Upoznajte Mirjanu Đurđević kroz knjige koje čita: Redovno se vraćam Pekiću

Mirjana Đurđević, autorka romana „Kaja, Beograd i dobri Amerikanac“, „Mica, Beograd i odvratni Britanac“ i još petnaestak romana, redovno se vraća Pekiću i „Zlatnom runu“.



Koje je Vaše najranije sećanje na knjigu i čitanje?

Volela sam, kao sasvim mala, da prelistavam nešto što se zvalo „Humor“, debela knjižica na roto-papiru sa trafike puna karikatura. Dakle, sedim ja i gledam karikature, odjednom počnem da se smejem kô šašava. Moja majka u prolazu pogleda crtež i zbuni se – na vratima stoji gola žena pridržavajući samo neko peškirče ispred sebe, napolju potpuno zblanut poštar. Pita šta je toliko smešno, obična „gola teta“? Na šta joj objasnim da je teta mislila da je na vratima mlekadžija, zato je gola. Mama se sagne da pogleda iz blizine, a ispod crteža piše: „Jao, izvinite, mislila sam da je mlekadžija.“ I to latinicom. Eto, tog dana sam višestruko raskrinkana. Kasnije su pričali da sam tada imala najviše četiri godine, to ne bih mogla da potvrdim, nisam sigurna, ali se karikature odlično sećam.

Koju knjigu biste nazvali knjigom svog odrastanja?

Hm, recimo „Koko i duhovi“ Ivana Kušana, mada sam, priznajem, u to vreme najradije čitala Žorža Simenona, Megre je bio moj omiljeni književni junak.

Kom piscu/spisateljici (ili knjizi) se redovno vraćate i zašto?

Borislavu Pekiću i „Zlatnom runu“. Ne čitam ga iz početka, ali često se nečega setim, pa preturam danima dok to ne nađem. Zašto – ne znam.

Koju knjiga nikako niste uspevali da pročitate do kraja?

„Tihi Don“. I uopšte, gimnazijska školska lektira je bila užasna. Ne znam kakva je danas.

Koju knjigu biste voleli da je nikada niste pročitali?

Bolje je da vam ispričam koja knjiga je od mene napravila „srećnog čitaoca“. „Zaslepljenost“ Elijasa Kanetija, u dve knjige. Nikako mi nije jasno šta je jedna Ajris Merdok videla u njemu. Toliko me je tada novopečeni nobelovac izmaltretirao da sam se na kraju zarekla sebi da me niko više u životu gnjaviti neće štampanim stvarima. Počnem nešto da čitam, gnjavi, guši, dosađuje – bacim. Ima toliko sjajnih knjiga koje neću stići da pročitam, pa da ne dangubim.

U svetu kojeg književnog dela biste voleli da živite?

U Beogradu između dva rata, na Istočnom Vračaru. Zvuči poznato?

U kojim situacijama zažalite što nemate knjigu pri ruci?

Uvek imam knjigu pri ruci.

Da imate svoju izdavačku kuću, koju knjigu, ili kojeg pisca/spisateljicu biste prvo objavili?

Imala sam „izdavačku kuću“ – svoje prve četiri knjige sam objavila sama, kao samizdate. Prelamala, pravila kontrašihte, korice, vadila CIP… Uspele smo, „moj pisac“ i ja, da nas na kraju potraže izdavači, a ne mi njih. Ne pada mi na pamet da imam izdavačku kuću!

Koju knjigu biste voleli da ste Vi napisali?

„Zlatno runo“, ali mnogo je mačku goveđa glava.

Koje opšteprihvaćeno remek-delo Vam se nije svidelo? I zašto?

„Ana Karenjina“ me je nervirala, shvatila sam zašto mnogo kasnije, kad sam pročitala ponešto i o Tolstoju privatno.

Za koje knjige (autora/ku) mislite da ste ih otkrili prekasno?

Još ih nisam otkrila, ima vremena, nadam se.

Da možete da priredite večeru za pet pisaca/spisateljica, bez obzira na to odakle su i da li su Vaši savremenici, ko bi se našao za stolom?

Pa rekoh već, Bora Pekić. Svašta bih imala da ga pitam, ostali bi samo smetali.

Kako obeležavate zanimljive delove u knjizi: beleške na marginama, „uši“, podvlačenje markerima ili…?

Ne obeležavam. Ono što mi je važno, zapamtim. Posle tražim kô blesava.

Koju biste knjigu poneli na pusto ostrvo, a koju na odsluženje doživotne zatvorske kazne?

Ima li interneta na pustim ostrvima i savremenim robijama? Ponela bih laptop.

Šta trenutno čitate?

Nekoliko knjiga razbacanih po kući. Ali mi je Leonardo Padura otkriće, „Čovek koji je voleo pse“. Mislila sam da ponešto znam o Trockom. Da još više znam o Španskom građanskom ratu. Đavola, ništa nisam znala. Ispalo je da najbolje poznajem savremenu Kubu?!

Autor / izvor: Glif redakcija