toj organizaciji mnogo pomogla da ostvarim razne zamisli i ambicije (od dobrog doktora Rajovića do Ilije Melentijevića, ilustratora mojih ranih knjiga, na primer). Ipak, natprosečna sposobnost rešavanja tog testa (Ravenove matrice) sama po sebi ne donosi puno, samo ulaznicu u jedno (po mnogima kontroverzno) udruženje. Sve ostalo zavisi od svega ostalog.

Utičete svojim bajkama na mlade, a istovremeno držite predavanja u korporacijama, na fakultetima, predajete i starijima... Do kada se može učiti i naučiti i promeniti?

Bez obzira na godine, učenje novih stvari je pravo, potreba i obaveza. Upoznao sam mnoge starije ljude britkoga uma – svi oni vežbaju svoj mozak svakodnevno. Da li ste znali da Ršum svakog dana napiše po jednu novu pesmu, i danas, kada ima osamdeset četiri godine? Tako se ostaje vitalan u glavi.

A ruku na šuplji mišićni organ koji pumpa krv kroz krvotok pomoću stalnih ritmičkih kontrakcija, i grehota je da u današnjem svetu svakodnevno ne naučiš nešto novo!

Pa, kad je moglo da se nauči bilo šta novo, sasvim besplatno? Danas je neuk samo onaj ko je to izabrao – dostupnošću bezbroj raznorodnih lekcija na Jutjubu i ostalim platformama, odgovorni ljudi su izgovore za neznanje odavno odbacili kao stare kapute.

Stari kaputi mogu biti korisni makar za strašila. Izgovori – ni za to.
 
Autor: Branko Rosić
Izvor: Nedeljnik