Uprkos razlikama – „Pola veka sa Borhesom“

Mario Vargas Ljosa (1936) je prošle godine odlučio da učini nešto što, s obzirom na svoj ogromni književni uspeh, nije morao: da sažme preko pedeset godina sopstvenog bavljenja najznačajnijim argentinskim, ako ne i latinoameričkim, piscem svih vremena. Čitaoca sklonog doslovnijem pristupu može da iznenadi potreba velikog Peruanca da ukoriči svoje tekstove i pesmu „Borhes ili kuća sa igračkama“, kao i dva intervjua koja je u svojoj ranoj i ne tako ranoj mladosti uradio s njim, tim pre što se radi o dvojici sasvim različitih autora po poetičkim ubeđenjima, odnosu prema stvarnosti, pre svega prema politici, po načinu života, po žanrovima u kojima su se ogledali (Argentinac nikada nije napisao roman) i, konačno, po činjenici da književnik koji je predmet ovog štiva za razliku od njegovog potpisnika nije dobio Nobelovu nagradu.

Razlike, pa i lični odnos koji uključuje elemente ambivalentnosti, isplivavaju iz svakog od jedanaest priloga dotične knjige, bez obzira na to da li je reč o razgovoru sa njim, neformalnom nekrologu, eseju ili lirici. Dok je Vargas Ljosa prešao širok ideološki put od sartrovca do mekog desničara, koji je u jednom trenutku bio čak i kandidat za predsednika Perua, Horhe Luis Borhes (1889-1986) je bio manje-više ravnodušan prema politici. Dok je Peruanac sve vreme insistirao na angažmanu i u pismu i u životu, Argentinac je više stvarao svetove nego što ih je živeo. Moglo bi se načiniti još pregršt sličnih paralela…

Jedna od poenti knjige čiji autor nije bezuslovni poklonik onog o kojem piše, svakako leži i u pokušaju da se objasni nesporan značaj i uticaj Borhesa kako dok je stvarao tako i tri i po decenije posle njegove smrti, iako on sam po sebi, kako je čitalac ovog teksta mogao da primeti, sa više strana može da bude sporan. Pri čemu stvar nije čak ni u tome što ga Vargas Ljosa smatra najboljim piscem španskog jezika dvadesetog veka: pomenuti značaj i uticaj velikog Argentinca su na najglobalnijem mogućem nivou i, kako se pokazuje, iznad vremena.

Možda je poenta u strukturi ove knjige, koja, po načinu na koji su lirika, intervjui i eseji poređani, unekoliko izmiče racionalnom i logičkom. Kao da na taj način Vargas Ljosa ilustruje nešto od borhesovskog simbola ogledala i njegovog uticaja na latinoameričke pisce magijskog realizma. I, naravno, poenta je i u, kako u pogovoru ističe prevodilac Branko Anđić, Vargas Ljosinom „intelektualnom poštenju koje mu dopušta da pod stare dane prizna da se čitavog života divio piscu koji ‘predstavlja sve ono što je suprotno njegovoj poetici’“.

Što se ostalog tiče, knjiga bi mogla da funkcioniše kao odličan uvod za nečije prvo čitanje neke od argentinčevih zbirki priča ili poezije – a koje autor analizira na prijemčiv način – što nije baš najlakši zadatak. Međutim, delo je preporučljivo i za Borhesove poznavaoce, između ostalog i stoga što se Vargas Ljosa bavi usput i njegovim životom, čime se u ruhu obnovljenog poverenja u biografsku kritiku može baciti naknadno svetlo na Argentinčev opus. Na kraju krajeva, ovu knjigu valja čitati jer je Mario Vargas Ljosa odličan književni esejista. Kao što je to, uostalom, bio i Horhe Luis Borhes.

Autor: Domagoj Petrović